U domu porodice Kalinić u Subotici medalje nisu vest. Zahvaljujući uspesima glave porodice Zorana, našeg proslavljenog stonotenisera, u kući se već nalaze brojna najsjajnija odličja sa domaćih, evropskih i svetskih šampionata. Njima se sada pridružilo i srebro sa Svetskog prvenstva u košarci, koje je doneo najmlađi ukućanin Nikola, član Crvene zvezde.
– Naći će se i za nju neko mesto – šaleći se, počinje priču Nikola.
Stasao je u sportskoj porodici, pored oca i starijeg brata Uroša, sjajnog vaterpoliste francuskog Monpeljea, koji mu je, kako kaže, najveći uzor, a pod budnim okom majke Dragice i sestre Mine, bivših odbojkašica.
Zahvaljujući tome Nikola sa samo 23 godine u sebi nosi veliku sportsku energiju i koncentraciju da ne posustane kad je najteže, da svojim maestralnim zakucavanjem pokrene saigrače, da mu ruka ne zadrhti na slobodnim bacanjima kad se lomi rezultat, da ne odustaje i kada je veliki minus na semaforu…
– Motivacija je uvek bila tu, kao i želja za pobedom, ne samo kod mene nego kod svih nas, u svakom momentu smo bili tim, tako da je sve posle išlo svojim tokom – sumira Nikola Kalinić utiske iz Španije. – Tata je jedan od retkih koji je sve vreme verovao u nas, svi su ga gledali kao da nije normalan, a ispostavilo se da je bio u pravu. Ispratio me je rečima da samo damo sve od sebe, savetima da ne padam kada bude teško, ne posustajem. Slušam njegove savete i vodim se devizom da ako hoćeš da nešto znaš, moraš znati šta ne znaš i da stalno radiš na sebi.
U porodičnom „stručnom štabu“ Nikola ima najveći oslonac i podršku, ali i najveću kritiku.
– Brat, koji mi je drugi tata, sad mi je prvi put čestitao, što znači da smo zaista uradili veliki posao – nastavlja u svom maniru mladi Subotičanin. – U protekle dve-tri godine svi u kući su počeli da prate košarku, znaju čak i više od mene šta se dešava. Ja se šalim da su njihovi sportovi neozbiljni, pa neka prate neki ozbiljni.
Ni Nikola, ni njegovi saigrači, verovatno još nisu svesni uspeha koji su napravili i koliko su celu naciju podigli na noge.
– Vidim da je svuda euforija. Balkon Skupštine je nešto što se ne može opisati rečima, to je sigurno san svakog sportiste – priča Nikola, dok mu sugrađani prilaze da bi ga izljubili, čestitali mu i poželeli da prestigne tatu. – Ono što mi je najdraže je što sam sad na terenu u Aleksandrovu, koji je godinama bio prazan, video nekoliko klinaca koji igraju tri na tri. To će nam biti najveći uspeh, da vratimo košarku u Srbiji na mesto koje zaslužuje – zaključuje Nikola.
SAN O MEDICINI
Kako je bio odličan đak u osnovnoj školi i subotičkoj gimnaziji, Nikola je mnoge iznenadio što se između košarke i nauke opredelio za igru pod obručima.
– Medicina je bila moj san i pokušaću da ga po završetku sportske karijere ostvarim – dodaje Nikola.
NOVOSTI
