Subotičani su početkom 1969. godine kupovali 8 000 litara mleka dnevno iz svoje „Mlekare“. Oko hiljadu litara u tetra paku, a ostalo je bilo u staklenim flašama. U trgovinu se išlo sa praznom, povratnom bocom, koja je bila ambalaža za mleko od 1963. pa sve do kraja šezdesetih. A onda je počela era najlon kesica koja je potrajala trideset godina. Zvanično ime ovog pakovanja bilo je – prepac.
„Mlekara“ je prvog dana stidljivo poslala u prodaju 500 litara mleka u kesi, potom malo više, pa kako je sve brzo rasprodato, trećeg dana je taj broj udesetostručen. Zaključak je bio da su Subotičani odlično prihvatili ovu novotariju. Ne zna se dokle je trajalo oduševljenje modernim pakovanjem, da li je uopšte ono i postojalo ili su građani kupovali onako kako su bili prinuđeni. Jedno je sigurno, a to je da su flaše već desetak godina kasnije izgledale kao „dobra stara vremena“.
Povratka na staro nije moglo da bude, što nam je danas još jasnije kada vidimo koliko je malo povratne ambalaže. Tu je računica izgleda veoma jasna, koliko god nam se stari način činio ekološkijim i štedljivijim.
Kraj ere mleka u kesicama, trebao je da bude 1990. godine. Subotička mlekara je te godine pakovala mleko u savremenoj kartonskoj kutiji koja se zvala cupak. Sve je tada krenulo kako treba ali sreće nije bilo. Točak istorije se okrenuo u natrag i vratio nam kese još dugih deset godina.
Petljanje sa tim nesretnim pakovanjem je počinjalo još u prodavnici. Mleko je znalo da procuri i pokvasi sav ostali bakaluk.
Zatim držanje u frižideru ili kuvanje u loncu, sipanje… Neko je na televiziji reklamirao plastični stalak putem jedne bezvezne reklame u kojoj devojka makazama seče kesu mleka tako da odmah pola prolije. Čak je i prva pakovana voda kod nas – „Prolom“, bila u istom takvom najlonu.
Neke domaćice su te kesice prale, sušile na štikovima i posle koristile za zamrzivač. Jedna od karakterističnih slika devedesetih jesu i te kesice na štriku i štipaljkama. Kako to čini inercija, ta navika je ostala još neko vreme i kada više nismo znali šta ćemo sa najlonom.
Odavno se sveže mleko više ne pakuje u kese. Danas ga više nema ni u tetrapaku, već je u plastičnim flašama, ali to više nije važno od kad smo se rešili tih vlažnih ili ne daj bože probušenih pakovanja.
Druga je sada stvar što su one ostale tamo u prošlosti, gde je detinjstvo i mladost pusta, pa bi lako bilo i sa kesama, samo da se vratimo tamo.
Lansky
Sećam se da mi je bila najveća mora, kada me mama pošalje da kupim stvari u samoposluzi i treba da donesem i mleko. Prava avantura je bila da ga donesem kući čitavog. Prvo je išla provera još u samom frižideru, da nije negde probušena kesa, tako što pritiskaš i gledaš da li negde kaplje. Dešavalo se da pred kraj dana stoji 5-6 kesa sa mlekom u lokvi iscurelog mleka u tom frižideru. Dalje, to mleko je trebalo da preživi i do kase, pa sam ga često stavljao u posebnu najlon kesu, a ne u onu žičanu korpu. Na kraju, trebala je posebna tehnika da se to stavi na biciklu i da ne dodiruje oštre delove na njoj. Bio sam uvek presretan kada uspem da donesem kući celo mleko… 😀
Moje najdalje secanje dopire do mlekare (prodavnice) jedne prizemne kuce koja je nekad bila na uglu Parceticeve i Palickog puta. Tu se je prodavalo mleko iz aluminijumskih kanti od nekih 50 litara. Mleko su grabili iz tih kanti pomocu metalnih menzura od litar i pola litra koje su bile montirane (zavarene ?) na duzoj gvozdenoj sipki kako bi prodavacica mogla dublje da zahvati mleko. Musterije su od kuce donosile kanticu za mleko ili kakvu drugu pogodnu posudu i problem ambalaze nije bio aktuelan. Moja mama je uvece ostavljala lonac sa poklopcem ispred nasih ulaznih vrata i onda bi u ranu zoru dolazila zena biciklom sa Supljaka i donasila obligatornih dve litre mleka. Mlekarica je snabdevala vise domacinstava u komsiliku i obicno bi se na kraju meseca obracunala i platila izliferovana kolicina. Valja se prisetiti da su te prodavnice (mlekare) bile usko specijalizovane i nisu prodavale apsolutno nista osim mleka i mlecnih prozvoda. Od mlecnih proizvoda se mogao kupiti Srpski sir, Svapski sir, Sajt i naravno nezaobilazni „Zdenka“ topljeni sir. Za jogurt u Subotici uglavnom tada jos niko nje cuo. Posto skoro niko nije imao frizider prodavnice mleka su bile otvorene i nedeljom pre podne izmedju 7 i 10 casova. Isto radno vreme je vazilo i za pekare i mesare.
@Kertvaros
A sećaš li se da je na suprotnom uglu bila berberska radnja. Tamo je radio (zamisli sećam se natpisa Molnar Đula-berber) jedan uvek kratko potšišan sedi stariji i rekao bih-debeo čovek. Sećam se priče dok sam čekao na šišanje da je berber postao jer je jedne zime naprečac promenio mišljenje. Radio je kao šegrt kod nekog majstora i golom rukom uhvatio gvožđe koje je stajalo napolju. Kada mu se ruka zalepila za ledeni metal, po svojoj priči, odlučio se za nešto što se radi „unutra“.
Frizera se ne mogu setiti jer je taj ceo kraj bio „Trgovacki centar“ za ceo Kertvaros i bilo je vise trgovackih radnji. Covek vremenom zaboravlja pojedine stvari a ne retko dodaje nesto sto uopste nije bilo. Kod frizera sam odlazio u radnju Sipos Janosa na uglu Palickog puta i J. Mikica, prvo kod oca kasnije kod sina. Odlazio sam iz prostog razloga jer je i moj „Stari“ tamo bio musterija. Frizeraj je bio u istom objektu kao i specerajski ducan.
Nije mesto reklame, jer će biti reči o preduzeću koje već ne postoji. GRAFIČKI ZAVOD PANONIJA imala je dva pogona. Zgrada staroga suda prekoputa Hotela Patrije je bio pogon štampe, dok na Beogradskom putu je bio pogon ambalaže, kasnije i iza mosta Politilen, tj. Panoplast. Postoji period kada za celu tu veliku Jugoslaviju ovde se izrađuju, stručno izvlači folija za sve mlekare. Ne u Mladenovcu, ili OKO – Zagreb već ove kese koje su namenjene za mleko, manja pakovanja jogurta slatkog mleka imaju oznaku GZP, SEĆAM SE da se nešto radilo i za izvoz u susednu Mađarsku.
To je trajalo nešto oko 20 godina, naravno menja se i tehnologija pakovanja – ipak smo još uvek kod plastike – a Panonija gubi korak sa ostalim štamparima na plastiku. Dolazi do JUR-a, OOUR-a, pa i velikog SOUR GRAFIS-a koji je uništio ovo preduzeće koje je jednog trenutka imao oko 550 zaposlenih.
Možda ću biti subjektivan na nestanak GZP uticali su i rodbinski odnosi i to od Male Bosne, do Malih Pijaca kada šefovi već nisu znali kako da zaposle svoje rođake. Tužno je sećanje na ovu štampariju gde sam dobio dve korice hleba, izučili su me za slovoslagača, kao i pogonskog graf.inženjera.
Ime mleku SONJA je dato po imenu cerke tadasnjeg generalnog direktora Mlekare Ima ljudi koji se toga jos secaju
Nesto najkvalitetnije na internetu sto imam da procitam jeste ova kolumna, kao i komentari, hvala Vam
:)))
Ja kada se secam subotickog jogurta prva stvar je nesto tajanstveno lekovito zbog kojeg sam uvek volela, tek sada znam da neka kolicina probioticnosti je to bio i nisam znala jos onda sta je to i da to mozemo postici taj ukus lekovite probioticnosti i sa vodom solima i povrcem npr cveklom…Bilo je vreme kada sa drugaricom svake subote isli smo u grad prepodne pa smo uzeli bananu i probioticki jogurt i to nam je bio neki extra desert…a kada sam studirala u novom sadu koji je bilo mali gradic jos onda mali dosadni gradic, pocela sam se druziti sa Novosadskim jogurtem kojeg na menzi smo uzimali i bio je u trouglastom pakovanju, uvek sam ubacila hrabro u tasnu million puta isto tako i uvek sam sela na tasnu i uvek je ispukao i polivalo na moje sveske pa sam cistila sve pola sata besno…ali ponovo i pono sam uradila misleci da sada necu da sednem na tasnu…pa Novosadski jogurt je uglavnom zavrsio posle potopa u smece iako sam bila zacarana sa trouglatom ambalazom….
Secam se da sam tamo osamdesetih video u par kuca da su vlazne zidove naknadno sekli i bas ove kese od mleka su postavljali kao hidroizolaciju.
Mala ispravka teksta – sveže mleko se još i danas može naći u najlon kesama, pogledajte u pojedinim prodavnicama, nemojte me pitati kojih proizvođača, niti bi da ih reklamiram. Ali ih ima!
Negde krajem 80-ih. ili pocetkom 90-ih na kratko se vratila staklena ambalaza za mleko. Jako mi je bilo krivo kada je ukinuta. Jednostavno, bas volimo da zagadjujemo. U poslednje vreme mleko kupujemo od jedne porodice koja krave drzi u blizini Buvljaka. Kada nam se nakupe flase od kole, kisele vode, ili neceg drugog, oblijemo ih i odnesemo njima. Oni ih takodje operu, a mleko odmah prokuvamo, pa u lonac i posle u frizider. Skorup je bas debeo, a znamo sta pijemo. To nije uvezeno mleko u prahu. Cak se i one plasticne flase jos jednom upotrebe, a posle ih dajemo tetki koja ih skuplja za reciklazu.
@—Mislim da se mogu kupiti u TSV prodavnicama.
Radio sam u Panoniji 1980-1982. Bas u Panoplastu preko od bolnice gde je bio i pogon „kartonaza“, kasnije „ziper“. Radio sam baš na mašini za rezanje najlonske ambalaže za raznorazne testenine i mleka za Suboticku, Sabacku,Nisku, Karlovacku itd mlekaru. Ne secam se tog mleka „Sonja“.rekao bih da je pisalo samo Suboticka mlekara. Mora da je bilo 70ih.
Ja sam voleo ukus tog mleka iz vrecice, onako bez kuvanja. Osim one plasticne kutije pojavile su se i one plasticne stipaljke za mleko skojim ste mogli zatvoriti vrecicu posle otvaranja.
Devojčica po kojoj je mleko dobilo ime je posle mnogo godina predavala Srpski u osnovnoj.
Veliki pozdrav za nju.
@ Kertvaros
Veoma dobro se sećam tih „menzura“ (inace od 0,5 lit.) na pomenutom uglu prekoputa današnje Elektrovojvodine.
Hleb i perece su se kupovali u onoj maloj pekari kod ekonomskog. Deda bi obavezno svrnuo u 7 plavih na brzotrzni pelinkovac (pravi).
Sećam se i staklenih boca pred vratima stana (u jednoj od zgrada stotinjak metara dalje). To sećanje me je inspirisalo da danas kupujem mleko od privatnog proizvođača u gotovo istim takvim staklenkama. Domaće, NEZDRAVO sa preko 4% mm. Široki grlić i poklopac na navoj (mislim da se jedno vreme paradajz prodavao u njima, NN proizvođač).
@ Freelancer
Izgleda da smo iz istog kraja. Mala pekara je otvorena, ne znam vise tacno kada, ali u svakom slucaju pre izgradnje Ekonomskog fakulteta. To znam jer sam drugovao sa pekarevim sinom. Porodica se zvala Andonovic i bili su poreklom iz Makedonije. Pekli su legendarno dobar hleb (ali i ostalo) Stanovnici Kertvarosa su stajali u dugim redovima ispred male radnje, ustvari je to bilo predsoblje njihovog stana, a hleb nije ni dosao do police, isao je u prodaju direktno iz pekarske furune. Kasnije je za studente ta radnja bila pravi blagoslov. Studenti bi kupovali hleb „na kriske“ uz to jedan jogurt u terapaku, sve to za sitne novce i dorucak ili uzina su bili kompletni.
Da ne zaboravimo i da to je bilo pravo mleko a ne ovo ko danas, da leti kad su one velike vrucine pokvari se dok stignes kuci.
Secam se jednog komicnog dogadjaja. Tata je iz kese sestri sipao mleko u solju i ona je uz uzvik „dosta!“ povukla, a tata nije to ocekivao, pa je deo mleka zavrsio na podu.
@Kertvaros…Nekada je bilo normalno da se za nesto obicno, kao sto je hleb, ceka u redu. U Debarskoj ulici je Darabos imao pekaru i tada je hleb bio 1 kg, a mogao se kupiti i onaj „podrug“ kile, pa cak i okrugli. Hleb je bio tada fenomenalan. Kada sam krajem 80-ih bio u JNA neki Nemci su nam bili u gostima (igrali smo sestre i ja folklor u OKUD „Mladost“ i to je bilo normalno da ugostis folklorce iz inostranstva). Kada sam pricao sa roditeljima rekli su da su Nemci bili odusevljeni hlebom i da su ga jeli pre nego sto se jelo iznelo na stol. Secam se da sam cesto zaboravljao poneti torbu u pekaru, pa trcao kuci sa vrucim hlebom u rukama. Odmah bih odsekao parce, pa svinjska mast, so, aleva paprika i uzivancija. Nazalost, danas nigde nema takvog hleba, a platio bih duplu cenu.
Najbolji jogurt pili smo u mlečnim restoranima na Korzu ili u Štrosmajerovoj oko 1960. godina, nedeljno bar jednom uz obaveznu svežu kiflu ili perecu.
@ Trovach
Izmedju hleba kod nas i onoga u Nemackoj je ogromna razlika. Jedni i drugi pod pojmom hleb podrazumevamo potpuno razlicite stvari. Ja zivim vise od pola veka u Nemackoj i mogu reci da sam neka vrsta naturalizovanog Nemca, ali to sa hlebom mi jos uvek nekako ne ide. Nije da ja tamo ne jedem hleb, ali ja znam i za bolje 😉 Pogotovu poslednjih godina male porodicne pekare izumiru posto su istisnute sa trzista novim pekarskim tehnologijama koje proizvode hleb i pecivo vrlo jeftino, vrlo masovno i vrlo neukusno i nekvalitetno. Mladje generacije su se vec navikle na te moderne proizvode i cude se sta ja imam protiv toga. Inace u Subotici su redovi ispred privatnih pekara bili ponekad vrlo dugacki, ali ne zbog nekakve velike gladi ili manjka hleba, nego su musterije imale neke svoje pekare sa odgovarajucim hlebom koje su vise preferirale. Secam se velikih redova kod Zelene pijace ispred pekare, mislim da se zvala Vuckovic ako me secanje jos sluzi. Suboticani su tradicionalno uvek jeli kvalitetan hleb.
@ Penzioner
Ti mlecni restorani su nosili naziv „Zdravljak“ Alkohol se tamo principjelno nije tocio. Nije bila ni isljucivo lakto-vegetarijanska ponuda. Tamo se je mogla dobiti sasvim pristojna kajgana sa slaninom, sunkom ili necim slicnim.
Kertvaros
Vuckoviceva pekara je bila pored skole IGK, Glavne poste. osamdesetih, ne znam da li su imali kiosk i na zelenoj pijaci.
Kao sto Nevaljali blogger spominje trouglastu ambalazu jugurta, koje se licno ne secam, meni je u secanju ostala trouglasta tj ‘piramida’ ambalaza cokoladnog mleka. Ne mogu se setiti imena proizvodjaca, ali piramida je bila dosta veca, mislim da je bila zapremine od pola litre.
U kraju gde sam ziveo, bila je porodica koja se bavila mlekom, takozvani ‘kiselinari’, koji su pored mleka imali u ponudi i mladi sir, ovcije kiselo mleko (po kojem su dobili i ime) i meni omiljen proizvod ‘Skorupača’.
Prodaja se obavljala u vecernjim satima, verovatno odmah posle muže krava, jer je mleko jos bilo toplo. Ambalazu je svaki kupac od kuce sam donosio, neko lonac, neko limeni bokal, uglavnom siroke posude zbog lakseg pretakanja, kao sto gospodin Kertvaros spominje, da se pretakalo sa metalnim menzurama a ‘roba’ je stajala u aluminiumskim kantama specificnog oblika koje su se suzavale pri vrhu.
Danas je ovakav nacin prodaje i tretiranja mleka nemoguc, jer su standardi puno vislji sto se higijene i ambalaze tice, gde sve mora da je sterilno pre pakovanja a ambalaza mora da je nova.
Pajo vizin. Cokoladno mleko je bilo od ljubljanske mlekare ako se dobro secam
@Croat…Bila je na pocetku ulice, ali to je bio samo malo veci kiosk gde se donosilo pecivo. Majka je prodavala povrce na toj pijaci i kupovala sestri i meni kifle posute secerom koje smo najvise voleli.
@ Pajo Vizin
Gde si se skorupace setio… ne secam se kad sam zadnji put nju jeo…ne znam pravili se jos ona nekadasnja stara domaca ili je i to sada sve samo ne skorupaca!!! Znam da se nekada nadje na mlecnoj ali me nekako strah da je uzmem da ne pokavaruim onaj predobar ukus iz detinjstva
@ Croat
Da to je ta pekara na koju sam mislio. Smestio sam je u blizinu Zelene pijace, (ul Matije Gubca) jer su kupci sa pijace bez mnogo problema presli stotinjak metara do pekare da kupe hleb. Na moju sramotu nisam se setio blizine OS IGK ( za mene Skola broj 6) koju sam i sam pohadjao.
@bac Vranje…Ponekad smo na mlecnoj pijaci kupovali skorupacu, ali danas ne mogu da se setim na kojoj tezgi, Za Badnje Vece unapred obezbedimo maslo za pasulj. Nije mi jasno kako maslo spada u posnu hranu, ali jako volim gra sa tim ukusom. Ribu obicno napravimo u manjoj kolicini jer se ne mozemo prezderati, pa ponovo krkati sutradan. Mogao sam u mladjim danima, a sda volim da probam vise ukusa u manjoj kolicini.