Neki ozbiljni Subotičani

Nedavno su završeni radovi na fasadi studentskog doma u ulici Marije Vojnić Tošinice. Osim izolacije, ova zgrada je dobila i nove boje. Boje duginog spektra dale su nešto novo celom okruženju, mada će biti i onih koji će reći da to više priliči nekom vrtiću. Ne može se sporiti da su u pitanju svetski trendovi u dekorisanju fasada. Isto je i kada je reč o uređenju onih prostorija na fakultetima, koje studentima služe za odmor i druženje.

Svi ti lejzi begovi, i raznobojne neobavezne forme neodoljivo podsećaju na igraonice, koje buduće akademske građane treba da povremeno vrate u bezbrižno detinjstvo, u pauzi od predavanja i učenja.

Sve je prebrzo prošlo od onog vremena kada su „milenijalci“ još bili klinci, pa bi danas mnogi roditelji voleli da se vrate u te dane i još malo se igraju sa njima, ometajući njihovo sazrevanje i formiranje ozbiljnih ljudi na kojima ostaje ovaj svet.

Ne možemo da vidimo budućnost i čemu sve to vodi, ali sećamo se njihovih prethodnika i nekog drugačijeg, ozbiljnijeg vremena.

Na korzou, ispred Nićin palate

Gospoda

U vreme socijalizma, ljudi su se jedni drugima obraćali sa druže i drugarice. Pojam gospodin (gospođa) nije nestao iz upotrebe, samo je on tada korišćen kada želi da se istakne nečije držanje, oblačenje ili maniri. Zaslužiti taj status nije bilo moguće bez ozbiljnog ponašanja. Tu se ne misli na ozbiljnost kao suprotnost vedrini i dobrom raspoloženju, nego pre svega uviđavnost, kultivisanost, osećaj mere…

Deca koja su došla na svet u vreme socijalizma, zatekla su kudikamo ozbiljnije ljude nego što je to danas. Roditelji, koliko god bili mladi, nisu se kreveljili pred decom i pokušavali da im na taj način budu zanimljivi. Nisu pokušavali da produže svoju adolescenciju jer, s jedne strane nisu imali vremena za to, a s druge strane pamtili su svoje detinjstvo koje je trajalo mnogo kraće i nije bilo toliko bezbrižno. Nisu bili zaštićeni ni od grubosti spoljnog sveta, niti od obaveza unutar porodice.

Subotica, početkom tridesetih

Pored generacije roditelja živeli su i oni stariji, koji su u svoje vreme bili gospoda, barem u međusobnom obraćanju. To su bili ljudi rođeni pre rata i socijalizma. Njihovo gospodstvo je bledelo što su oni bivali stariji i duže u penziji (ako bi je imali). Njihova garderoba je bila sve trošnija a time i cela njihova pojava, iako se nisu odricali manira, kao što je, recimo, blago podizanje šešira prilikom pozdravljanja.

Sa njima su u istoriju otišle šeširdžije, a potom i krojači po meri. U vreme kada su izašli ovi oglasi, u Subotici je bilo 120 muških i 64 ženska krojača.

Čini se da danas konfekcionari sve manje prave klasična odela, jer je sve manje prilika kada se ona nose. Da li će se u budućnosti odelo oblačiti još jedino kao kostim za venčanje? Ne mora biti. Možda istorija obrne krug i dođe generacija koja će svoj mladalački bunt manifestovati tako što će u jednom nepristojnom i razgaćenom svetu želeti da bude potuno drugačija, dakle pristojna i kulturna. Danas je to teško zamisliti, ali…

Krojački salon sa pogledom na Gradsku kuću (danas banka)

Lansky



KOMENTARI

  1. Trovach kaže:

    Razgacen svet, dobro zapazanje 🙂

  2. Studentski dom kaže:

    Nova fasada

  3. Kertvaros kaže:

    @ Nova fasada

    Da nisu ove decje pastelne bojice namolovane na 4-5 mesta, svojom belom i antracit fasadom objekat je apsolutno u najnovijem Evropskom trendu.

  4. Kertvaros kaže:

    Odelo ne cini coveka,ali covek cini odelo. Mi danas nismo vise ni svesni koliko je nase, kao i sva ostala Evropska drustva, bilo formirano na sistemu strogo zatvorenih staleza. Danas vise znamo o kastinskom sistemu u Indiji nego kako je izgledao svet nasih predaka pre 1945 godine. Jedan bogati zemljoposednik je mogao imati na stotine hektara zemlje, ali on je bio i ostao za trgovce, zanatlije, bankare, industrijalce i intelektualce, samo sirova i prosta seljacina. On je to znao i toga je bio svestan i kretao se iskljucivo u drustvu sebi jednakih ili slicnih ukljucujuci i bracne veze. To isto je vazilo i za ostale staleze i profesije. Svi su oni imali svoja udruzenja, cehove i slicno gde su komunicirali iskljucivo izmedju sebe. Sa drugima samo ono sto je neophodno i koliko je neophodno. Upravo zbog toga je bilo jako vazno kako je ko obucen, jer se je vec na prvi pogled moglo videti ko je ko i sa kome se ima posla. Na drugi pogled sticao se utisak o nekom cim nesto progovori, njegov nacin izrazavanja i ophodjenja. Ophoditi se prema nekome izvan vlastitog staleza, mozda i na nizem rangu, arogantno i sa visine, je bio znak loseg vaspitanja, nekulture i nesto tipicno za skorojevice. Danas imamo drugo vreme i druge obicaje pogotovu zbog savremenog i demokratski fundamentalnog interneta koji bas svakome dostupan bez obzira na njegov intelektualni status. Primera radi za izraziti svoje neslaganje, danas vise nije potrebno birati reci i paziti da se nekoga ne povredi i ujedno paziti i na sopstveni image kako se ne bi spustili na nivo ulicnog olosa. Danas se svoje neslaganje sa nekim izjavljuje tako sto se recenica zapocinje sa “Konjino” ili slicnim epitetima. Veliki broj krojackih radnji pre svega svedoci o skoro nikakvoj konfekciji i ponudi gotovih odela. Konfekcija dolazi kasnije i malo je potrajalo dok su se ljudi na takvo nesto navikli
    Posebno je zanimljiv oglas poslasticarnice Mignon. Njen vlasnik je tipican primer pokusaja da se malo ispolira vlastiti opsti utisak i pocevsi od imena radnje “Mignon”, pa nas dalje obavestava da se u njegovom objektu sakuplja otmena publika, pa sve do njegovog izlatiniziranog prezimena – Institoris. To je jedno Staronemacko prezime Kramer/Krämer i oznacava trgovca na sitno sa svime i svacime. Najblize bi se prevelo na nas jezik kao “Sitni cifta” Dakle (latinski) Institoris je Nemacko prezime Kramer i ima negativnu, pezorativnu, konotaciju. Kada se prevede na latinski zvuci mnogo bolje i otmenije. Knjizevnik Erich Maria Remark je takodje svoje prezime Kramer preinacio u Remark tako sto je ga je pisao otpozadi i ispalo je Remark. Povrh svega je sve to pisao Francuskom ortografijom i dobili smo na kraju “Remarque” Danas vise, osim u nekim krugovima, ne postoji Dresscode. Svako se oblaci adekvatno svojem socijalnom kulturnom i obrazovnom nivou, ali i novcanim mogucnostima. Drugim recima imamo apsolutnu anarhiju u oblacenju. Koliko god danas podela na kaste i stalaze predstavlja nesto arhaicno i prevazidjeno, ona je ipak jos uvek prisutna na jedan suptilniji i manje upadljiv nacin. Turska porodica koja je dostigla izvesni stepen blagostanja priredjuje gala svadbu po principu ima da se zna kada Mustafa zeni sina. Jedna Nemacka dobro situirana porodica zakupi prostorije u nekom zamku, daleko od ociju javnosti, sve se odvija diskretno u zatvorenom drustvu, i za taj dogadjaj znaju samo oni koji trebaju da znaju i niko vise. I u Nemackim i u Turskim boljestojecim krugovima gospodjice cerke upraznjavaju sport. One Nemacke. konjicki sport, jedrenje, ili hokej na travi. One turske vise preferiraju boks.To naravno ima i svoje kulturoloske razloge. Nije ni sve samo u novcu.

  5. Kertvaros kaže:

    Gledam fotografiju Nr. 1. Nekoliko ljudi u elegantnim odelima ispred Nicin-palate. Ko zna ko su oni bili i kakvi su njihovi dalji zivotni putevi. Oni nisu tu samo slucajno i samo u jednom trenutku. To mesto je imalo svoju visedecenijsku tradiciju. Smenjivale su se samo generacije, ali su na tom mestu bili uvek elegantno i pazljivo odeveni i to uvek i iskljucivo muskarci. Mislim da je ta tradicija zivela sve dok je zivelo i Korzo. Gledam sa izvesnom sentimentalnoscu tu fotografiju i u mojim secanjima se polako kristalise pojava mladog i vitkog muskarca bujne crne kose u tamnom odelu sa obaveznom belom kosuljom i odgovarajucom kravatom. Umesto stapa u ruci nosi kisobran. Oko njega njegovo drustvo, isto takvi mladi ljudi. U kalendaru je pisalo godina 1960 i neka. Od tada je prohujalo vise od pola stoleca. Korzo puno setaca svih generacija, neko pozdravlja u prolazu, oni koji stoje na ivici trotoara uctivo otpozdravljaju. Taj mladi covek iz mojega secanja je nas sugradjanin i jos uvek u zivotu, zove se Blasko Gabric, i ja tada nikada ne bih pomislio da ce nasa tadasnja domovina otici u istoriju, a on njen najveci postovaoc i internacionalno poznati čuvar njene uspomene.

  6. Pavel kaže:

    Institoris ili Inštitoris je slovačko prezime, najbolji dokaz je telefonski imenik Bratislave. Taj poslastičar je verovatno poreklom iz Bačke Topole tj. iz Bajše gde je bilo dosta naseljenih Slovaka tog prezimena mada je većina preuzela mađarski identitet kao i svugde gde su živeli u zajednici sa Mađarima.

  7. Kertvaros kaže:

    @ Pavel

    Sasvim je moguce da je poslasticar/konditor bio Slovak. Trebalo bi nesto detaljnije poznavati njegov rodoslov odnosno kompletnu genealogiju njegovih predaka i tacno utvrditi u koje vreme se njegovo prezime u latinizovanoj/Romanskoj formi pojavljuje. Eventualno kako je glasilo njihovo ranije porodicno prezime i koji predak, kada gde i zasto latinizira svoje nekadasnje porodicno prezime. U svakom slucaju prezime Institoris nije Slovenskog porekla. Onomastika je vrlo kompleksna nauka i nista se ne moze tvrditi samo tako bez dubljeg istrazivanja. U srednjoj i centralnoj Evropi se u drugoj polovini 19 veka se prvi puta pojavljuje maticarska sluzba i od tada su prezimena konkretno i bez daljnih izmena zapisana. Do tada se time bavila crkva i njen zvanicni jezik je bio Latinski i moguce je da su neka prezimena jednostavno zapisana u Latinskom prevodu. Narodni izgovor Lojzija postaje Aloisius, a Justika postaje Augusta ili Augustina i tako se dalje vodi u crkvenim zapisima. Kod Madjara je jedan takav primer prezime Major. Tu je rec o Madjarskom prezimenu Nagy koje je prevedeno na latinski jezik kao Major. Telefonski imenici mogu u izvesnoj meri da posluze kao indikator demografskih kretanja stanovnistva ali kao dokaz je vrlo nepouzdan jer u Srednjoj Evropi nema “ciste” nacije i svi su kroz istorijske okolnosti vrlo izmedu sebe izmesani. Mnogi nose prezimena koja su relativno cesta u jednoj naciji ili regiji, ali oni licno se ne osecaju niti pripadnicama takve nacije niti odredjene regije.

OSTAVITE KOMENTAR