Za svega nekoliko minuta, uništeno je gotovo sve što je Aleksandar Lifka stvarao decenijama. U toku života, snimio je preko 150 filmova, što umetničkih, što dokumentarnih. Sve ove filmove, Lifka je uredno čuvao u sopstvenoj filmoteci sve do 1932. godine.
Te 1932. godine, izgorela je palata Bartolovićevih u Zagrebu. Kako je požar nastao u magacinima preduzeća „Star – film“, policija je izdala naredbu da se lako zapaljivi materijali, gde su spadale i filmske trake, moraju držati posebno obezbeđeni. Lifkina filmoteka je spadala u savremene. Rolne su bile spremljene u limene kutije ali ni tako niko nije hteo da ih primi na čuvanje, valjda pod utiskom katastrofe u Zagrebu. Jedino je preduzeće BATA iz Borova, koje je već radilo sa zapaljivim materijalima, prihvatilo da na sigurno skloni Lifkine filmove.
Ali tada se desilo nešto neshvatljivo. Borovci su celuloidne trake pomešali sa acetonom i napravili lepilo za gumene čizme. Nečijom glupošću, uništeno je neprocenjivo umetničko i istorijsko blago.
Svega nekoliko rolni je sačuvano pukim slučajem. Dok je pakovao filmove da ih preda „Bati“, nekoliko ih se otkotrljalo pod orman. Našla ih je njegova supruga i kasnije predala Kinoteci u Beogradu.
Umoran od svega, Lifka se povukao iz filma i otvorio prodavnicu elektro materijala na Korzou.
BATA Borovo
Ovaj postupak potpuno odudara od ugleda koji je imalo preduzeće BATA. Podsetimo se toga na ovom mestu, da bi videli koliko smo se odmakli (u nazad) od tog primera.
Češka firma BATA, izgradila je svoje pogone za proizvodnju obuće u Borovu, koji su pokrivali balkansko tržište. Sem što je to prva industrijska proizvodnja cipela kod nas, uslovi koji su stvoreni za radnike, danas zvuče kao utopisti Furnije i Oven.
Pogled sa pruge Vinkovci – Subotica (tridesetih godina)
Poznati češki arhitekti, izgradili su za radnike satelitsko naselje Bata-wille. Tu su bili i veliki društveni radnički dom sa restoranom u prizemlju, noćnim barom, robnom kućom, knjižarom i bioskopom. Zatim stadion, aerodrom, škola , đački dom, teniski tereni i odmaralište na moru. Kasnije su sagrađeni bazen, sportska dvorana i razni propratni objekti za odmor i rekreaciju. To je bilo tridesetih godina. Posle rata i nacionalizacije, preduzeće je preimenovano u BOROVO.
Koliku snagu je imao taj „brend“ u ono vreme, govori i činjenica da je subotička ulica, na čijem početku se smestila njihova prodavnica, postala i zauvek ostala Batina ulica, kasnije Borovo, kako je i danas zovemo.
Krpljenje čarapa
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
ako niste zanali bioskop lifka ja nakad bio dom dama sumljivog morala a Aleksandar Lifka naj obicniji kupler majstor a kinomatografiom se bavio usput .
Sad se mi nesto divimo Lfki svasta ima Subotica mnoga znacajnijih ljudi .
Svaka čast Lifki! Ne možete mu uzeti za zlo pa i ako je bio kupler majstor-i to je zanat… Za svaku pohvalu je to što se neko upustio u filmsku umetnost u to vreme, pa čak iako je usput. Mogao je i drugačije da potroši zaradu…
Ne verujem da je baš bio kuplermajstor jer je još u njegovo vreme dobijao priznanja od filmskih sineasta a posthumno, 1956. godine, od Saveta za kulturu i umetnost SFRJ – medaljom za pionirsku ulogu u širenju filmske umetnosti i naučni rad. Sve je to bilo u doba njegovih savremenika.
Istina je da je Lifka bio čovek iz show businessa i da je prikazivao razne komercijalne sadržaje pa i soft porn. Od umetnosti se ne živi. Prvo materijalna baza pa duhovna nadgradnja.
Nisu se filmovi unistavali samo u Borovu, to se radilo i u nasoj fabrici cipela Solid u Subotici. Stari celuloidni filmovi (ko zna koji i gde su nabavljani) su se potapali u aceton i na taj nacin se dobijalo lepilo koji se koristilo za izradu cipela. Mozda jos ima nekoga od radnika iz tih vremena,pa ih molim da se jave.
Aleksandar Lifka