– Znam da je lakše pobediti gluvoću nego odnos sredine prema gluvima – kaže za „Blic” subotički gimnazijalac Danilo Krstajić.
Potresna priča Danila Krstajića o tome kako je zbog svoje gluvoće bio žrtva vršnjačkog nasilja, kao i kako je u Petnici doživeo sasvim drugačije okruženje, izazvala je ogroman broj komentara.
– Država treba da preduzme mere iz svoje nadležnosti da se ubuduće ovakve i slične stvari ne dešavaju ni meni ni bilo kom drugom detetu. Podrška javnosti je znak da je vreme da se sa reči prelazi na dela u sprečavanju diskriminacije i nasilja nad hendikepiranim osobama i osobama koje se razlikuju po bilo kom pitanju – kaže Danilo.
Istovremeno, ističe da nažalost ne veruje da će se u ponašanju vršnjaka koji sa njim idu u gimnaziju nešto promeniti. Doživeo je da mu se rugaju kako priča, gurali ga, vršili nuždu u njegovim patikama, šišali, jednom su ga išutirali toliko da je završio na hitnim intervencijama…
Za njega je detinjstvo završeno u petom razredu, kada su drugari iz razreda počeli da ga maltretiraju zbog gluvoće. Zadirkivali su ga, rugali mu se, gurkali ga. Najviše su pokazivali agresiju na časovima fizičkog, gde su obično bili bez nadzora…. Danilo tada nije čuo – skidao je spoljnu jedinicu kohlearnog implanta da je ne bi oštetio jer je jako skupa.
Dok je u Subotici bio izložen vršnjačkom nasilju, u Istraživačkoj stanici Petnica, gde je bio učesnik zimskih i letnjih seminara biologije, Danilu su pomagali, zvali su ga na druženja polaznika i u njemu probudili ljubav za nauku.
Dok želi da zaboravi šta su mu sve vršnjaci radili u osnovnoj i srednjoj školi, Danilo sa nestrpljenjem čeka da se vrati u jedinstvenu naučnu ustanovu u ovom delu Evrope, da nastavi da uči i ostvari svoj san – završi Medicinski fakultet i bude neurohirurg.
U Subotici, priseća se, niko i neće da priča sa njim, kamoli da mu pomogne na času ako nešto što profesor govori nije najbolje čuo. U Petnici, u pauzama predavanja i rada u laboratoriji, zvali su ga na sva druženja polaznika, prvi put je u društvu vršnjaka pozvan na picu…
Dogodilo se da svi njegovi talenti, pošto se u stanici zarazio biologijom, procvetaju. Prihvaćen je njegov prvi samostalni istraživački rad. Danilo priznaje da su mu ambicije velike: prvo Medicinski fakultet, a potom rad u nekoj laboratoriji ili zanimanje neurohirurga.
– Moja poruka za gluve osobe je da budu uporni i da puno čitaju – kaže Danilo.
Danilov prvi projekat
Danilo je visokomotivisani srednjoškolac, vrlo brzo smo shvatili da mu rad i učenje u Petnici prijaju. Ove godine će početi da radi i na svom prvom malom naučnom projektu, a pošto vrlo brzo uči i napreduje, sigurni smo da će dati svoj maksimum da Petnicu iskoristi najviše što može za svoje usavršavanje – kaže Tomica Mišljenović, rukovodilac programa biologije.
Pozitivan duh
– U Petnici vlada pozitivna atmosfera jer svi vole nauku. Zato su svi uvek spremni da pomognu jedni drugima i nije neophodno uspostavljati poseban tretman za polaznike sa posebnim potrebama – kaže Nikola Božić iz Petnice.
Evo kako jedan bloger sa sajta B92 doživljava ceo slučaj sa Danilom:
Slučaj Danila K. (Danilo, izvini!)
„Сматрам да би требало читати само такве књиге које нас уједају и боду. Ако нас књига коју читамо не буди ударцем песницом по глави, зашто је онда читамо? Да нас усрећи? Забога, били бисмо срећни и да нема књига, а књиге које нас усрећују могли бисмо за нужду писати и сами. Али потребне су нам књиге које на нас делују попут несреће која нас јако боли, попут смрти особе коју смо волели више од себе, као да су нас одагнали у шуму, далеко од људи, као самоубиство; књига мора бити секира за замрзло море у нама.“
Франц Кафка
Заиста не могу да се отмем утиску да прича о Данилу К. у многоме подсећа на кафкијанску параболу о човеку прогоњеном и окуженом. Прича која ме је толико ујела да ми дође да крикнем од бола и беса. Нажалост, прича није измишљена, а протагониста је, на срећу, оспорио Кафкину мисао да се у човековој борби против света треба кладити на свет. Ја се кладим на Данила, хероја нације. Колико је снаге било потребно Данилу, колико његовим родитељима да претрпе сва понижења и увреде?
Прва мисао која ми је пала на памет након одгледаног прилога и блога о Данилу Крстајићу биле су речи Ивана Карамазова: Мој џеп није толико дубок да би могао да плати улазницу за овај свет и зато желим вратити своју улазницу, и ако сам поштен човек, дужан сам је вратити. <…> Праведан си ти, о, Господе! Али ја ту праведност не могу прихватити. Међутим, када мало боље размислим, то је била и сувише исхитрена реакција, изнуђена болом и тугом, Данилова истрајност сведочи о једној другој великој мисли Ф. М. Достојевског: Лепота ће спасити свет!
Драги Данило, лепота коју носиш у себи фасцинира, обезоружава, улива наду да ће процеси који вековима трају у свету бар једном бити окончани у корист прогоњених и стигматизованих. Натчовечански Данило, стидеће се твоји другови, а још више наставници који својим нечињењем нису предузели ништа да голготу кроз коју си пролазио учине мање болном. Друговима пробај да опростиш, они су и понајмање криви, од аутистичних родитеља бољи род и не може да се очекује. Али, молим те, немој никад, али никад да опростиш својим наставницима. И сам сам наставник, и осећам додатну горчину због чињенице да су моје колеге учествовале у савршеном злочину. Убијале су те, а да се при томе нису разликовале од ма ког јунака из Кафкиног Процеса.
Боже мој, јесу ли икад нешто прочитале? Да имају иоле достојанства и части, наставници гимназије Светозар Марковић из Суботице требало би колективно да се повуку са наставничких места, нека бар спасу ,,душу", пошто је за све остало касно. Нема оправдања, нема разумевања, нема колегијаности, јер не треба да буде — и ако нису знали, и због тога треба да дају отказе, јер наставници нису смели да не знају да у школи постоји Данило Величанствени. Не могу да кажем да је заказао систем у земљи у којој система нема, и у којој влада једно бестежинско стање. Исти ти наставницу васпитавали су родитеље те деце која су Данила злостављала дозлабога. И нико никада није крив, јер Данило је један, мање-више небитан. Можда испадне крива нека спремачица која нехотице није упозорила ученике да је под мокар, или баш то упозорење Данило није чуо, па се је више пута оклизнуо и сам се повредио. Можда, чистачице и онако годинама урушавају наше образовање.
Да ли је могуће да се нико, али баш нико из школе не оглашава? Зашто Министарство покушава да не чује ову Данилову причу? Бојим се није једина.
Да сам министар, као што нисам, ја бих већ данас, на почетку другог полугођа, посетио гимназију Светозар Марковић и извинио се Данилу, ако ништа друго. Пошто нисам, извињавам се Данилу у име мојих колега овако јавно, и обећавам да ћемо данас моји ученици и ја на часовима разговарати о Данилу, јунаку приче која ће имати срећан крај.
Душан Благојевић
Svi cute o ovoj prici. Gde su zaista bili prosvetni radnici dok su ovo dete mucili? Mozda su imali "tihi" strajk pa nisu vodili racuna o deci? Dokle vise? Za ovo sam ratovao, za ovakve stvari da gledam i da citam !? Prosvetari,lekari i ostali budzetari. Mirni budite i pazite sta radite , narod je "ucutao" kada ucuti popustajte uzda..