U fondu Gradskog muzeja u Subotici sačuvana je slika Kornelije, ćerke čuvenog arhitekte Titusa Mačkovića, školovane u Švajcarskoj i Austriji, kako pozira obučena u japanski kimono. Ispod slike mlade žene sa suncobranom, tipičnom punđom i u blago povijenom stavu, bio je i novinski tekst iz 1905. godine o tome kako se ponovo organizuje veče u japanskom stilu, nakon prethodno održanog sredinom marta koje je, kako list ocenjuje, bilo najuspešnije u sezoni maskenbala.
Neobična fotografija stajala je kao izdvojen podatak sve dok istoričar umetnosti Olga Kovačev Ninkov, viši kustos Gradskog muzeja, nije naišla na rukopise lekara Jožefa Brenera, u književnim krugovima poznatog pod pseudonimom Geza Čat, gde za jednog ženskog člana porodice iz Turčijanskih toplica piše uputstvo kako izgleda i kako se oblači kimono. „Dva paralelograma tekstila se ukrštaju, tako da se nakon prišivanja stvaraju lepe lokne i sami od sebe se stvaraju široki rukavi bez ikakve dalje dorade”. Zatim slede njegovi crteži oblačenja kimona, pri čemu sugeriše i boju i motive. U njegovim dnevničkim zabeleškama sačuvano je i oduševljenje operom „Madam Baterflaj” koji je gledao u Pešti 1906. godine.
.
Kada se ovome doda da je unutrašnja strana vrata na sekreteru sineaste Aleksandra Lifke urađena u intarziji s japanskim motivima, gde postoji pagoda, gejša, rascvetala grana i planina u pozadini, Olga Kovačev Ninkov je bila sigurna da može da govori o pojavi japanizma u Subotici.
.
Na pitanje otkuda Daleki istok u oblačenju, društvenim događajima i enterijeru bačkih kuća na početku 20. veka, odgovor daje tadašnji dominantni umetnički i arhitektonski stil na tlu Austrougarske monarhije kojoj je grad pripadao.
.
– Secesija, i uopšte evropska umetnost s kraja 19. i početka 20. veka, otvara se ka egzotičnim zemljama i pokazuje interesovanje za njihovu umetnost. To vreme se podudara i s Mejdži revolucijom u Japanu koja traje od 1868. do 1912. godine kad se Japan otvara prema Evropi i SAD. To je globalni okvir, a ne treba zanemariti ni činjenicu da kroz Suboticu prolazi železnica, da se sve više putuje u druge gradove Monarhije i izvan nje, kupuju strani časopisi – objašnjava nam kustos.
.
O japanizmu u Subotici Olga Kovačev Ninkov pisala je i u novom broju stručnog časopisa „Muzejon” koji izdaje subotički Gradski muzej, i tu je navela čitav niz podataka koji svedoče kako je kultura i umetnost Japana bila prisutna u Subotici. Od enterijera pojedinih građanskih kuća gde fotografije beleže zidove sa, primera radi, otvorenim japanskim suncobranom, do reklamnog oglasa izvesnog vlasnika kafane koji u centru grada otvara baštu u stilu pagode.
.
– Japanizam ne ostaje zatvoren kod uskog kruga ljudi, već interesovanje za ovu kulturu pokazuje široki sloj građanstva, i novine to registruju. Ne možemo reći da su oni „hvatali korak” sa svetom, naprotiv njima je to bio uobičajen način društvenog života. Uverena sam čak da je japanizam u Subotici deo jednog šireg konteksta i da se pojavljuje i u drugim gradovima u Vojvodini, a nakon Prvog svetskog rata i u Beogradu. Ali to još nije u dovoljnoj meri istraženo i beleženo – kaže Olga Kovačev Ninkov.
.
U depou Gradskog muzeja nalazi se i jedan kimono, nepoznatog vlasnika, ali i zbirka japanskih okimono skulptura izrađenih od slonove kosti. I danas se smatra da okimono skulpture predstavljaju jedan od najskupljih vidova kolekcionarstva. U Fond Gradskog muzeja stigle su 1964. godine, a priča o njima je intrigantna i tajnovita. U evidenciji Muzeja nije navedeno ni ko ih je doneo ni gde su pronađene, osim da su bile sakrivene u zidu jedne zgrade koja je rušena. Ostaće tajna da li ih je vlasnik sakrio sluteći da u lošim vremenima pred Drugi svetski rat one mogu da znače finansijsku sigurnost, ili je to bio možda deo neke zaostale trgovine antikvitetima čiji centar je grad bio između dva svetska rata.
.
