Prošlo je možda desetak godina od tog TV priloga o starcu koji živi u jednom selu na Istri, i gaji koze. To je jedna posebna vrsta koza o kojoj je bila reč, međutim, zanimljiviji je bio drugi deo priče o starom pustinjaku, gde saznajemo da je on nekada bio naučnik koji je odlučio da uzgaja koze nakon što mu je doktor preporučio mleko ovih životinja.
Po njegovim rečima, bio je ozračen tokom jednog eksperimenta sa grupom kolega i spašen smelom intervencijom francuskih lekara, davnih pedesetih godina. Smatra da je doživeo duboku starost zahvaljujući kozjem mleku, ali pre svega pionirskom poduhvatu naučnika iz Francuske i neverovatno hrabrim donatorima koštane srži, ljudima kojima nije mogao da se garantuje ni život nakon što im uguraju iglu između kičmenih pršljenova i izvuku dozu mekog tkiva.
Kada je ova reportaža emitovana na televiziji već je bilo “internetsko vreme”, što znači da je prva sledeća stvar bila potraga za ostalim detaljima tog davnog događaja. Svi elementi su obećavali priču iz žanra “medicinski horor”: Tajni eksperiment sa nuklearnom energijom, nevidljivi smrtonosni zraci, užasne posledice i povratak iz mrtvih. Ipak, nepovratni žanrovski obrt dogodio se kada u priču ulaze obični ljudi, Francuzi, muškarci i žene, spremni da rizikuju zdravlje, a možda i više od toga, ne bi li pokušali da pomognu životno ugroženim pacijentima iz neke druge zemlje, ovaj put Jugoslavije.
Donedavno je malo ko znao priču iz 1958. godine, za šta možemo da krivimo protok vremena. Verovatno je da se o tome pisalo i govorilo dok druge teme nisu došle na dnevni red. Moguće da i nije bilo tako, jer je akcident u našem nuklearnom institutu bio deo tajnih eksperimenata. Šta je potrebno da bi nekome ili nečemu obezbedili nezaborav? Najveći korak u tom pravcu načinili su pisac knjige “Slučaj Vinča” i tvorci filma “Čuvari formule” koji smo gledali jesenas.
U Parizu je 1958. godine prvi put ljudima presađena koštana srž. Prošlo je nakon toga još 4-5 godina kada su se i naši lekari na VMA odlučili na ovaj zahvat.
U jednom dnevnom listu pojavio se poziv: “Traže se dobrovoljni davaoci koštane srži za sedmogodišnju devojčicu, jer to je jedina mogućnost da se spasi njen život…”
Čim je pročitao apel, radnik Gradske bolnice u Subotici, Janoš Horvat, smesta se javio u stanicu za transfuziju krvi. Osim njega, došao je i jedan radnik fabrike “Solid”, ali je zbog trenutnog zdravstvenog stanja odbijen.
Više od dve godine devojčica M.M. bolovala je od opake bolesti i svi pokušaji da joj se pomogne nisu dali rezultata. Janoš, po svoj prilici prvi Jugosloven koji će donirati koštanu srž, na pitanje novinara da li se plaši izvesnog rizika, rekao je da nije puno razmišljao.
“Ja sam već živeo a to dete tek treba da živi…”- rekao je Horvat.
Do danas je to postao rutinski zahvat, dok su prvi slučajevi i podvizi izvanrednih ljudi polako pali u zaborav.
Nema previše situacija u kojima čovek može da se preispita koliko je hrabar i plemenit. Ima tih dana kada smo spremni na velika dela, nadahnuti pričama o podvizima drugih. Ipak, veći deo svog života ne izlažemo se rizicima, već smo preokupirani rešavanjem svakodnevnih problema kojih ima sasvim dosta.
Pojedincima ipak pođe za rukom da budu veliki onda kada to treba, a na nama je da ne dozvolimo da padnu u zaborav. Ne samo zbog njih, nego iz zbog onih koji će biti spremni da slede njihov uzor.
Lansky
Neverovatna sličnost sa električarem, bivšim legionarom, u bolnici u Parizu gde su završili naši ozračeni naučnici koji je ne razmišljajući ponudio svoju koštanu srž zbog humanosti ali i mučen slikama smrti koje je kao legionar izazvao. Ja sam dao krv preko 60 puta ali ne znam da li bih se usudio da dam koštanu srž. Još jednom, svaka čast Janošu.
Svaka cas gospodinu Janosu Horvatu.
A kakvi smo mi to ljudi postali? Hvala Lansky na preispitivanju savesti.
Predobra priča..
Svaka čast majstore.
Ovo nikada nije bila tabu tema sem za neupucene i one zaludjenike zabranjenom istorijom! Samo da ih podsetim da je jos 70-tih godina snimljen film „Ozraceni“ koji se bavio ovom tematikom!
Ceo taj akcident je dobio jednu medicinsku konotaciju, kostana srz, Pariz, cuvena medicinska klinika, znacajni poduhvat u istoriji medicine itd… je imao jedini cilj za zataskavanje gole cinjenice da su u to vreme nuklearna fizika, i istrazivanja po tom pitanju bili jos u povojima i to u celom i tehnoloski daleko razvijenijem svetu nego sto je to bila FNRJ. Ono sto je nuklearna istrazivanja u Vinci razlikovalo od istrazivanja u ostalom svetu, jeste cinjenica da je u Vinci glavnu rec imao jedan nesvrseni abadzijski segrt na visokoj politickoj funkciji. On je glavni odgovor na sve ono sto se i kako se tamo desavalo. Nauka je jedno a ideoloska ostrascenost nesto sasvim drugo i te dve stavari nikako ne idu zajedno.
Svaka čast za gospodina, a verujem da još ima ljudi koji pomažu i spašavaju ljudske živote. Svako na svoj način koliko može. Obično su ti ljudi tihi, ne eksponiraju se i njima je dovoljno da oni znaju da njihov život nije bio uzaludan i da je imao smisao. Mada, lično mislim da mi ostali trebamo takve hvaliti i spominjati da se ne zaborave i budu primer generacijama koje dolaze.Ako smo skloni kritici, možemo i pohvaliti one koji to zaslužuju, bilo da je običan čovek iz kraja ili javna ličnost.
@Kertvaros…Kada ste vec pomenuli nestrucne ljude na visokim funkcijama, zelim da napravim paralelu sa slicnim uplitanjem nestrucnih visokorangiranih mocnika, a koji se desio u SSSR u vreme Hruscova. Incident je nazvan Nedeljinova katastrofa (po marsalu Nedeljinu) i u vezi je lansiranja rakete (mislim R7, ako se dobro secam). Svojevremeno je o tome pisala „Galaksija“, a moze se izguglati koga interesuje.
Bila je ipak raketa R16. Mrzi me da trazim „Galaksije“ u podrumu, ali se secam da je marsal Nedeljin svuda gurao nos (iako se u raketnu tehniku uopste nije razumeo), tehnicari su bili pod stresom, a u jednom momentu je cak trazio stolicu da sedne dok „nadgleda“ pripreme za lansiranje. Raketa je bila napunjena tecnim gorivom (izuzetno eksplozivno i toksicno-ne secam se koja vrsta je bila u pitanju) i sve je bilo spremno za katastrofu. Negde je doslo do greske i vatrena kugla je progutala na desetine osoblja kao i marsala koji je sedeo u neposrednoj blizini rakete. Ovo pisem na osnovu secanja, moguce su neke greske.
@ Trovach
Cesto je u pitanju ljudska tastina. Imati nesto sto drugi nema. FNRJ je 1958 god. imala vise od polovine nepismenog stanovnistva ,ali prvenstvo je imao nuklearni reaktor. Kakav smisao je imao taj reaktor? Jedini odgovor je izrada vlastite atomske bombe. Medjutim za takvo nesto je trebalo mnogo vise nego jezivo skupi nuklearni reaktor. Novac koji je ulozen i koji ne donosi apsolutno nikakav proit je lose ekonomisanje. Lose planiranje lezi Balkancima u genima. Isto tako preskupi aerodrom „Zeljava“ kostao je milijarde (u devizama) i kada je vec bio skoro zavrsen ispostavilo se da je potpuno zastareo sa ratno-taktickog stanovista, a osim tog nije vise bilo ni novca za pristojniju avijaciju. Danasnja Srbia kupuje lose i nekvalitetno Kinesko naoruzanje kroz vrlo skupe kredite, a bolnice primaju kao donacije rashodovane krevete i posteljinu iz Nemacke. Kupovina besmislenog i loseg naoruzanja sluzi da bi „Vrhovni“ okolo telelio da je Srbija najveca vojna sila u regionu. I tako to iz generacije u generaciju nagvazdenje o casnom i humanom drustvu.