Roman „Detinjstvo“ deo je autobiografske trilogije koju čine i dela „Dečaštvo“ i „Mladost“. Smatra se prvim ozbiljnim pokušajem u ruskoj književnosti da se unutrašnji svet deteta prikaže s psihološkom dubinom i verodostojnošću.
Umesto da detinjstvo opisuje spolja, iz perspektive odraslog naratora koji s distance posmatra prošlost, Tolstoj piše iznutra. Svesno se vraća emocijama koje je zaista osećao kao dete i pokušava da ih razume. Tako roman postaje duboko introspektivan – kroz misli, strahove, dileme i radosti glavnog junaka dobijamo portret dečaka koji razmišlja o svetu na način koji iznenađuje svojom ozbiljnošću.
Jedan od najpotresnijih trenutaka u romanu jeste smrt Nikolenjkine majke. Taj događaj ima simboličku i emotivnu težinu koja razdvaja dva sveta: svet bezbrižnog detinjstva i svet bola, tuge i gubitka.
Za Nikolenjku, majka je oličenje ljubavi, sigurnosti i razumevanja. Njeno prisustvo donosi toplinu, a njen osmeh pruža utehu. Nakon njene smrti, dečakov svet se ruši. Po prvi put doživljava duboki egzistencijalni bol i suočava se s realnošću smrti, koja mu do tada nije bila pojmljiva. Smrt majke postaje kraj njegove unutrašnje nevinosti – temeljna tačka junakovog sazrevanja, trenutak kada dete počinje da razume da svet nije uvek pravedan.
U više scena romana Nikolenjka posmatra svoje lice u ogledalu, s dubokom zamišljenošću. Taj čin predstavlja proces samoposmatranja i razvoja svesti o sebi – jednu od ključnih tema celog dela.
Pita se ko je on zapravo, kakav je, da li je dobar ili loš, i šta drugi vide u njemu.
Motiv ogledala podseća da ono predstavlja odraz nečega što želimo da sakrijemo: nesigurnost, stid, želju da budemo prihvaćeni. Za Nikolenjku, ogledalo je prozor u dušu i sredstvo lične samoanalize, čime se dodatno produbljuje psihološka dimenzija romana.
U romanu priroda nije samo dekor ili ambijent. Ona ima duboku simboličku i emotivnu ulogu. Tolstoj koristi prizore iz prirode kako bi izrazio unutrašnja stanja svog junaka. Oblaci, vetar, drveće, svetlost dana – sve to odražava raspoloženje Nikolenjke: njegovu radost, tugu, strah ili spokoj. Kada je srećan, pejzaži oko njega deluju vedro i živopisno; kada je tužan ili uplašen, priroda deluje mračnije i nejasnije. Na taj način, priroda postaje odraz duše, produžetak unutrašnjeg sveta, što romanu daje poetsku dubinu i emocionalnu sugestivnost. Ova stilizacija ima i filozofsku dimenziju – Tolstoj pokazuje koliko je dete povezano s prirodom, koliko oseća svet oko sebe intuitivno i čisto, bez filtera odraslog razuma. Priroda je živi saučesnik u svim važnim dečakovim doživljajima.
Iako je „Detinjstvo“ Tolstojevo prvo objavljeno delo, u njemu već prepoznajemo obrise književnog genija i temelje moderne psihološke proze.
Borivoj Vujić
