Žito se valjalo pod naletima vitra, dok su pupe onake crvene virile iz žita – digdi manje, digdi više. Mali Karčika je trčkaro po ledini i sigro se sa bujtarom, matorim dobrim pulinom, koji je ku i svaki dobar pulin volijo malo u sigri čapnit za tur.
Taman kad je, po ko zna koji put, Karčikin tur bijo oparan od oštri bujtarovi zuba, sa kapije je kogod viknijo:
„Gazdeee! O gazdeee! „
Karčika se ispravijo, a bujtar zarežijo i zatrčo se na kapiju, a oma za njim i ostale vaške, bilo ji je šest-sedam komada na salašu.
Na kapiji su stala tri čovika, koji su se borame odmakli od kapije kad se najvirniji čuvari salaša zarežili i pokazli zube.
„Karči, ko je to?“ – pitala ga mater.
„Ne znam mama , ajte Vi izađite. Jeno još malo, vaške će priskočit kapiju“
U tom se na tavanski vrati pojavio Karčikin baćo Bela i samo je zvižnijo u prste, pulini su stali ku ukočeni i sagnuti glava se vratili natrag. Lagacko se Bela dogego do kapije, za njim je stojo i Karčika. Dobro je odmirijo trojcu na kapiji i kad je vidijo da ovi ne divane , pito ji je:
„Kojim dobrom čeljadi?“
Ova trojca su se pogledali i jedan što je bijo ko malo stariji veli:
„Mi smo došli u popis imovine, niste uredno plaćali porez.“
Gleda Bela u nji i ku pravi domaćin veli:
„Ajte unutra, izvolite.“
Dok su ova trojca ulazila unutra u salaš , par puti je Bela moro odvijat vaške da ji ne iskidaje.
Uglavnom sili su u ambetuš, na astalu se našla oma rakija i boca sa vinom, a nuz vino kastrona sa sodom. Dugo su plenaroši ubeđivali Belu da moraje pleniti, da porez nije plaćen, al uzalud. Bela je izno jednu pisanku i sve njim diktiro, sve se slagalo čak je Bela bijo i u pritplati, al oped počeli oni ku one vaške od malopre pa na Belu ovako pa onako, samo tiraje njevo čak jedan veli kako eto nije ništa to što je u pisanki, da to papir triba.
Tute se umišala Estera, žena Belina.
„Bela, ajde nek čeljad uđedu unutra pa nek popišedu šta ima, evo već i zalađiva a i kiša će odaleg od gornjaka.“
Ušli ovi, zagledaje, sve lipo umazano, sobe podmazane i glede pa pišedu šta će plenit. Bela se nasmije i veli:
„Daj Estera plajbas vamo da ja pokažem fiškalima šta imam.“
Estera mu je dodala lipu drvenu kutiju , u njoj su stali svi računi za porez, pa za struju, i tako je bilo uredno poslagano da ova trojca rič nisu mogli iskasti. Ipak, jednog je izdalo strpljenje i to baš onog što je najvećma držo se u ambetušu za bocu, e taj je graknijo.
„Šta Ti misliš? Pa nas trojca došli a Ti nas zavitlavaš ovako ku kake blentove!„
„Š’čime ja to Vas gospodaru zavitlavam? Sotim moždar što imam dokaze da sam sve poplaćo?“
Ućutijo ovaj, ona dvojca počela ništa mrmljat dok Bela nije pito jel imadu još štogod. Nisu imali pa ji je Bela ispratijo i dok su išli prema kapiji, jedan od te trojce se okrenijo i gledajući Belu u oči – veli:
„Bela, ja ne znam kako moje kolege razmišljaju, ali ja Vam se divim. Gledam kako ste sve lipo namistili i kako vidim ničeg Vam ne manjka i oprostite što smo ovako upali. Znate, samo radimo svoj poso.“
„Znam ljudi , samo radite. Ovo ode što vidite sve je nasleđeno par kolina unatrag i sve se održava kako obaveza nalaže. Znate, ja držim da uvik caru iđe carovo, vele da je zato neritko na novci bila upravo carova glava, e pošto ja cenim sve to obaveza se mora ispoštovat. Daklem, za porez i sve drugo mora biti. A valja i derana iškulovat. „
Tu su stala sva trojca i pružili ruke Beli. Čoviku koji je na svojem salašu sve zajedno sa čeljadima svojima držo, ne pod konac nego ku u apoteki – od košare i svinjaka, do čiste sobe.
Na kraju je palo i priznanje da na ovako štogod ku na Belinom salašu nikad nisu naišli, a ono čemu su se najmnaje nadali to su isto kazali je da su računi tako lipo sačuvani i poslagani, a štoj najvažnije čak i priplaćeni.
Tome
