Jedna stara fotografija na aukciji, skrenula je pažnju na sebe svojom cenom. Prodavac traži 5000 dinara, što je prilično skupo za takve predmete. To je jedna od onih slika koje su naručivali zanatlije i trgovci, malo za sebe a malo i za reklamu. Na poleđini su linije kako bi fotos mogao da služi kao razglednica, a tema je uobičajena – ili firma i izlog od spolja, ili unutrašnjost radnje. Tu je obavezno gazda, zatim šegrt i potrčko.
Na poleđini ove fotografije saznajemo da je iz 1914. godine, da je vlasnik mešovite prodavnice Sibality Illés, što piše i na tabli iznad ulaza, i da se dućan nalazi u ulici Vörösmarty (danas Preradovićeva) u VI kvartu. Radnja poput onih koje su tada zvali špeceraj ili prodavnica kolonijalne robe (poreklom iz evropskih kolonija ili slične robe za domaćinstva), a posle rata jednostavno – dućani.
Šta je bilo sa Ilešom i njegovim špecerajem ? Veliki rat je bio pred vratima, zatim dvadesetak godina primirja, pa potom još jedan strašan rat, revolucija…Da vidimo šta kažu knjige starostavne, arhivska građa, stari oglasnici…
Prema onom što može da se nađe od sačuvane građe, izgleda da je Ileš imao mnogo veće ambicije od toga da bude samo vlasnik ovog kvartovskog dućana. Te 1914. još je bio u svojim dvadesetim godinama. Njegova generacija je prva pozvana na frontove gde su mnogi stradali, ali je Ileš Sibality dočekao kraj Velike vojne pa ga u novom kraljevstvu u kom se našla i Subotica, srećemo pod imenom Ilija Šibalić.
Već 1920. postao je vojni liferant a od 1928. pojavljuje se kao najveći akcionar “Jugoslovenske tvornice hleba d.d.” koja se nalazila u Petrogradskoj (Žarka Zrenjanina) br. 12. Sve do rata, kako on tvrdi u reklami, ova najveća i najmodernija tvornica hleba u državi, snabdeva subotički garnizon i građane. Kako hleb spada u robu za kojom je potražnja “neelastična”, dakle bez oscilacija, ne čudi saznanje da je Ilija pekarski biznis proširio i na Beograd. Pored toga, on je na Paliću zakupac “Velike gostione” i Abazije”.
U prijavi ratne štete koja je nastala 1941. godine, Šibalić navodi da je opljačkan i maltretiran od strane okupatora. I pored svega, izgleda da se snašao u novim okolnostima jer još iste godine nailazimo na njegov oglas gde reklamira svoju fabriku hleba i prodavnicu na Hitlerovom trgu. Ponovo se zove Illés Sibality.
Najgori deo rata jesu njegov početak i kraj. Za subotičke mlinove to su bili crni dani. Neke su odvukli Mađari 1944. a nakon njih i nove jugoslovenske vlasti. Ono što je preostalo, udruženo je u Mlinsko preduzeće Subotica.
Tvornica tjestenina Mlinskog preduzeća Subotica
Nakon rata, novine pišu da je Šibalić osuđen zbog toga što je snabdevao okupatora i špekulisao robom u ratno vreme. Imovina mu je nacionalizovana.
O Iliji – Ilešu se još zna da je umro 1950. godine, onog leta kada je sva prethodno nacionalizovana preduzeća Tito predao radnicima na samoupravljanje.
Šezdesetih još radi bivša Šibalićeva fabrika hleba u ulici Žarka Zrenjanina br 12. Proizvode hleb, peciva, kolače, oblande…Nije dugo prošlo a na kraju grada podignuta je nova fabrika Mlinskog preduzeća Subotica. Trebalo je još samo pronaći neko upečatljivije ime. Baš tih dana stigla je nova linija mašina uvezenih iz Italije. Na njima je pisalo – FIDELINKA. Tako kaže priča. A započeta je još 1913. kada je Ileš ili Ilija stigao u Suboticu iz rodnog Martonoša.
@Lansky
Sto se tice Sibaliceve Fabrike hleba je sve tacno. Pored hleba i peciva tu su se proizvodile i razne vrste keksova. Nakon rata i nacionalizacije tu se stvara Pekarsko preduzece Jedinstvo. Medjutim jedno nije tacno, prije nastanka pekare u Fidelinki, gradi se nova Automatska pekara koja se nalazila preko puta Gradske bolnice u Izvorskoj ulici. Zgrada i danas postoji. Ova pekara je imala prodavnicu na Korzu na uglu Engelsove ulice, gde je kasnije bila prodavnica Napredak. Tek nakon izgradnje silosa u Aleksandrovu,pocinje izgradnja fabrike testa i hleba jos uvek pod nazivom Mlinsko preduzece, tek je fabrika testa dobila naziv Fidelinka.
Izgradnjom silosa i mlina u Aleksandrovu prestali su sa radom mlinovi Obilic,Backa,
Margit mlin i mlin na Beogradskom putu.
Ovo su secanja na ta vremena jer je moj otac bio pekar, koji je radio i u Jedinstvu, i u Automatskoj pekari,gde sam imao priliku da vidim industrijsku proizvodnju hleba,
gde se od testa formirane vekne na jednom kraju pokretne trake redjaju, te prolaskom kroz tunel sa druge strane izlaze ispecene,pa se odmah stavljaju ju ambalazu u kojoj se isporucuju potrosacima.
Eto, toliko od mene, mozda je tu previse emocija zbog pokojnog oca,koji je bio pekar celog zivota.
@ Aleksa , ipak si nešto zaboravio ,naime poznata pekara prije II rata i posle rata Pekarsko preduzeće Jedinstvo se nalazio na uglu prekuputa Nepkera.( Kenyergyar ) Ta zgrada prije nekoliko godina pod nerazjašnjenim okolnostima porušena a na tom mestu izgrađena je višespratna stambena zgrada. A zgrada o kojem pišeš u Izvorskoj ulici pripadao je JNA- vojsci a ne pekari, mala ispravka…
@Megille
Nisam ja nista zaboravio, adresa koju Lansky navodi je Zarka Zrenjanina 12, a to je bas ta lokacija preko puta Nepkera. U narodu je ostao naziv za ulicu na cijem je uglu bila pomenuta fabrika „Kenyergyar utca“ – sada Tostojeva.
Nakon sto se fabrika Jedinstvo preselila zgrada je presla u vlasnistvo Namateksa i u njoj je dugo godina bio magacin namestaja. Nakon privatizacije Namateksa zgrada je srusena,verovatno je plac kupilo preduzece Mayur koje je tu sagradilo visespratnicu.
Zgrada u Izvorskoj nikada nije bila u vojnom vlasnistvu, to je zgrada sa desne strane ulice,odmah iza semafora na uglu prema Bolnici, a ja sam bio u njoj kako sam i opisao.
Vi verovatno mislite na zgradu na Beogradskom putu preko puta Bolnice koja je stvarno bila u vojnom vlasnistvu, kasnije je tu bio pogon stamparije GZ Panonija, a sada nazalost prazna,propada. U toj zgradi je sluzio vojni rok poznati golman Spartaka Milos Gloncak, ali to je vec daleka istorija.
Hvala na paznji!
@ Aleksa , Hvala i prihvatam detaljni opis , iz priloženog se vidi da si pravi rođeni subotičanin uostalom kao i ja. Da radi se o vojnom objektu prekoputa bolnice. A zgrada oko čega smo se mimoišli je zgrada nekadašnjeg mlina na uglu kod Beogradskog puta i puta prema gradskoj bolnici.Inače poznati su mi vlasnici zgrade-mlina kojima je oduzeta nakon II svetskog rata. S poštovanjem.
Iz arhive Đule Ditriha :
Godina 1962.
Kod Nepkera
Margit mlin
Hvala na ovim detaljima, obojici sagovornika hvala na iscrpnim podacima, kao i da pohvalim kulturu komunikacije što se tiče ispravki, dopuna, e to neka služi na primer svima!
Kako je lepo kulturno ispraviti dodati, priznati dopuniti i na kraju konstatovati da je sve lepo!
Želimo još mnogo ovakvih istorijskih podataka o našim ulicama,zgradama, firmama, ljudima, onako kako je bilo, bez detaljisanja o nebitnom, samo istorisjke čijenice!
SVAKA VAM ČAST!
treba Vam dati nagradu PRO URBE za grad Subotica!
Koliko se ja secam,sve tamo negde do pocetka sedamdeset i neke godine i pre otvaranja Pescarine posluge u tom objektu na cosku je bila i Fidelinkina prodavnica hleba i ostalih proizvoda…
Katarina Virag je kuma Fidelinke, logoa / mlin / , kao i oblika slova.
Moj otac Virag Janoš je sve osmislio ali je ideju za logo i naziv poslao pod njenim imenom, tako je ona zvanično kuma Fidelinke.
Oboje su bili radnici Fidelinke.
To je da rešimo neke dileme o zvučnom imenu……….
Mlinsko preduzeće u Subotici osnovano je 1947. kada su se 22 mlina iz Subotičkog kraja udružila u novoosnovano preduzeće Subotica . 1961. godine otvara se i fabrika testa u Subotici, preduzeću se 1964. pridružuje pekarska industrija, a 1966. godine „Fidelinka“ prerasta u kombinat za promet i preradu žitarica, proizvodnju suvog testa i pekarskih proizvoda. Godine 1974. sistemu se pridružuje pogon za proizvodnju pšeničnih skrobova, glutena, dekstrina i modifikata od skroba. Tada nastaje kompanija Fidelinka.
iz Italije kupljena je linija proizvodnju vrlo tankog testa, koji je bio i dovoljno dug.
Linija kao Italijanski proizvod masina i tehnologije je bila FIDELINKA – jedino
neznam znacsenje ovog pojma – i odlucseno je da se ceo kombinat nazove F…A
Nije bilo konkursa, ni krshtenja, direktorij je odlucsio i dobijen naziv Mlinskog. DGY
Ja sam mislio da sam ja jedan od najstarijih posetilaca ovo sajta i da o Subotici znam ne vise od Lanskog ali doosta ali sam se prevario. Ovaj Aleksa i Megille su dobrim ispred mene sa godinama. Zdravi bili i jos mnogo godina poziveli.
Etimologija naziva fabrike „Fidelinka“ dolazi od italijanske reči „fidelin“ (odomaćene preko Italijana i u Dalmaciji) što znači vrlo tanki rezanci, na šta je dodat nastavak -ka, za ženski rod, kao kod „Bačvanka, „Vojvođanka, „Subotičanka“, pošto je u našem jeziku fabrika ženskog roda, odnosno da bi reč delovala domaće (a nije). Ideja je potekla sa tehničke specifikacije nove italijanske linije za proizvodnju tankog testa, na kojem je u originalu pisalo da je to linija za fidelin testo. To što su direktori doneli odluku, ne negira da je ideja o novom nazivu firme, prema nazivu nove linije, bila Virag Janoša, kako navodi njegova ćerka Katarina Virag. Na sudu se svedočenje priznaje, mnogo toga bitnog nije zapisano, a istinito je.