Ovo nije priča o parfemima i kolonjskim vodama, već o vonju ili prirodnom mirisu čoveka kada se kupa jednom nedeljno, kako je to nekada bio sasvim pristojan ritam održavanja personalne higijene.
Uprava subotičkog Gradskog kupatila pokrenula je 1960. godine široku akciju sa ciljem da radnici steknu, po njihovim rečima, “veoma korisnu naviku kupanja”.
Najpre su se obratili sindikalnim podružnicama preduzeća koja nemaju svoja kupatila, sa ponudom da svojim zaposlenima obezbede pretplatne karte.
Naime, tadašnja dva javna kupatila imala su posetu koja je angažovala svega polovinu njihovih kapaciteta, zbog čega su poslovala sa gubitkom. Osim “Hajzlerovog” i “Fekete“ kupatila, u Subotici su tih godina radili još “Đačko kupatilo” u Harambašićevoj ulici i kupatilo za železničare i njihove porodice.
Projekat kupatila Oblasne Uprave Bolesničkog Fonda za osoblje Državnih železnica u Subotici (1934. godine)
Pred rušenje
Tih godina je tek manji broj domaćinstava imao savremeno kupatilo. Čak i kada bi obezbedili sebi blagodeti tekuće tople vode i tuša, naš svet nije istovremeno promenio stare higijenske navike.
Gledajući stare fotografije, možemo da vidimo kako su muškarci i žene bili mnogo pristojnije odeveni, očešljani, obrijani… Međutim, kada znamo da kod kuće nisu imali uslove kakvi su nama danas dostupni, nameće se zaključak da nisu mirisali po sadašnjim standardima. Ljudi danas negoduju kada je u njihovoj blizini neko ko se zapustio po tom pitanju i kada se oseti njegov vonj.
U vremenu pre veš mašina i električnih bojlera, verovatno nije bilo moguće baš svaki dan potpuno eliminisati mirise tela. Pretpostavimo da je to tada bilo kudikamo prihvatljivije i da se ljudi nisu zgražavali kao što to danas čine.
Ako se čovek nije mogao istuširati svaki dan, minimum higijene nalagao je svakodnevno pranje nogu. Odatle je dolazila najveća pretnja po čulo mirisa. U lavoru je moglo da se obavi dosta toga, iznad koga je umivanjem počinjao dan i završavao se pranjem nogu. Pranje nogu se pominje i kada se moderna oprema uselila u kupatila, kao ritual bez koga se ne ide na počinak, dok kupanje predstavlja krupniji poduhvat.
Stari stalak za lavor
Osim navedenih javnih kupatila, postojalo je i radničko kupatilo, u okviru Berze rada izgrađene još 30-ih godina. Posle rata ono nije radilo sve do 1959. godine, kada je preuređeno i ponovo otvoreno. Tadašnji Biro za posredovanje rada imao je konak za nezaposlene radnike sa strane, koji je u letnjim mesecima služio kao hostel za đačke ekskurzije.
Zanimljivo je da se to mesto tada vodilo kao prihvatilište za privremeno nezaposlene radnike i besprizorne maloletnike. Takva formulacija više podseća na sklonište za skitnice, što verovatno nije bilo, iako su se pod isti krov smeštali svi koji su se našli na ulici.
Već 1961. godine u Šantićevoj ulici se gradi Centar za socijalni rad sa prihvatilištem za decu “koja skitaju ulicama i nisu zbrinuta kod roditelja”, a pored toga i disciplinski centar za one maloletnike koje tamo uputi sud ili organ starateljstva.
Vreme o kome govorimo obilovalo je mirisima koji su do danas suzbijeni sa namerom ili slučajno. Putnik kroz vreme u staroj Subotici zatekao bi konjsku balegu na ulicama, dvorišta puna domaćih životinja, kuhinje i pušnice zasićene aromama koje se danas smatraju neprijatnim.
U tom svetu, ljudski vonj je jedan u spektru intenzivnih mirisa sa kojima se živelo. To ne znači da je tolerisan smrad, već da je na nekoj skali ovaj pojam bio blaže rangiran.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Nekada je bilo mnogo komplikovanije kompletno se okupati i zato je sramota sto je danas nekima to tesko uraditi. Kada u ponedeljak osetim musteriju kojoj je tesko odrzavati higijenu, pomislim da je sigurno preskoceno kupanje u subotu, a i ko zna koliko subota. Neki godinama smrde (moram se tacno izraziti) i vec znam sta me ceka kad vidim da ulaze.
Moji su ziveli na salasu I nisu imali kupatilo a opet se ne secam da su baba I deda neprijatno mirisali ili smrdeli. Sapun je baka kuvala, onaj braun za pranje vesa I neki svetli za licnu higjenu. Odeca je stirkana I menjala se . redovno. Ponedeljkom se prao ves u katlanki u kljucaloj vodi. Ponedeljkom zato sto je bilo dosta ostataka hrane od nedelje pa su se zene mogle posvetiti pranju koje je bila celodnevna aktivnost. Nas rodjak sa druge strane nije vodio racuna o higjeni pa smo ga zaobilazili u sirokom luku tako da je to ipak individualno ko je kako odrzavao higjenu I da je bilo moguce bez obzira na skromne uslove u odnosu na danas.