Dičurlija i cure, al ništa manje ni žene, doduše kradom, sa pomalo zavisti i zlobe u sebi i muški, gledali su u ono vrime u čudo tehnike.
„’Beš ga, ja sam ovo viđo kad je bijo rat, sidijo sam u kolici nus taj motor. Ni klinac ovaj nije, ovaj nema ta kolica sa strane“-odmanijo bi rukom Geza, dok je povlačeći dim iz smotane cigaretle ispado mu sitan suv duvan, koji je Geza sam siko. Malo bi se zakašljo, povuko još jedared, dvared dim i samo ispljunijo ono malo smamuljane ‘artije od nike štanicle u koju je moto duvan.
„Vidijo si Ti moj, da ne kažem šta“ – odmiravo ga je Kalman, koji je za vrime onog tamo Drugog sveckog rata vozijo kamijon DŽEJMS.
Vozijo je Kalman i kamijon, i džip, al ovo ovako štogod nije viđo do sad.
Radilo se o motorbicigli od sto ‘dvajst i pet kubika. Motor je bać Nandika kupijo sinu Ivici, ne toliko rad potribe kake, neg većma da se vidi, da on ima novaca. Doduše, jeste bać Nandika imo novaca i pravog melaka od derana Ivicu, al kad je Ivica bijo vitar zamanut malo, al dobričina u duši.
Od tu digod deset prijapodne pa do pridveče, motor je furtom brujio oko sela, velik oblak suvog prava dizo se za Ivicinom motorbiciglom kad god bi prošišo kroz atar, el kroz selo.
No jedared ga iščekala varoška milicija sa tristaćom i zaustavili ga. Duvo je u balon i naduvo borme, pa mu i dozvolu uzeli, nije ni bać Nandika ništa mogo.
Prošlo i to, oped Ivica zajaš’jo njegovu zvir i samo tamo-vamo, od jutra do večeri a neritko i noćom. Bunijo se svit , bilo je divana da ćedu izgurat tragač prid njeg kad naiđe. Ma svašta je bilo naobećavano sad već stvarno brezobraznom Ivici, al svi su bili ku mali štenčići samo ćavkaje a niko ništa da uradi.
Trpilo se to sve. Počele se suknje odizat od vitra kad bi kaka mlada kradom od baće i matere sila Ivici za leđa i kad bi je ovaj provozo, joj te skike ta borme svačeg je bilo.
Tute se i selo podililo, pa su jedni bili za Ivicu drugi protiv Ivice. Vijala ga i milicija ponovo, al sve je to išlo tako da se Ivica izvlačijo.
Jedini koji ni za šta nije marijo bijo je Gabor čoban, bijo je gluv. Uvik je digod namistijo čopor, pokazo pulinima kud da iđu i samo bi zasijo jel lego na svoju opakliju od koje se zimi-liti nije odvajo. Nije Gabor ni znao ništa, nije siroma ni mogo tušta znat kad je bijo gluv, znao je ono što je vidijo a vidijo jeste Ivicu par puti na motoru al kad nije znao ko je kad je ovaj ku vijar litnji prozviždijo motorom.
Tako je on koji je osto gluv zbog gruvanja topova u ratu, neritko zadrimo dok su njegove ovce sa magarcom Puskom i pulinima okolo bezbrižno pasle i kad bi napunile burag , legle bi i priživale isto ku i Pusko.
A kad bi Pusko lego i ovce oma bi i pulini odanili , pa bi i oni poligali okolo. Gabor je tako po ko zna koji put zadrimo, trgo se kad ga je štogod lupilo po nogama.
Odskočijo je i štap njegov čobanski već je letijo s’visine ni manje ni više nego na čeljade ispod njega, džabe je taj pod nogama bijo već ošamućen to Gabora nije interesovalo on je škropijo po leđi al i di je stigo. Ko zna kad bi stao, da ga nisu kopači zaustavili baš se trevilo da su nadničari išli unutra u salaš i sve vidili pa požurili.
I dobro da su požurili, jel da nisu Ivica bi se priselijo na onaj svit jel Gabor nije stajo, neg je tuko po Ivici ku po crnoj zemlji.
Jel on znao koga tuče jel nije to niko nikad nije sazno, jedino se u njegovim očima vidijo stra’ i niki grč.
Svatili su svi odreda da se Gabor poplašijo i da je zato tuko po Ivici, jel on je čovik već stariji bijo umoran i kad je ovaj sletijo mu pod noge, trgo se i oma počo tuć.
I tu je bijo kraj Ivicinom zjalenju, a pao je zato što je mali pivčić kredlika stojo na nikim stubu i poplaš’jo se motora i prnijo direktno Ivici u lice, ovaj se zateturo i sletijo Gaboru pod noge. Pivčić odlet’jo dalje svojim putom za kokicama a Ivicin motor osto je čitav, mogo se vozat al nije Ivica više nikad na motor sijo.
Nane po klupicama jednoglasno su kazale da, eto što nije mogla milicija zaustavit, zaustav’jo je pivčić male fajte, a štembilj na sve metijo gluvi Gabor sa svojom višnjavom batinom.
Tome
