Mihajlo Kovač o Subotici, Jugoslaviji, svojoj generaciji…

Mihajlo Kovač rođen je u Subotici (9. februara 1946) gde je i maturirao. Na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu stiče zvanje diplomiranog politikologa, a novinarstvom je počeo da se bavi (1970) u Politici.

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka vodio je i uređivao Beogradsku hroniku u RTB, gde je kasnije sedam godina (1986 -1993) proveo u Informativnoj i Spoljnopolitičkoj redakciji, a poslednju godinu karijere radio je u RTS, kako se otad zove nekadašnji TV Beograd. Jedan „mandat“ (1980-1984) uređivao je Dugu, bio je narodni poslanik, radio u Ujedinjenim nacijama (1994-2000), bio (2001-2005) ambasador SR Jugoslavije u Austriji. Ovaj pešadijski rezervni kapetan I klase (JNA) svira i nekoliko instrumenata. Kako ga je svojevremeno predstavljao kolega Rade Radovanović, svoj život je video kao „polifoniju muzike, novinarstva, politike i diplomatije“.

DOSIJE: Krenimo od Subotice, velike četvorosobne kuće porodice Kovač u Kertvarošu, kvartu kuća sa raskošnim baštama i vrtovima, pedeset ari placa, voćnjakom, povrtnjakom, pomoćnim zgradama, golubarnikom, živinom, svinjcem, psom…

MIHAJLO KOVAČ: Moja generacija rođena je u sam osvit jednog novog doba koje je, posle sveopšte kataklizme, trebalo da čoveka vrati ljudskosti, pravdi, radu, miru i napretku. Jugoslavija je taj novi istorijski čin dočekala sa novom pozornicom i novim kulisama komunističkog sistema. Počev od porodice, preko škole, društva i javnog života, sve je podređeno u osnovi čestitoj ideji da nas vaspitaju tako da ne ponovimo greške prethodnih generacija. Septembra 1964. majka me je ispratila na kapiji, prosula za mnom vodu, dok sam zamicao ka železničkoj stanici sa koferom u jednoj i saksofonom u drugoj ruci. Znala je da više nikada neću živeti na adresi Šantićeva 26.

Kažeš negde da su se note i slova, muzika i knjige, dugo se borili za tvoju naklonost i dušu. Novinarstvo je svakako dobilo mnogo, a koliko je izgubila muzika?

– Četiri kolena mojih predaka po očevoj liniji bili su učitelji, gimnazijski kuratori, muzički pedagozi, horovođe i dirigenti. Kuća nam je bila puna instrumenata. Navodim ih po sećanju: koncertni klavir Bösendorfer, harmonika, gitara, violina, truba, kontrabas, citra… Magnetno polje slova pokazalo se jačim od onog notnog. Što škola, što gomile knjiga koje mi je otac uporno kupovao, otvorili su mi jedan sasvim drugi svet. Nazvao bih ga uopšteno – humanizmom. No, umesto ljubavnicom, muzika će postati i ostati moja najbolja drugarica do današnjih dana. Da njoj udovoljim naučio sam pored klavira da sviram i saksofon, svirao u grupama „O Hara“ (Zagreb) i „Delfini“ (Beograd), kao kompozitor i pevač nastupao na festivalima u Zagrebu, Beogradu i Subotici, zabavnim emisijama TV Zagreb (Anton Marti) barabar sa tadašnjim zvezdama, na TV Beograd i TV Novi Sad. Zašto nisam pristao na bigamiju novinarstva i muzike? Porodica je već iznedrila veliko ime u muzici, mog brata Kornelija, a u meni je prevladala pomalo lakomislena želja da menjam ovaj nesavršeni i nepravedni svet. Ako je greška, sada je kasno da se ispravi!

Od malih nogu pratilo te je dvojstvo, dva jezika, dve kulture…?

– Patrijarhalna, zaostala balkanska društva odvajkada ne trpe bilo kakav iskorak iz nacionalnih rezervata. Još kada se u tu mitomansku priču uključe i šovinističko kolo povedu vodeći političari i sva sila medija, onda svako prožimanje kultura i spajanje ljudi različitih nacija postaje jeres koju treba satrti. Zbog toga su trpeli moji roditelji, majka Vera iz Niša i otac Josip iz Subotice u vreme okupacije Srbije i otvorenog mađarsko-srpkog neprijateljstva. Zbog toga smo, tačno posle pola veka u čudnoj reprizi međunacionalne mržnje i nametanja nacionalnog čistunstva, trpeli i ja i moja porodica. Šta reći tim budalama i jadnicima? Kako im objasniti privilegiju da od malih nogu naučiš dva jezika, da jednako poštuješ oba hrišćanska Božića i Uskrsa, da jednako voliš svoju Baba Lepu u Nišu i baka Aranku u Subotici, njihove uspavanke, tako različite a božanstvene kuhinje, slatkiše i ostale đakonije? Da drugove i ljubavi biraš prema odanosti, lepoti i čistoti duše, uzore i idole prema znanju i talentu, a na po krštenici? Najzad, da uprkos svemu tome, ili baš zahvaljujući tome, ostaneš odan svojoj domovini. Da li je i domovina odana tebi kao takvom?

Fakultet političkih nauka završio si u Zagrebu. Bio si očaran i gradom i fakultetom, profesorima?

– Zagreb je u to doba za mene bio jedna veća Subotica. Dakle, grad čist i uredan, sa dugom srednjeevropskom urbanom i kulturnom tradicijom, sa već jakim medijima, pozorišnom i kinematografskom scenom, književnom i izdavačkom delatnošću, o muzici da se i ne govori. Doista je delovao kao grad neslućenih mogućnosti, ako se u to ne ubroje retrogradne ideje i projekti koji će u bliskoj budućnosti u udruženom bratskom poduhvatu uništiti zemlju čija smo deca bili. Proljeća tada još nisu bila „hrvatska“. Fakultet je bio multinacionalan u punom smislu te reči. Profesori i studenti došli su sa raznih strana, što je doprinelo svojevrsnoj intelektualnoj sinergiji. činilo mi se, kao i svakom mladom čoveku, da sam spreman za velika dela i da mi je samo nebo granica.

Po dolasku u Beograd gotovo trijumfalno si ušetao u Politiku?

– Otvaranje zemlje prema svetu i jačanje sve raznovrsnijih medija učinili su da tih godina novinarstvo postane privlačna profesija, pogotovo za provincijalce poput mene. Doduše, moj CV je pored zvanja diplomiranog politologa u međuvremenu pojačan i činom rezervnog potporučnika JNA. Dok sedim na 4. spratu Politike preko puta Olge Bošiković koja me pita zašto sam se javio na konkurs za mlade novinare, pomišljam kakve su zapravo šanse jednog autsajdera da bez preporuke, protekcije i nečijih jakih leđa, tek tako bane i uđe u sam u Dom lordova srpskog novinarstva? Pa, još u gradu u kome je tek uz brojna zapitkivanja pronašao velelepnu zgradu Politike u Makedonskoj ulici. Tek, posle jednomesečnog kursa sa dvadesetak polaznika, koji su vodili veterani Živan Mitrović (rođeni brat heroja Mitre Mitrović) i Rada Bunuševac, urednica kulture u predratnoj Politici, zatim četvoromesečnog probnog rada u Beogradskoj hronici kod Darka Ribnikara, negde oktobra 1970. saopšteno nam je da smo u stalni radni odnos primljeni Branka Otašević i ja. Tako je politika jednakih šansi, bar u jednom slučaju, pobedila politiku nameštenih konkursa i oportunih odluka. Tako je, posle trećeg u vojničkim cokulama, započeo i moj četvrti život, ovoga puta kao početnika u zavodljivoj novinarskoj profesiji. Sa Beogradom sam se razvijao i rastao, sa njim se radovao ili tugovao, kadikad strepeo, padao i dizao se, eto, više od pola veka. Današnji medijski konzumenti teško će poverovati da je Politika svakodnevno štampana u 200 do 300 hiljada primeraka. Njene stranice krasili su tekstovi velikana poput Radojčića, Nenadovića, Juliusa, Bajalskog, Đukića, VIB-a, Barbierija, Dumhura, dajući uz drugi ešalon jakih novinara, potkovanih znalaca, dovoljno razloga čitaocima da dan počnu s Politikom. Ja sam za četiri godine gotovo svakodnevnog rada, upornog doterivanja jezika i stila pisanja, dogurao do autora uvodnika na dva stupca naslovne strane Politike. Uz znanje dva strana jezika, u bližoj ili daljoj budućnosti, bio bih svakako kandidat za dopisničko mesto u inostranstvu.


vidi ceo intervju na: cenzolovka.rs



KOMENTARI

  1. Anonimni kaže:

    Jako lep članak! Vratio me je u vreme gimnazijskih dana, kada smo na priredbi, sa Mišom, u kvartetu, pevali “zelena polja” od “4M”. Miša je ljudina!

  2. Jagica Andrija kaže:

    Jako je lep članak! Miša je ljudina!

  3. Telekinetist (stormwatch) kaže:

    Jednom recju genije i covek sa najnormalnijim pogledom na celokupnu situaciju u Ex-Yu.

  4. Tamna strana Meseca kaže:

    Pitajte tadašnje novinare “Duge” kako se zvao najgori urednik tog magazina svih vremena, koji je najviše upropastio “Dugu”. U njegovom mandatu “Duga” je najviše progonjena i “ideološki čišćena”, počev od čuvene “Titove noge”. (oni koji znaju – znaju o kakvoj podmetačini je reč, nameštenoj da bi se progonili novinari). Oni koji nisu živi, nažalost, ne mogu da vam kažu, ali pitajte, recimo, Rajka Đurđevića, ko je redovno išao u “Komitej” da ih otkucava. Verume da će vam rado ispričati mnogo toga o Mihajlu Kovaču. Pitajte za ime najvećeg komunjare a potom srbofoba i srbomrsca, koji se po izbijanju ratova i raspadu Jugoslavije stavio na stranu onih koji su za sve krivili Srbe i Srbiju i kao takav postao jedna od “perjanica” Petog oktobra i njegov profiter. Vi možete sakriti ovaj komentar, ali se istina ne može sakriti.

  5. Srbokomunista kaže:

    Tamna strana meseca si ti. Večito neko mrzi Srbe, komunjare, dosovci i ostali. Zašto se jednostavno ne obesiš kada te svi mrze. Ostavi imovinu naprednoj stranci i Vučiću pa omasti štrangu. To ti je tako kad stalno slušaš neshvaćenog genija Željka Mitrovića političkog analitičara Acu Lukasa komandanta Vulina i Nešu slinu. Kad su ti idoli Šešelj,Palma, Paxomije, Sale mutavi bog da mu dušu prosti i ostala intelektualna elita. Al šteta bi bilo da ne dočekaš da DJ Vučićević bude direktor RTS-a i da DJ Žeks bude predsednik akademije. I da Informer ostene bez jednog čitaoca   

  6. Tamna strana Meseca kaže:

    Srbokomunista – Promašio si temu. Nije reč o meni, već o ovoj ličnosti, nažalost Subotičaninu, i “tragu” koji je ostavio a o kojem sticajem okolnosti ponešto znam. To što niko nije mrzeo Srbe i svi su ih voleli, a oni oduvek samo umišljali da ih neko kolje i proteruje, takvi koji u to veruju i treba da “omaste štrangu”, potpuno se slažem. Spreman sam. I presveti Stepinac je rekao da veruje da će Pavelić ako bude vladao 20 godina potpuno iskoreniti “šizmu” iz Hrvatske. Pošto si na toj liniji, potpuno razumem tvoju sumanutu opsednutost imenima koja si naređao, ali nisam govorio o njima nego o Mihajlu Kovaču kao ljudskom i moralnom znaku pitanja, što ne znači da oni to nisu, ili ako jesu da samim tim on nije bio ljudski i moralni znak pitanja. A o tome kakav je bio pitaj novinare “Duge”, rekoh, koliko im je u njegovo vreme pao tiraž i kakvo su se radovali kada je otišao. Kako se i gde iskazao u ratnim godinama i za vreme “žutih”, očigledno je po tvom ukusu kao “srbokomuniste”. Po meni je to izdaja, svejedno što nije Srbin i što mu se zbog toga ni pod razno ne može zameriti da nije Srbin! Dela čine Ljude a ne nacionalnosti. Smiri pljuvačne žlezde i shvati da sam ja samo neko ko je na ovaj apologetski i ulizivački tekst o nekome za koga smatram da ga nije dostojan reagovao. Na osnovu saznanja kojima raspolažem.

  7. Pera Prvi kaže:

    @Tamna strana Meseca

    I ti nađe na kom mestu (“slobodnom” “nezavisnom” “našem” “lokal-patriotskom”) mediju (bez impresuma[!]) da pišeš istinu o Njihovoj Dugi, Njihovoj (ćopavoj) Ambrozovoj nozi i ostalim (zlo)umotvorinama i (zlo)delima. Pa i bata Bata je pisao/komponovao/svirao/pevao o Ivu Loli, Čoveku i psu(!) i ostalim Njihovim “ekselentnostima”. I sestre “K2” (tipa N1, A1, B92…) su takođe Njihove “naše”. “Mihajlo” je samo sluga “Slobodnog sveta”, kočničar i ubica napretka. I NACIJA, neprijatelja ANACIONALIZMU u korist JEDNE nacije. Dokaz je STANJE “grada” i “države” (kako god se zvala kroz svoje promene na gore).

    Desilo bi se čudo da ovo bude objavljeno. Ne vole “Naši” istinu, ona im je smrtni neprijatelj.

    Obožavam “grad” i “državu” i sve njihove “ekselentnosti”.

  8. Tamna strana Meseca kaže:

    Pera Prvi – Daleko ti ode, Pero, ne mogu da kažem da sam baš sve razumeo, ne znam šta misliš kada za “Dugu” kažeš da je bila “njihova” – jer baš zato što u to vreme nije bila “poslušna”, postavljen je Mihajlo Kovač da je “dovede u red”. On je to vrlo “stručno” uradio i posle njega “Duga” više nikada nije bila ono što je bila. Samo sam na to hteo da ukažem da nam se sada takav čovek, takav “moralni” lik, u intervjuu neke bizarne “Cenzolovke”, nekritički prenetom ovde, predstavlja kao uzor ljudskih i profesionalnih vrednosti. To što je njegov bata Bata pevao o Ivi Loli je nešto sasvim drugo, onda bi trebalo da stavimo na stub srama sve koji su od 1945-1985. pisali i pevali u slavu Ćopavog, živeli u to doba, projektovali, pravili sladoled, što god hoćeš ko je šta radio možeš da nađeš da su krivi. Bata je OK lik, umetnik, ostavio je vredna ostvarenja, nije pevao samo o Ivi Loli. Drugo su bili ovakvi komitetski žbiri-poslušnici koji su se posle od velikih komunjara prešaltovali u velike demokrate, nastavljajući kao takvi najvažniji komunistički zadatak koji im je Ćopavi zavetovao: borbu protiv “velikosrpskog nacionalizma” – ali samo srpskog, svi drugi su bili tolerisani, pa čak i poželjni, u svakom slučaju manje zli nego srpski. Uzmi na primer Ivana Stambolića, koji je odbijao da bilo šta preduzme na Kosovu i Metohiji da zaštiti Srbe i Crnogorce, čak je poslao policiju da bije Srbe kada su peške krenuli za Beograd da protestuju. Pošto nije imao “tri čiste” nakon toga da se pojavi na Kosovu kada se zakuvalo, poslao je do tada anonimnog Slobodana Miloševića, koji se rečenicom: “Niko ne sme da vas bije” uzdigao do vrhova vlasti i smenio Stambolića. Na žalost, a u stvari na radost Hrvata i Slovenaca, jer im je umesto “mekanog” Stambolića, koji im je duvao u jaja, odgovarao u Srbiji neko “tvrđi” kao Milošević, da bi imali motiv da dignu dreku protiv “srpskog nacionalizma” i dobiju opravdanje za otcepljenje i razbijanje SFRJ, uz prethodno raspirivanje antisrpske histerije. Sa Stambolićem to ne bi mogli, on im je bio spreman na popuštanja sve do stavljanja Srbije u kolonijalni položaj, a to im nije bilo dovoljno, jer su, podsećam, u svom programu imali da postanu ETNIČKI ČISTI (Vidi: Tuđman), a bez RATA to im ne bi pošlo za rukom… Zašto pominjem Ivana Stambolića? Zato što su iz njegovog ešalona došli takvi “demokratski” likovi kao što je Mihajlo Kovač, sada pokojna Gordana Suša i niz sličnih. Izvinjavam se na dužini pisanja, ko ne želi ne mora da čita, a ko pročita ne mora da se složi, ali ako malo bolje razmisli i pošteno prizna činjenice, shvatiće da je to tako.

  9. Pera Prvi kaže:

    @”Srbo” “komunista”

    Ti si tipičan primerak neprijatelja SVIH nacija (pa i srpske) osim JEDNE, kojoj pripadaš. Zagovaraš (navodiš) na samoubistvo, omašćivanje štrange. Baš si “čovečan”, “human”, “tolerantan”… pravi sledbenik vaše Ideologije. Svi koje si pobrojao VAŠE su marionete, čak i “srbokomunisti” (tvoj samo za ovu potrebu upotrebljeni nick) koji su nonsens, jer nacional-anacionalizam je nemoguć. Osim u lažima, obmanama, prevarama. A to su vaši načini delovanja. Niti si “Srbo” niti si “Komunista”. Judejac.

    Divim se svim vašim “ekselentnostima” koje sistematski propadaju jer su NEODRŽIVE. Sve same laži.

  10. Pera Prvi kaže:

    @Tamna strana Meseca

    Žao mi je ako “ne možeš da kažeš da si sve dobro razumeo”. Pravoslavci su trajne žrtve katolika, muslimana i ostalih izmišljenih veroispovesti a sve u vlasništvu tzv. Nadnaroda. Oni žive od zla koje nanose nesvojima. Pa i izmišljeni, nepostojeći, tzv. Isus je Njihov, a “hrišćanin”. Neodrživo, osim u lažima. Uostalom, mnogo Njihovih su “naši”. Gde god je ključno eto “naših”, Njihovih. Tako je i Duga Njihova. I “grad”salašarskapalanka.co.rs. Taj “medij” je mašinerija Njihove industrije svesti, kreiranja tzv. vrednosti, upravljanja ponašanja. Eto, “grad” je “najbolji ikada u svemiru”!

    Jebeš ga, mrze sve redom, pa i Njihove. I rade protiv. Posle se pitaju zašto im sve propada a “ekselentno” je. I ta “Juga”, koju pominješ, propala im je (sami je rodiše i ubiše) ali je i dalje guraju, samo pod drugim nazivom: G6, Region, Zapadni Balkan… ja je zovem Indoislamska ne-EU. Čuvena “teorija zavere” o Šljivi i preostalim Srbima nije teorija nego projekat.

  11. Morbus animi kaže:

    Mi se danas u eri korone divimo medicinskom personalu po bolnicama na intenzivnim covid19 odeljenima i nadcovecanskim naporima koje oni tamo pruzaju. Medjutim nigde niko da spomene kakvim su naporima izlozeni medicinski radnici, lekari – psihijatri na svom svakodnevnom poslu, kada im dovedu pacijente tipa Pera Prvi i Tamna strana Meseca. Mislim da i tim ljudima trebamo izraziti postovanje za njhov tezak posao i velike napore kao i ogroman trud koji svakodnevno ulazu.

  12. Pera Prvi kaže:

    @Judejac NEVAŽNOG, agitprop, nicka

    “Pacijenti” su svi nepodobni vašim interesima. Vaša tzv. Zvanična medicina radi za vas, ne za čoveka i čovečanstvo. Svi vaši “heroji” su zločinci pa i “kovidaši”. Taj Kovid (“nevidljivi neprijatelj zdravlja”), sa svim bezbrojnim nepostojećim varijantama-sojevima, vaša je laž. Imate bezbroj “neprijatelja”, uvek ste vi “ugroženi” pa imate “opravdanje” za “odbranu”, za rat! Ne seri, nisu svi glupi k’o kurac.

    Eto vam vaših “ekselentnosti”, uživajte u tom đubretu.

  13. Ledenjak kaže:

    Čim bude dobio rezervni čin pukovnika, ko čika Kon , počeću ga respektovati.

  14. Tamna strana Meseca kaže:

    Pera Prvi – Zašto prvo ne naučiš da čitaš, pa se onda javiš? Ovo nisam ja napisao, nego “Srbokomunista” meni: “Tamna strana meseca si ti. Večito neko mrzi Srbe, komunjare, dosovci i ostali. Zašto se jednostavno ne obesiš kada te svi mrze. Ostavi imovinu naprednoj stranci i Vučiću pa omasti štrangu.” Prema tome, u najmanju ruku očekujem od tebe izvinjenje, jer ja nisam nikoga navodio da “omasti štrangu” nego sam “Srbokomunisti” odgovorio da sam spreman da ja dobrovoljno “omastim štrangu” ako je to istina da su Srbi večiti krivci za sve a svi drugi njihove nedužne žrtve. Sve drugo što si napisao, j.bo me ceo svet ako i ti znaš šta si hteo da kažeš, tu je nesretni “Morbus animi” u pravu da spadaš među pacijente, a ja sam po njemu verovatno u istoj kategoriji jer sam se usudio da napišem nešto loše o dosovskoj “svetoj kravi” Mihajlu Kovaču kojoj se on, očigledno, “divi do imbecilnosti”.

  15. Tamna strana Meseca kaže:

    Pera Prvi – Tako zbrkano pišeš, ne znam kome i ne znam šta, da sam tvoj odgovor “Srbokomunisti” greškom prisvojio sebi. Hajde malo sredi misli, popi lekić pa da razumem šta je to “ekselentno”? Ovako ispadaš: nisam paranoičan, ali ne znam zašto me svi progone! Veliki pozdrav!

  16. Pera Prvi kaže:

    @Tamna strana Meseca

    Ne pišem zbrkano, nezbrkani me razumeju. Misli su mi sređene, lekići mi nisu potrebni, niko me ne progoni (osim onih kojima je moje znanje neprijatelj), znam šta pišem i govorim a tebe, kako sam napisa, ceo svet može (ali i ne mora) da… Mene se to ne tiče.

    I, ne izvinjavam se onima koji ne znaju da čitaju/razumeju/shvataju.

    Divna vam je tzv. necenzura vaše TAMNE (crne) strane MESECA (antisunca).

  17. Tamna strana Meseca kaže:

    Dobro, Pero, i šta bi “ekselentnost”?

OSTAVITE KOMENTAR