Magarac je životinja iz porodice konja. Sve ga manje viđamo, kao što je slučaj i sa konjima koje je čovek pripitomio pre barem 5 000 godina, i koristio za vuču i jahanje sve ove vekove dok ih nije polako zamenila železnica a potom i motorna vozila. Krajem šezdesetih, na početku ekspanzije auto saobraćaja u Subotici, u vrlom kratkom roku je u naš grad stiglo pet stotina magaraca. To nije roba koja može da se dopremi neprimetno, tako da je par odgovornih ljudi ubrzo počelo da se interesuje za ovu pojavu. Kome trebaju toliki magarci u Subotici?
Godina 1969. se bližila kraju kada je tržišna inspekcija počela da se interesuje za veliku količinu magaraca koja je stizala u Suboticu. U neko drugo vreme, pa i u ovo današnje, nečiji biznis planovi mogli su da uključe i uzgajanje ovih životinja, međutim, ondašnja privreda i trgovina bili su u društvenom sektoru pa su mali privatni preduzetnici bili mnogo lakše uočljivi. Uzgred, invazija magaraca na sever Bačke dešavala se neposredno nakon skoka cena svinjskog mesa.
To je razlog zašto je potraga za magarcima počela u mesarama. Istraga je brzo dala rezultate. Naši „biznismeni“ su ovu krupnu životinju dovozili iz Makedonije, tovili je, klali i pravili kobasice koje su potom prodavali po kućama i na pijaci. Prijave su podnete protiv devet Subotičana kao i protiv jednog Makedonca iz Štipa. I inspekcija iz Titovog Velesa je pokrenula postupak protiv trojice Subotičana koji su tamo kupili 115 magaraca i železnicom ih dopremili u Suboticu.
Svi su kažnjeni novčano, a oduzeto im je oko stotinu magaraca i znatan broj konja i ždrebadi koji su predati „Peščari“. Hajde da verujemo da im je to spasilo život, koji su nakon toga proveli u sreći i magarećim poslovima.
Krajem šezdesetih
Greh subotičkih trgovaca je bio u tome što to meso nisu deklarisali na valjan način, već su ga prodavali kao svinjsko, najčešće ga mešajući sa svinjskim, u kobasicama. Tako su Subotičani sažvakali nekoliko stotina magaraca, a da to nisu znali. Neki možda i nisu zamerili prevarantima jer je poznato da je magareće meso kvalitetno, hranljivo, pa čak i blagotvorno kod lečenja nekih bolesti.
I pored tih saznanja, do danas nismo počeli da ga više unosimo u ishranu. Izgleda da je hrana za nas nešto više od „goriva“. Od nje zahtevamo i vizuelni doživljaj, prijatan miris i boju, pa i ono što ide iza toga, a to je njeno poreklo. Sve više njih se odriče svakog mesa jer ne mogu da potisnu saznanje kako je to komad nekog mrtvog stvora. Konji su oduvek kod nas doživljavani kao savršenstvo lepote i plemenitosti. Magarac je pak njegova karikatura, ali ništa manje omiljen. Njegovo meso, a posebno mleko se preporučuju u ishrani, pa ipak…nema ga u našim tanjirima.
Lansky
Ima ih još, sve više i više…
Pocetkom 80-ih moj deda je nabavljao od nekih poznanika magarece kobasice. Mi smo gajili kunice i deo mesa je takodje zavrsio u kobasicama. Naravno, u oba slucaja se morala dodati masnijja svinjetina, jer je meso pomenutih zivotinja previse „suvo“, tj. nedovoljno masno.
Ja sam voleo konjske kobasice, tata ih je kupovao u onoj mesari na radijalcu.
Sećam se da je na uglu ulica Petra Lekovića i Cara Lazara bila konjska mesara, jako davno je to bilo.
Još krajem 80′ je i na mlečnoj pijaci bila prodavnica gde se prodavalo konjsko meso i konjske kobasice, mislim da se prodavnica zvala „Baravič“.
Magareće kobasice nikada nisam probao, konjske jesam, imaju sladunjav ukus, a govorilo se da su jako zdrave za konzumiranje.
Što je interesantno, tada je cena tih konjskih proizvoda bila maltene u kategoriji svinjskog mesa, ako ne i jeftinije, a u današnje vreme bi se konjsko meso da ga ima, smatralo specijalitetom i cena bi bila višestruko veća.
Moja „smešna“ teorija je ta da je konjsko meso sa tržišta polako nestalo masovnom pojavom traktora koji su vremenom polako zamenili konjsku zapregu, a kada su se ti ostareli konji „potrošili“, nestalo je konjsko meso sa tržišta.
Uzgoj konja za namenu industrije mesa verovatno bib bilo nerentabilno po tim cenama.
A i ko ima srca da zakolje tako lepe životinje samo zato da bi jeo konjsko meso.
Danas imamo invaziju sns magaraca u Subotici.
Nešto da dodam, nema veze sa magarcima, ali je u vezi sa cenama mesa i mesnih prerađevina.
90′ godina svinjski čvarci su se mogli kupiti u mesarama.
Cena im je bila maltene kao cena svinjskog mesa žive vage, jer se teško prodavala.
Tadašnje generacije omladine su uglavnom „mrzili čvarke“, slaninu, svinjske prerađevine, sve što je bilo masno, radije su jeli fabričku paštetu, salamu, viršle, kao da su one bile zdrave. 🙂
Starija generacija je nekada klala svinje i volela svinjske specijalitete koje je sama pripremala po svojoj recepturi.
Oni su vremenom starili, otišli u penziju. Zbog smanjenog kretanja i minimalnog fizičkog rada im lekar zbog zdravlja preporučio umerenije konzumiranje svinjskog mesa i hrane uopšte, pa je svinjokolj u gradu i u soliterima skoro pao u zaborav. Ostala su sećanja na
svinjokoljske dane i želja da se nešto takvo pojede.
Iz ovog razloga su se te svinjokoljske đakonije pojavile u privatnim mesarama, prvo sa malo višljom cenom, da bi posle cena, recimo čvaraka otišla u nebo, o tome da ni ne pričamo da po kvalitetu nije ni blizu onoga što smo mi kod kuće pravili, jer, ipak, i u mesarama idu na količinu proizvodnje pa pripremu proizvoda zbrzaju.
Cene su mogle otići u nebo zbog logike da je stariji građanin željan da pojede nešto od ovih đakonija, puno mu ne treba, pa onda da ga mine želja, kupi 10-20 dkg čvaraka, pihtije, hurke, mada, kažem, to nije to.
70-ih godina sam živeo u jednom vojvođanskom selu.
Jesen je bila, vreme branja kukuruza.
Došla mi je rođaka sa svojom porodicom, velikim mercedesom iz Nemačke u posetu, na nekoliko dana u goste.
Videla je kako špediteri sa konjima vuku kukuruze sa njiva u seoska dvorišta do čardaka, gde su ljudi onda ručno kukuruz ubacivali u čardak.
Tada je rođaka napomenula da kod njih u Nemačkoj više nema ovako surovog eksploatisanja konja, sve je mehanizovano, pa prikolice vuku traktori, a kukuruz se ubacuje u neke hangare pomoću mehanizovanih elevatora.
Konji su se u Nemačkoj već onda koristili isključivo za sport, samo za konjske trke.
Doduše, traktora je i kod nas već onda bilo, ali i konji su gde ih je još bilo uradili svoj deo posla. 🙂
A vremenom, konji, kako su ostarili i iznemogli, verovatno je neminovno bilo da odu u konjske kobasice.
Staro konjsko meso je žilavo, a kada se samelje i pomeša sa nekim masnim mesom, bude to sasvim dobar proizvod.
Bilo koje društveno uređenje da je, ljudi su radili na crno, namirišu gde mogu zaraditi lovu pa udri na ‘posao’ Zalosno je što se to radi sa mesom, hranom jer takva roba mora proći detaljne preglede da bi stigla na našu trpezu. Što se tiče konjskog i magarećeg mesa, verujem da je zdravo, ali nemamo naviku da ga jedemo, ali kako je i svinjsko, juneće i pileće preskupo sve miriše na prinudni post. Čvarke ne mogu prežaliti, ali cena je nerealna. Od kako znam za sebe, čvaraka smo uvek imali u kući, a sada-misaona imenica.
I dan danas traje invazija magaraca, ali ovi su sa dve noge…
Mesara Baravič iz Backe Topole imala je mesaru na Mlecnoj pijaci gde se prodavalo konjsko meso. Veoma kvalitetno i zdravo meso. Nazalost ne radi vise ni u Backoj Topoli. Niko sada konje ne kupuje.
@Đoko Tošin
U to vreme kada je mesara „Barašič“ radila na Mlečnoj pijaci sam imao neke poslovne partnere iz Beograda. Kada god bi dolazili u Suboticu, uvek su me zamolili da kupim za njih nekoliko kilograma konjskih kobasica da ponesu sa sobom, jer, navodno, u čitavom Beogradu se nije tako nešto moglo kupiti.
Ovo što bih ovom prilikom napisao itekako ima veze sa naslovom od gore. Boli me nepravda svakog oblika, posebno najviše boli nepravda prema radnicima i činjenica da samo podobni dobro prolaze, a uvek se dešava da ti podobni prave svakakve zle stvari nepodobnima. Na sajtu s-boti-a.com objavljen je hvalospev o poznatom Subotičaninu L.M., vlasniku poznate i uspešne firme u gradu. Između ostalog, pročitao sam i da je njegov otac J.M. bio tako dobar trgovački putnik, da ga je M.A., novi vlasnik Pionira Subotica, večito zadržao kao trgovačkog putnika. Moja napisana poruka nije objavljena tamo, iako bih i ja imao šta da napišem. Kao bivši nepodobni radnik Pionira Subotica, bio sam sa stotinama drugih nepodobnih izbačen na ulicu te 1998. godine. Meni je upravo M.A. saopštio da takvih kao što sam ja, ima koliko hoćeš u Subotici i da sam lako zamenjiv. Interesantna izjava, iako se za posao u mojoj struci mora završiti ozbiljan fakultet i potrebne su godine iskustva u poslu. Nakon nedelju dana od izbacivanja mene iz Pionira, na nagovor mog brata koji je već tada davno živio u inostranstvu, poslao sam moja dokumenta, posle nedelju dana pozvan sam na razgovor u konditorsku kompaniju u komšijskom gradu. Nakon veoma prijatnog intervjua koji je više od sat i po vremena. Tek što smo stigli do bratovljeve kuće, mene su već zvali da potpišem ugovor jer su odlučili da budem primljen i odma su krenuli sa spremanjem dokumentacije potrebne za dobijanje radne vize. Ove godine sam posle 24 godine rada u toj firmi otišao u penziju. Jedan nesposobni radnik kakvih ima na svakom koraku u Subotici, odradio je četvrt veka u daleko ozbiljnjoj i većoj konditorskoj kompaniji. Uredno sam dobio deonice, otpremninu za 24 godine rada kao i punu penziju iz firme. Kod M.A. ništa od toga niko od nas dobio, ali smo bili počašćeni uvredama i omalovažavanjem svake vrste. J.M je bio podoban poslušnik sa jakim vezama u sudu na kome je i doneta sramna presuda za otimanje Pionira Subotica, i to je M.A. jako dobro znao! Da nije bilo takvih veza u sudu, ne bi Pionir nikada otišao u njegove ruke. Zato je i ostavljen na poslu kojim se bavio. Na kraju izgleda da smo svi mi koji smo izbačeni iz Pionira Subotica magarci. Ipak su podobni poslušnici koji su i sami učestvovali u kriminalu prilikom otimanja Pionira najbolji i najpošteniji.
I.M.
Kako je otužno da se Mlečna pijaca s ove zadnje slike i danas uopšte nije promenila… i dan danas iste ofucane, raspale tezge o koje mušterije razbijaju glave.
@Odgovorni gradjanin
Magarci smo mi sami, a ne oni koji su dosli iz raznih krajeva SFRJ, kada smo im dozvolili u ime bratstva i jedinstva da nas istisnu iz politickog zivota i iz direktorskih fotelja. Svojevremeno je jedna suboticka uspesna fabrika u oblasti tekstila imala odlicnu proizvodnju, saradnju i prodaju sa Japancima.
Kada je na celo firme kao direktor umesto jednog ovdasnjeg Hrvata dosao jedan Crnogorac, prilikom posete japanske poslovne delegacije sa ciljem produzenja i unapredjenja poslovne saradnje, posle bahatog i nadobudnog ophodjenja direktora sa Japancima, Japanci odlucise da prekinu bilo kakav posao, jer su odmah videli sa kim imaju posla i da taj model balkanske saradnje kod njih ne moze da prodje.
I.M. Zajedno smo radili od 1983. u nasem Pioniru i zajedno smo ostali na ulici kao visak. Nikada necu zaboraviti te dane. Hvala vam na pomoci i podrsci koju ste mi bezrezervno davali u to vreme. Pozdrav za vas i vase unuke.
@Hektor
Možda je dotični pre svega primitivaca !?
Kako kažu Bunjevci, u ono starovinsko vreme nije bila retkost da se stada ovaca teraju po ulicama na periferiji grada. Uz čobana i pasa čuvara uz stado je bio obavezno i magarac.
Za magareće meso ne znam, ali se govorilo da se od njega prave najbolje viršle.
Konjsko meso se kupovalo jer je bilo jeftinije od ostalih vrsta mesa, kojih je u to vreme bilo malo.
Postojala je specijalizovana konjska mesara u Crnojevićevoj ulici, tu se sada nalazi vulkanizerska radnja.
Mesara izvesnog Poljakovića (neki ga ovde spominju) nalazila se u Cara Lazara, kuća i danas postoji sa nekadašnjom radnjom. On je imao klaonicu i izrađivao i prodavao konjsko meso, kobasice i salame. Meso smo ponekad kupovali i mešali
sa svinjskim za kobasice, a njegove konjske kobasice i salame su bile izvrsne, okus pamtim i dan danas.
Na Zelenoj pijaci se u dve,tri prodavnice prodavala tzv konjska kobasica, ali je ona samo nosila naziv, a kvalitet dodavanjem raznih aditiva, pre svega soje, ni blizu.
I.M. potpuno vas razumem, iz iste smo grupe izbačenih. Samo znajte da ne cvetaju ruže ni M.A. što se tiče fabrike Pionir. Oteto je oteto i dok se ne vrati onima od kojih je oteto nema stajanja i mira! M.A. je pokušavao da proda firmu jednoj drugoj velikoj stranoj kompaniji. Brzom intervencijom izvesnih osoba koje imaju svu dokumentaciju o kriminalnom otimanju Pionira, ta kompletno prevedena dokumentacija, stigla je u ruke upravnog odbora, odbora kompanije kojoj je ponuđen Pionir. Kada je dokumentacija prošla kroz ponovni prevod i pročešljana od strane advokata kompanije, poručili su mu da od kupovine tako „privatizovane“ fabrike nema ništa.
Pravda za magarce !