Neki planovi za izgradnju često budu samo spisak lepih želja. Preambiciozni, preskupi, ili nerealni. Čak i generalni urbanistički plan građani prečesto pogrešno tumače – da će nešto što je nacrtano biti i izgrađeno.
Naravno, mnogo toga je izgrađeno ali je još toliko ostalo samo na papiru. Neki projekti su bili vrlo blizu svojoj realizaciji. Postojale su odluke, planovi, rešenja…ali ih je sprečio neki ALI. Ovde ćemo videti neke od planova koji su bili veoma blizu svom ostvarenju. Za neke je prošao voz a neki jednom, možda…
Hotel PALIĆ
Posle sanacije jezera i obnavljanja turizma na Paliću, bilo je jasno da su smeštajni kapaciteti preskromni. U gradu je i pre toga situacija bila vrlo loša. U Patriji su se sobe rezervisale mesecima unapred. Jedan moderan hotel na Paliću je garantovao opravdanost i isplativost.
1979. godine je bila gotova stvar da na proleće otpočinje gradnja hotela između Velike terase i Muškog štranda, u liniji Omladinskog jezera. Hotel bi imao, pored smeštajnog i zdravstveno – rekreativni karakter. Saune, automatska kuglana, sportska hala, kongresna dvorana i niz manjih sala, restorana i barova. Rekreacioni centar bi imao bazen gde bi se mogla održavati takmičenja plivača i vaterpolista.
ZGRADA U DVORIŠTU SINAGOGE
Još 1974. godine je planirana izgradnja stambeno poslovne zgrade na mestu stare škole u dvorištu Sinagoge. Međutim, kada je stari objekat srušen polovinom osamdesetih, razvila se polemika. Zaštitari su dali svoje uslove: da zgrada mora biti bez balkona i sa ravnim linijama, kako bi se istakla razigranost arhitekture hrama. Ona bi zatvorila zapušten i ružan zabat Fidelinkine zgrade i zaokružila taj blok.
Stara škola
Investitori su nudili da se deo novca ostvarenog prodajom stanova i poslovnog prostora, iskoristi za rekonstrukciju Sinagoge.
varijanta 1
varijanta 2
Građani nisu odobravali ovakvu ideju jer zgrada zahteva i određen prostor za svakodnevni život, parking, dečije igralište…Pored toga, nestankom starog objekta otvorila se nova perspektiva . Staro secesijsko zdanje je „progledalo“ i na tu stranu. Nova zgrada bi svojim gabaritom zauvek zaklonila pogled sa te ulice.
Članovi jevrejske opštine takođe nisu bili suglasni sa planom jer tako nešto nije predviđao ni ugovor o ustupanju Sinagoge Opštini.
Stručna javnost nije imala dilemu da li treba graditi već kakav sadržaj treba ponuditi u novoj spratnici. Smatrali su da bi time taj prostor oživeo te tako bio oplemenjen. Osmišljena prostorna celina bi još više istakla vrednost spomenika kulture.
Sve se završilo tako što su zabati i dvorišne strane susednih zgrada renovirane.
STADION I SPORTSKI HOTEL 1978. godine
Prilikom rekonstrukcije stadiona 1978. godine, zbog žurbe da se sve pripremi za otvaranje SOŠOVa, neki poslovi su odloženi za kasnije. Utrošena su velika sredstva, dobijen je jedan od boljih stadiona u zemlji a u narednoj fazi su trebali da dođu poduhvati koji bi vratili deo uloženog novca tj imali komercijalni karakter. Zgrada GZ „Panonije“ ispred stadiona je predviđena za sportski hotel. Tu bi bile dve sale za održavanje seminara i sastanaka, u hotelu bi odsedale gostujuće ekipe i drugi sportisti na sportskim pripremama. U sklopu stadiona bi se izgradio zimski bazen i kuglana koji bi takođe donosili prihod. Digitalni semafor bi se isplatio putem reklamiranja na njemu a Aurometal je već ispostavio predračun za sat. Reflektori su čekali fudbalere da se plasiraju u prvu ligu.
Još kod izgradnje stadiona 1936. godine, zgrada ispred je viđena za uključivanje u sportski kompleks.
NOVA AUTOBUSKA STANICA
U jednom momentu, polovinom sedamdesetih, autobuska stanica je dobila konačnu lokaciju na Somborskom putu kod Blaškovog križa. Projektna dokumentacija je kompletirana, obezbeđena su sredstva za izgradnju staničnih zgrada i postrojenja, jedino je nedostajao novac za otkup zemljišta. Zbog velikog broja kuća, iznos je bio ekvivalentan ceni nove stanice a urbanisti su predvideli i zaštitni pojas koji bi duplirao potrebna sredstva za otkup.
Mnogo je zanimljiviji bio plan Mr Josipa Gelera, arhitekte
Integralno rešenje sadašnje željezničke stanice i nove autobuske stanice.
Autobuska stanica bi bila locirana u ulici Jovana Mikića na poziciji nasuprot željezničke stanice. Projekat predviđa zajedničku zgradu, tvz zgradu – most koja bi bila iznad elektroželjezničkih postrojenja. Tako bi postigli fizičku celinu tog saobraćajnog čvora. Vezivanjem zgrada željezničke i autobuske stanice , omogućava se direktan pešački pristup autobuskoj stanici iz Lenjinovog (Rajhlovog) parka tj samog centra. S druge strane, Kertvarošu se otvara pristup željezničkoj stanici i centru grada. Sa mosta – zgrade se može pristupiti rekonstruisanim peronima koji bi bili uzdignuti i modernizovani, pokriveni i zaštićeni od padavina i nepogoda.Fasadni izgled željezničke stanice ne bi bio izmenjen. Urbanistička dispozicija ovog objekta je vrlo povoljna jer su stanice jedna uz drugu i to u centru grada. Ulica Jovana Mikića ima dovoljnu širinu a gotovo da nema potrebe za rušenjem zgrada i kuća, što donosi znatnu uštedu u odnosu na druga rešenja.
Sem grada, partner u tom poduhvatu trebala je da bude i željeznica kao zajednički akter.
1988. godine, sagrađena je autobuska stanica na Senćanskom putu, a pitanje povezivanja Kertvaroša i centra, ostalo je nerešeno do danas, mada se izgradnja pešačkog mosta pominje još tridesetih godina. Tada je izgrađena pasarela između Senćanskog puta i tadašnje carinarnice u Činovničkoj (Bolmanskoj) koja je uklonjena krajem devedesetih godina.
CENTRALNO GROBLJE
Još pre rata se nametala potreba za otvaranjem centralnog groblja. Prenaseljenost postojećih, nužno je vodila njihovom zatvaranju i pretvaranju u memorijalne parkove. Taj problem je aktuelan i danas. Centralno groblje je i danas u generalnom planu i nalazi se malo dalje od ovog predratnog, u pravcu somborske pruge. Ako bi neko ambicioznije razmišljao o tome, već sada bi trebao zasaditi drveće za buduće aleje.
VELIKI PARK na mesto Mlake
Drugi svetski rat je zaustavio neke projekte koji su bili u planu tadašnje gradske uprave. Aerodrom, zgrada za poresku upravu, osnovne škole, pešački most preko željezničke stanice, tržni tremovi, prečistač na Paliću…Većina toga je ostvareno posle rata. Nažalost, sanacija prostora Šandorske bare, započeta tridesetih izgradnjom stadiona, nije nastavljena.
Kopanjem Šandorske bare, dobilo bi se jezerce a i više desetina hiljada kubnih metara zemlje koja je potrebna za nasipanje ostalih niskih terena planiranog Velikog narodnog parka. Dobijeno jezerce bi vrlo lako ostvarilo plovnu vezu sa jezerom Palić. Tako bi središte grada od plovne veze sa Palićem , bilo udaljeno svega 2,5 km. Vrtlarskom arhitekturom, postigla bi se povezanost prostora za telesno vežbanje i prostora za oporavak i razonodu. Ukrasni parkovi, šetališta, šumice a između njih – sportski tereni.
Povezivanjem kanalizacije sa prirodnim vodotokovima, propuštena je kolosalna prilika da se kultiviše jedan nezdrav i neiskorišten teren i tu stvori park nalik Dudovoj šumi koji bi bio lep perivoj i „pluća“ današnje Prozivke. Umesto toga, sedamdesetih je u baru počelo odlaganje smeća.
Primer u KEČKEMETU:
Močvarni teren je izdubljen i dobijeno je veštačko jezero a zemlja je nasuta na gomilu od koje je formirano brdo na kome je vidikovac.
MANIFESTACIONI TRG
Trg Cara Jovana Nenada je pretvoren u parking polovinom osamdesetih kada se odustala od proboja velikog bulevara. Parking je bio privremeno rešenje do izgradnje centralne garaže. Tada bi trg ostvario svoju pravu namenu i uz male dopune postao MANIFESTACIONI TRG. Nivelacijom terena eliminisana je mogućnost da taj budući plac ima dva nivoa.
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Veoma zanimljivo… U principu i danas se pojavljuju slicni planovi za mnoge stvari samo sto su modifikovani i prilagođeni 21. veku.
Hotel na Paliću, pre 30 godina je planiran da se nađe baš na placevima gde je predviđena i Terma. Šta više i većina sadržaja se poklapa, samo što će način realizacije biti drugačiji.
Verovali vi ili ne, ali slična priča prati i stadion. Da li možete da verujete da neko sada planira izgradnju zatvorenog bazena kraj stadiona. Da, neko to imaju u planu iako su svesni da se to nikada neće realizovati.
Sa druge strane, autobuska stanica je u principu dobila dobro mesto, iz prostog razloga što se nalazi u ulici sa 4 trake, sa jedne strane blizu centra, a sa druge strane blizu izlaza na autoput, tako da međugradski autobusi ne moraju da prolaze gradskim ulicama. Ovo je bolje rešenje od ideje da se sagradi na Somborskom putu, pa cak i od ideje da se sagradi u Jovana Mikića. Slažem se da svi gradovi teže da se dve stanice nađu jedna kraj druge, zbog bolje komunikacije i protoka ljudi, ali takvo rešenje ima problem kada je Subotica u pitanju. Železnička stanica se nalazi u centru grada u potpuno nepristupačnoj saobraćajnici, sa nedovoljno parking mesta niti prostora za dalje širenje. Ona jeste sada dovoljna, ali za grad od naprimer 300 000 stanovnika je mala. Pre sam za izgradnju nove Železničke stanice kraj sadašnje autobuske nego obrnuto.
Narodni park! To može samo arhitekta Kosta Petrovic.
I Velika terasa na Paliću je mogla da izgleda drugačije. Ovo su tri prvoplasirana rešenja na konkursu.
A i Varoška kuća…
Ili pročelje Pozorišta
Nedovršena najveća katedrala u Srbiji, u parku Ćirila i Metodija:
Foto: EagleX
Crkva Isusova uskrsnuća u Subotici po planu mons LAJČE BUDANOVIĆA, je nedovršena katedralna crkva, koja je građena po projektu ing Karla Molcera. I ovakva kakva je sada, građena je u dvije etape: Prva faza izgradnje je bila 1933/34. godine. Iako bez oltara, neomalterisane unutrašnjosti, crkva se već tada koristi za bogosluženje. Izgradnja je nastavljena 1940. godine. Planirana je još dogradnja polukružnih prostorija sa tri strane postojeće crkve, dogradnja visoke kupole, lađe i dva tornja.
Iznutra je omalterisana tek 1984. a spolja samo fugovana.
Kada bolje osmotrite videćete da je park Ćirila i Metodija bio projektovan za neku u njemu monumentalnu građevinu. Vi jednostavno ne možete jednu katedralu uglavite u uličice i male placeve, već joj pre gradnje morate obezbediti plato kako bi se njena momumentalnost isticala.
Ta katedrala je po planu trebala da bude najveći katolički objekat u Vojvodini.
Ovo je jedan od dokaza da subotičani vole da grade monumentalno i veliko. Na žalost, veći deo tih građevina nikada nije ugledao svetlost dana.