U lepo prolećno predveče 2024. godine, u vreme kada se završava nastava OŠ Jovan Mikić, putnik kroz vreme bi pomislio da se tamo nešto važno dešava. Nepregledna kolona automobila pristizala je iz Tesline, i svako vozilo je skretalo u ulicu Save Kovačevića. Teško bi čovek iz prošlosti poverovao da su to samo roditelji koji stižu po svoju decu. Ne po đake putnike, već klince sa Teslinog naselja i možda Malog Radanovca, sa mestom stanovanja udaljenog nekoliko stotina metara. I savremeniku izgleda pomalo nadrealno kada posmatra ovaj prizor.
Na stranu razmišljanja o tome kuda to vodi, mora se priznati da je počela jedna nova epoha.
Onaj ko je u školu pošao sedamdesetih godina, rekao bi da se od tada nije puno toga promenilo na putu od škole do kuće. Sve kuće koje danas gledamo, tada su već bile izgrađene, jednino još nije bilo asfalta. Upravo je on predstavljao prekretnicu između dve epohe, kojih je bilo nekoliko za jedan vek postojanja ovog naselja. Svako pamti onu svoju, i po nešto od nje nosi sa sobom do današnjeg dana.
Segedinski/Palićki vinogradi
Ovaj pojam se pre rata odnosio se na sav prostor istočno od železnice, levo i desno od puta prema Paliću. Kada je nacrtan plan ulica koje treba da prođu preko vinograda i voćnjaka, počela je gradnja kuća. U Istorijskom arhivu je sačuvana Vermešova ponuda Gradu. Stari veleposednik je želeo da ustupi besplatno one delove svoje livade kuda treba da prođu ulice. Svoju računicu je video u tome da će tako umesto oranice dobiti lepe građevinske parcele na regulisanom prostoru. Moguće da su i drugi sledili njegov primer na mestima gde već nisu prolazili putevi.
Kafana „Jadran“
Arnold Erne u svojim sećanjima koje je stavio na papir (A Kertváros-Ahogyan én láttam), priča o dodiru dve epohe koje on pamti, iz 40-ih i 50-ih. Ovaj Subotičanin se seća dve starije gospođe koje su svojom pojavom odskakale od drugog sveta. Ne može se reći da su bile ekscentrične, ali njihova odeća to jeste bila, zato što je pripadala kraju XIX i početku XX veka. Iako je prošlo pola stoleća od „belle epoque“, njih dve su izgledale kao iz modnog časopisa s početka veka. Haljine do zemlje, zakopčane do grla i sa velikim šeširima na glavi… za njima su se ljudi okretali na ulici. Pripadale su porodici nekadašnjih veleposednika (Tálasy) čiji su slavni dani prošli. Možda ih je oskudica prisilila da nose ono što su sačuvale iz mladosti, ili su jednostavno ostale verne onom trendu kojeg su smatrale najlepšim i tako ga prenele u narednu epohu.
Šta se zaboravilo
Teško je pomiriti sa promenama. Čak i kada one donose napredak. Na asfaltirane puteve se čekalo decenijama, po cenu da deca nestanu sa ulica, da nikada ne saznaju kako je klizati se na zaleđenim barama zimi, ili rashlađivati se na bunarima u proleće, na putu od škole. Jedino su kuće te koje svojim izgledom čuvaju uspomenu na epohu u kojoj su nastale. Ljudi, zvuci i mirisi koji su dopirali iz njih, promenili su se. Sa njima je iščezlo i znanje o mnogim sitnicama koje bi u zbiru dale zanimljivu sliku o životu „Baštengrada“ tokom jednog veka postojanja.
Na ovom mestu pomenimo nekoliko njih, kao prilog nekoj budućoj enciklopediji Kertvaroša i Novog grada:
Tri zgrade na Segedinskom putu nose broj 50
Zauzimaju čudan položaj u odnosu na glavni put i ulicu Boze Šarčevića. Izgled im ne odaje deceniju u kojoj su sazidane, ali svakako pripadaju modernoj arhitekturi. Te, danas stambene zgrade, ucrtane su na karti grada još 1928. godine. U to vreme taj mali kompleks bio je dom učenika srednjih škola (vlasnici: prof. Mihajlo Šefer i prof. Geza Štefik).
Profesorske vile
Primer porodičnih kuća koje su svojom arhitekturom i komforom pobuđivale posebnu pažnju jesu vile sagrađene u periodu od 1961. do 1965. godine, u ulici Ante Parčetića.
Ove kuće, poznate pod nazivom „profesorske vile“ građene su za profesore Ekonomskog fakulteta u Subotici. Karakterišu ih ravni krovovi i kubični volumeni, kao nastavak Internacionalnog stila iz međuratnog perioda. Njihovu ekskluzivnost potvrđuju i propisani uslovi kao što su: velike parcele, okolina posebno uređena sa drvećem ispred objekata, sejanje engleske trave i ukrasnog bilja po uputstvu projektanta i drugo. (Valentina Vuković Brdar, 2018)
Projekat za zgradu u Segedinskim vinogradima napravljen pred Prvi svetski rat.
Objekat nikad nije sazidan iako je dobio građevinsku dozvolu. Verovatno ga je zaustavilo izbijanje rata i odlazak većine radne snage na front.
Kuća TV mehaničara Fuksa
U Šantićevoj ulici, u godinama između dva rata sazidano je nekoliko lepih kuća. Kvadraturom nisu bile velike ali su svojim izgledom zaslužile da ih Subotičani nazivaju vilama. Za razliku od drugih delova grada, u Palićkim vinogradima su za nove kuće propisane predbašte. Nekoliko njih se nanizalo jedna uz drugu, u tada slabo naseljenom kvartu, ali sa verom da neće dugo čekati na nove komšije, ulično osvetljenje i popločanu cestu. Godine koje su usledile donele su rat i krize, tako da je nastavak gradnje odložen za dvadesetak godina, a asfalt je stigao za 50.
Kuća na broju 23 nacrtana je sa fasadnom dekoracijom, međutim, u izvedbi je dobila savremeniji izgled. Forma je ostala ista ali je fasada ravna, dok je na vrhu pročelja, umesto štita napravljen okrugli prozor (okulus), kao „potpis“ međuratne moderne arhitekture.
U ovoj kući je nekada živeo i radio TV mehaničar Fuks. Nekoliko majstora za popravku televizora pokrivalo je taj deo grada. Da je neko u to vreme birao zanat, rekli bi mu da je to posao budućnosti. Iako je istina da danas svaka kuća ima po nekoliko TV aparata, za njih odavno nema ni jednog mehaničara. Televizori više ne stižu da se pokvare pre nogo što budu zamenjeni novim.
Majstora Fuksa više nema, ipak, ova kuća je danas obnovljena u prvobitnom izgledu, kao i većina kertvaroških vila iz međuratnog perioda.
Lansky
Fuks Josip. Tih i miran čovek koji nije mnogo pričao. Sećam se njegove radionice koja je, puna televizora i radio prijemnika, meni ličila na neki svemirski brod.
Omnia mutantur nihil interit = sve se menja, nista ne propada.
Kada sam dosao na kratko u Suboticu, nisam isprve vise mogao naci kucu u Kertvarosu u kojoj sam rodjen i odrastao. Kuce vise nije bilo odavno ali sam prvo morao da se orjentisem prema nekim starim i meni dobro poznatim objektima. Veliki zapusteni vinograd koji tako stajao godinama neobradjen i valjda ocekivao konacni pocetak gradnje nove skole za koju se govorilo da ce uskoro biti izgradjena. I stvarno jednog dana se pojavila nova i moderna skola, deca iz Novog Grada i Kertvarosa nisu morala da pesace do Glavne poste ili do Osnovne skole broj 7 na Mlecnoj pijaci. Bio je to prvi skolski objekat izgradjen u Subotici nakon WW2. Novost i svojevrsni kuriozum je bio da se deca pre ulaska u ucionice izuvaju i svi redom da budu u papucama. Bilo je tu raznih pedagoskih tumacenja zasto je to tako i kakve su sve pedagoske koristi od izuvanja cipela. Stvarnost je bila manje pedagoska a mnogo vise prakticna. Deca su dolazila po ulicama koje su sve po pravilu bile neasfaltirane, pune blata, donosili su na cipelama, a cesto i na gumenim cizmama, velike kolicine blata i skola odnosno njene prostorije bi se vrlo brzo pretvorile u blatnu kaljugu. Odatle potice skidanje cipela u skoli.
Bife Jadran – pripado je teritorijalno u Novi Grad i bio je jedina krcma izmedju podvoznjaka i Radanovca. Tu su se ukrstali svi putevi radnog naroda koji odlazio i dolazio iz Severa, Metalije, DES-a Jugopetrola, Teretne stanice 29 Novembra Fabrike bicikla Partizan, fabrika konzervi Vojvodina, Dinamo, Transport, i svih ostalih preduzeca na tom potezu, a bila je tacno ispred ulaza u bife i tramvajska stanica. Coveku ne treba mnogo maste da zamisli kao je izgledalo u bifeu oko svakog prvog u mesecu kada su se delile plate onako Cash na ruke. Bilo je tu svega i svacega i supruga koje su drzale strazu na vratima bifea ali i onh koje su vrlo odlucno i energicno vukle i izvlacile svoje muzeve iz krcme dok jos nisu propili i poslednji dinar. Sve to na veselje nas dokone decurlije. Vis a vis bifea bio je ulaz na Teretnu stanicu i odmah pored ulaza velika kolna vaga. Pored te vage je bilo zborno mesto Subotickih nadnicara koji su cekali sa lopatama na svoj „angazman“ Ono sto bi preko dana zaradili to bi uvece nosili u bife. Secam se gradnje Profesorskih vila (bas tako ih je narod zvao) za nas je to bilo nesto do tada nevidjeno prva asocijacija je bila – isto kao u Americi. Inace stari Kertvaros je bio mracan, ulice neosvetljene i puste, nasipane crnim pepelom iz termocentrale da bar malo ublaze blatnjavost. Deca medju njima i ja, bi na povratku iz skole odnosno iz gradskih skola nakon popodnevne smene nosila obavezno baterijske lampe. Kada se proslo ispod mosta (onoga od balvana) i preslo na teritoriju Kertvarosa, nastao bi mrkli mrak. I tada je bilo vazno ko kakvu lampu poseduje, bas kao i danas ko kakav ima mobilni telefon. Taj stari Kertvaros jos uvek zivi negde u maglama mojih secanja.
Kako je tuzno i zalosno sto neobjavljujete sve komentare. Lansky pise uvek lepe price i svako sa radoscu stavi neki komentar, a danas sam tri puta poslala jedno te isto i jos uvek nije objavljeno.
@ Kertvaros. Kao rođeni Subotičanin sve potpisujem iz tvog teksta što si napisao.
Ja ipak više volim Kertvaroš iz ove decenije.
@ Kertvaroš :Uništili su i spomen ploću iz 1958 kada je građen nadvožnjak na mestu drvenog nadvožnjaka iz ratnog perioda. Naime omladina Subotice je izvodila zemljane radove pri izgradnju tog nadvožnjaka i kod završnih radova kod pešačkog dela prema gradu sa desne strane postavili su spmen ploču gde su napisali značaj subotičke omladine kod pripremnih-zemljanih radova. Ali ovim novim vlastodrščima ništa nije sveto pa ni istorija iz tog vremena grada , kao da sve mora da počinje od njih.
@Arh 2
Tabla nije uništena nego skinuta i odneta u muzej
Nije joj mesto u muzeju već tamo gde je bila prvobitno postavljena!
@ Suboticanka : Tako je, spomen ploću trebalo je ostaviti na istom mestu i napisati : , prethodni posleratni nadvožnjak je gradio grad Subotica uz pomoć suboičke omladine ,
Kad smo vec kod spomen-ploca, sta je bilo na kraju sa onom plocom iznad cesme za pijacu vodu ispred ulaza u elektranu? (danasnju toplanu)