Bela je bijo viđen čovik, nisakim se nije zamero, tako, da kad mu je tribalo kake pomoći svit se rado odazivo u pomoć. Tako je bilo i kad je raskrčivo dva jutra starog zapuštanog vinograda i na njegovo misto sadijo zardelije. Nji jedno dvadeset se javilo da će doć, al Bela je moro izabrat bar za raskrčivanje ove što su mlađi jel tribalo je povadit, pa uzorat, pa isparat, i sto čuda poradit da mu zemljište budne spremno u proliće za sadnju zardelija.
Kad je izabro, bilo je tu deset momčina a kako uvik i budne da med svakim žitom ima i kukolja, tako je i sad med svima njima bijo zapcivalo Ivan, uvik najpametniji i uvik u pravu. Nije bijo nimalo omiljen, pa baš ni Beli nije bilo drago da ga zove al kad je Bela dobar čovik pa se nije tijo zamerat s’ovim, kako su ga u selu zvali – Ivanom nitkovom. A ovaj je opet toliko naval’jo da dođe u pomoć samo zato što je znao da će biti ića i pića i da će moć iskat novaca od Bele kad mu zatriba.
Počnu oni tu u kraj zime radit, tuku s’onim krampačima i sa sikirama. Vina malo-malo pa nestane popiju momci kad vošte ku bisni a vamo zima.
Bela već nije imo koga slati kad su svi tribali, pa se siti da je furtom tu Jocika deranac – čavrgan niki 12-13 godina. Mož njeg poslat časkom na salaš rad vina, jel siroma Jocika, i mlad je za rad a i ima niku bolu pa mu lice stoji u krivo, a ni ne divani baš u put, al je zato poslušan. A Beli oped žao da stoji tute i da se mrzne, a za poso, taman i da je stariji, nije.
Ode Jocika, donese vina, trčkara, oči mu se cakle, vidi se da je radosan da i jon Beli pomaže kako siroma mož.
Jedared Jocika drekne, niko čudno, onako bolno, svi se okrenu al nev’du od šipražja šta je. Izađe on i štogod divani i biž kući. Tako dvared, triput..kad jedared vide radnici šta je. Ivan zvani Nitko, kad niko ne vidi, uzme i iz’zvrca sirotog Jociku, još mu veli: „biž očima te nemožem viditi“, a siroma Joco ne zna iskast redovno ni kad je smiren kamol kad je uznemiren.
Bela se rasrdi i izruži Ivana, al mož ti njemu divanit tri dana kad je on taki, i nebi mu svit tako prdačno ime dao da je redovan čovik.
„Nemoj Ivane , molim te to raditi, pa on je dite, on je bolesan, nije u redu od Boga je grijota“- veli njemu Bela. Ovaj se samo cirika i jesapi, samo vi divanite.
Najstariji med njima Remija pogleda u Ivana i veli mu „ Na drugom gledaj na sebi čekaj „“Štaaaa??? – razrogači Ivan oči, onako podmuklo se smijuckajući.
„To šta sam ti kazo“ – veli mu Remija „ A ne znam jel znaš ono: Rugala se ruga, pa postala druga.“
Ivan ku Ivan baš ga bilo briga.
Ilustracija: Geza Šetet
Kad, jedan dan evo ti njega i sav srićan veli: Danas ću ja častiti u mijani kod Bolte i Reze. I tu nji par nevoljno odu, da se ne bi kačili sa njim.
Veli on prid svima: „ Odneli su mi noćas Teresku u porodilište, nosi sina, triba da se porodi“
Porodi mu se Tereska, derančić zdrav-prav, al’ ne mož to tako.
Čovik sniva a Bog određiva. Kad je Ivanov i Tereskin mali Branko napunijo godinu dana , razbol’jo se i Ivan je zaplako ku nikad u životu, ako je uopšte i plako. Mali Branko je bijo ku prislikan Jocika.
Samo je taj „silni Ivan“ kazo sebi u bradu: „Bože, znam di sam zgrišijo – molim te kazni mene“.
