Kraljevski automobilski klub SUBOTICA

Ponosni vlasnik prvog automobila u Subotici, bio je apotekar Zilberlajtner. To čudo su Subotičani ugledali u praskozorje dvadesetog veka, jula 1901. godine.

Već 1905. godine održana je auto trka između Sombora i Subotice (prva takve vrste na prostoru znanom kao Jugoslavija). Automobili su prvo jurili u Sombor a sutradan nazad.

Vek automobila je počeo ali će njegova prva polovina proteći u poteškoćama vezanim za puteve i mogućnost vlasništva nad četvorotočkašima.

U Subotici se već dvadesetih pojavila fraza da „automobil nije luksuz nego potreba“ ali letimičan pogled na imena i status vlasnika mašina, govori da je to privilegija bogatog sveta. Naravno, nisu svi vlasnici bogataši ali samo buržoazija ima vremena da se automobilizmom bavi kao sportom. Ne na onaj način kako to danas izgleda, recimo mnogi su tada imali svoje vozače. To bi danas zvali kolektivne vožnje, turističkog karaktera, po destinacijama u zemlji i inostranstvu. Avanturu je predstavljalo druženje i savladavanje tadašnjih drumova. Automobilski klub u Subotici je osnovan 1925. godine, pod pokroviteljstvom Njenog Veličanstva Kraljice Marije.

Tih godina se voze marke :Ford, Fiat, Citroen, Peugeot, Renault, Opel ali i Essex, Cadilac, Aris, Torpedo, Okland…

Moto susret tridesetih

kroz Štrosmajerovu

Harley Davidson

Od brojnih tadašnjih udruženja koja su imala nacionalni ili verski predznak, ovaj klub je bio nadnacionalni. Strast prema tehnici je stajala iznad svih podela.

Susret sa mađarskim auto klubom na graničnom prelazu Horgoš, maja 1940. godine.

Aktivnosti kluba su išle u pravcu poboljšanja putne mreže i signalizacije. Na graničnom prelazu Horgoš, postavili su tablu, da se u Jugoslaviji vozi desnom stranom.

Moto trke na subotičkom Hipodromu, tridesetih

1929. godine je u Subotici bilo 160 putničkih automobila, 45 teretnih, 6 autobusa i 35 motocikla.

Na Paliću 1932. godine

Brusnjaijevi pored svog ljubimca

Taksi stanica je pred Gradskom kućom a odmah tu, u Gradskoj kafani je sedište šoferskog udruženja.

Radionice za poravku, tih godina nose moderna imena : METROPOL GARAGE,
Weingand & CO i AUTOMOBILIA

Prva benzinska pumpa je Vaccum oil company, ispred kuće na broju 4 u Braće Radića .

Saobraćajna dozvola za bicikl

Krajem tridesetih, kroz Suboticu je konačno prošao auto put. Tako se tada zvao savremeni betonski drum, deonica međunarodnog puta od Lamnša do Bosfora (Kale – Istambul). Još i danas je u funkciji deo te ceste između Subotice i Novog Sada.

Par godina kasnije, njime će zagospodariti tenkovi. Posle rata, predratni vlasnici su se rastali od svojih ljubimaca. Sva vozila su u vlasništvu države ili njenih službi i preduzeća. Neki motocikli su posakrivani po salašima, kokošinjcima i šupama, gde će provesti decenije. Tek sledeća generacija ih je izvukla i dovela u red, sada kao „Old tajmere“.

Od 1955. godine počinje istorija domaće auto industrije i mravljim koracima kreće motorizacija stanovništva. Bolja je situacija sa motociklima. Na ulici se mogu videti BMW 250, NSU pretis, Panonia Csepel i još neki istočnonemački i češki modeli. Male motore proizvodi slovenački Tomos ali je i subotički PARTIZAN proizveo svoj moped početkom šezdesetih. Posle 5 – 6 godina, proizvodnja se ugasila ali je krajem šezdesetih počela produkcija „Pony Expresa“ sa PUHovim motorom.

„29. Novembar“ za svoje radnike naručuje od Tomosa 200 „Kolibrija“.

Šezdesete pamte još i italijanske Vespe i francuski Solex. Ovaj poslednji se viđao sve do kraja osamdesetih (ima ih par i danas). Lagan, sa malim motorićem iznad prednjeg točka, sasvim u duhu francuskog egzistencijalizma. Šezdesetih godina u subotičkom Partizanu sklapaju i do 240 Solexa dnevno.

Došle su i sedamdesete i najezda automobila. Subotica nije spremna dočekala takav intenzitet saobraćaja. Mnoge ulice nisu asfaltirane, nema zaobilaznih puteva pa svaki pravac vodi kroz centar grada, preko Korzoa, preko trga… Urbanisti pretpostavljaju planove automobilskoj progresiji i crtaju široke bulevare, velike garaže… Urbanistički plan je usredotočen na što efikasniji protok saobraćaja i pristup vozila.

Na mestu zelene fontane

Vozni park je pretežno Zastavin. Ostalo su istočnoevropski modeli (Lada, Škoda, Trabant, Moskvič…) i zapadnoevropski modeli koji se sklapaju kod nas. Nema američkih i japanskih marki. Pogled na fotografije iz tog vremena, na bilo koji parking u našoj zemlji, odaje bez greške da reč o Jugoslaviji.

Joško Horvat – Grafičar, tridesetih