Turistički deo Palića vrlo malo se promenio poslednjih sto godina. Njegov jedinstveni izgled pažljivo se čuva, dok se sa druge strane magistralnog puta mnogo toga neprestano menja. U novoizašloj knjizi subotičkog lekara dr. Marka Sentea „Otrgnuto od zaborava – Naši liječnici“, nalazi se i priča o Luki Mardešiću, lekaru koji je između dva rata, a i nakon toga radio u Subotici i na Paliću.
Mardešić je bio sa otoka Visa. Studirao je u Beču i Gracu, a kada je trebalo da otpočne svoju karijeru, za to je odabrao Suboticu. Carsku prestonicu zamenio je ovom našom „bačkom metropolom“, dok je umesto obale Jadrana odabrao ovu palićku.
Živeo je u kući koja gleda na Veliki park:
Mardešićeva kuća na glavnom putu, morala je da ustupi mesto novoj robnoj kući koja je otvorena 1970. godine. Preciznije, ova vila se nalazila na mestu današnjeg parkinga. Prilikom izgradnje robne kuće i parkinga za nju, nestalo je još par zanimljivih kuća.
Sada je jasnija i ova fotografija nastala na glavnom putu kod palićkog tornja. U desnom delu slike vidi se Mardešićeva vila a u levom poslastičarnica „Royal“ koje takođe više nema. Na njenom mestu, i na prostoru do nje, nikli su poslovni prostori za kafiće i prodavnice.
Vratimo se još malo doktoru Mardešiću. Živeo je do 1963. godine, tako da ga više nije bilo kada je kuća srušena. Iako je potpuno bio posvećen svom pozivu koji mu je bio i posao i hobi (u slobodno vreme je čitao samo stručnu literaturu), njegov životopis je ipak na nekoliko mesta zanimljiv. Došao je sa dalekog ostrva i tu se oženio Palićankom, takođe interesantnog porekla i imena – Toricceli Hanna. Njihova kćerka pamti nedeljne ručkove na kojima se, osim našeg jezika, govorio i italijanski, nemački i mađarski. „Babilonska kakofonija“ – opisuje tu atmosferu Marija Mardešić Hobl.
O Mardešiću i njegovim kolegama piše dr Sente u knjizi „Otrgnuto od zaborava – Naši liječnici“, a da stari doktor sa Visa ne bude zaboravljen, potrudili su se i Palićani kada su jednoj ulici dali ime po lekaru koji je svoj život posvetio lečenju naroda ovog kraja.
Na kraju priče evo i slike „Male Abazije“ koja je nalazila u komšiluku, malo dalje, na prostoru današnje benzinske pumpe. Mala Abazija, zatim bife Bobek, kao da su više bili okrenuti stanovnicima naselja i okoline, a manje turistima. Kao što Subotica nije Pešta ni Beč, tako ni Mala Abazija nije kao ona velika, prava. Ali uvek će biti onih koji više vole prisniju atmosferu manjeg mesta.
Lansky
Sećam se kuće doktora Mardešića još iz perioda kad sam tu išao u školu u drugoj polovini 50.- tih, Bila je to jedna od otmenijih kuća sa te strane puta. Uvek uredjena baštica izmedju kuće i ograde. Svaki dan sam tu prolazio.
Dr. Luka Mardesic, rodjen u Komizi/Vis 1891 godine.
Gradski okruzni i zeljeznicki lekar Palickog regiona.
Izvor: suarhiv.co.rs ex pannonia, str 101
1970.
Omnia mutantur, nihil interit = sve se menja nista ne ostaje
(Ovid – Metamorfoze)
Lekara Mardesica nisam poznavao, tim pre jer je genercijska razlika prilicno velika. Kraj oko Palickog vodotornja (uz poslastcarnicu Royal) mi je dobro poznat jer je to bio centar Palica i glavna tramvajska stanica. Osim toga imao sam druga iz Zelengorske ulice a i poznavao nekoliko vrsnjaka iz tog kraja. Svi su oni pohadjali gimnaziju u gradu.
Studirati medicinu u Becu i na prestiznom univerzitetu u Gracu, je bila u ono vreme jedna velika stvar i to su mogli samo oni sa solidnim finansijskim zaledjem. Za nas je prva asocijacija kada se pomene Vis – more, sunce, vedro nebo i letovanje. Za one tamo rodjene i prisiljene da tamo zive i to jos u 19-tom veku, je prva asocijacija bila najverovatnije Alkatraz, a odlazak na kopanje uglja u neki Americki rudnik izgledalo kao bolja i lepsa alternativa. Na otocima je ziveo onaj koji je bas morao. Za rec „Turizam“ tada jos niko nije cuo niti je ta rec postojala. Palic kao mesto gde su drugi ljudi dolazili na odmor, lecenje i rekreaciju je sigurno bilo sasvim privlacno mesto za zivot i rad jednog lekara. Da se je u kuci za ruckom konverzacija vodila na svim jezicima KuK monarhije je bilo nesto najprirodnije i najnormalnije. U ostalom ja pamtim jos mnoge porodice iz Kertvarosa i Novog Grada gde se je u kuci govorilo nemacki a koje nisu bile obavezno Nemackog porekla, kao sto se je i u mnogim kucama govorililo madjarski iako nisu bili poreklom Madjari. Ponekad je j u jednoj porodici vladala multilingvalnost i prelazilo se sa jednog jezika na drugi bez nekog problema. To je dolazilo do izrazaja narocito u mesovitim brakovima. U ostalom u Subotici je bilo nesto sasvim normalno da u prodavnici budete usluzeni na jeziku kojim ste pozdravili pri ulasku u radnju. Nekada je i bilo uobicajeno da se pri ulasku u prostoriju, ducan, apoteku, frizeraj itd personal i svi prisutni uctivo pozdrave. Otpozdrav se podrazumevao sam po sebi. Prezime Torriccelli dolazi iz Italije, proslavio ga je „onaj sa barometrom“ i svaki onaj koji je nekad negde posecivao barem osnovnu skolu cuo je za njega. Interesantno je da je to prezime osim u Italiji , vrlo rasprostranjeno i u Poljskoj. Abazija je naziv za veci manastir. Abt znaci opat, kod pravoslavaca = iguman. Dakle abazija odnosno opatija je manastir u kojem ima svoje sediste abt = opat = iguman. Palicka Mala Abazija nosi najverovatnije naziv po ugledu na ono mondensko letovaliste za aristokratiju i High Society KuK monarhije – Opatiju.
Bravo za Kertvaroš! Sve je tako…
Palić je jedna od najlepših turističkih destinacija u okruženju. Zadržao je mondensko u sebi, sa težnjom ka modernom. Mogu samo zamisliti koliko je Gospodinu doktoru bilo lepo i ugodno živeti na toj lokacije. Mir i tišina, taman za čitanje i usavršavanje u poslu. Subotica na dohvat ruke.Narod miran i kulturan. Velika promena posle Visa, ali sigurno lepo iskustvo i za njega i njegovu porodicu.Čuvajmo naš Palić, naše bogatstvo, oazu mira. Lično, kad naidju životni problemi, odem na Palić, prošetam pored vode, negde popijem piće i nedaće k’o rukom odnešene.
@Kertvaros…Iako sam 25% Madjar, slabo divanim madžarski. Na poslu mi je to potrebno i snalazim se 33 godine. Cak je i rodbina moje supruge vecinom madjarska i bas smo bili kod njenih rodjaka. Pricaju madjarski, pa zbog mene predju na srpski. Sve razumem, primetim prelaz, ali kada treba da kazem nesto na madjarskom, ne mogu se setiti reci. „kako se kaze gyongyvirag?“ Uglavnom, zao mi je sto ne baratam jezikom sredine u kojoj sam rodjen. Kazu da je jako tesko nauciti madjarski i ja sam pravi uzorak.
Ziveti danas na Palicu, za jednog Palicanina, je ziveti kao u inostranstvu.
1953.sam se doselila sa roditeljima i sestrom na Palić, tada je još uvek uveliko radio Dr. Mardešić Luka, jedinstveni čovek, lekar, znao sve iz medicine što je trebalo tada za lečenje odraslih i dece, bez kompjutera, volela sam i ići u ambulantu bez straha od vakcine ili drugih razloga. Bio je humanista, gospodin čovek u pravom smislu. Ćerka mu isto završila medicinu i radila u bolnici Subotici kao spec. za uho grlo nos. Nama draga, dolazila kod nas jer nam se majka bavila šivenjem.Zanimljivo je i to da sam odlučila već onda kao dete da ću učiti medicinu i da ću letovati u Komiži. To mi se I ostvarilo. 1965 počinjem raditi u Palićkoj ambulanti kao med. sestra, a 1968 prvi put letujem u Komiži, I narednih 18 leta provodim nezaboravne dane svog godišnjeg odmora upravo u Komiži. Zadnji put bila 2003.Nazivala sam centar sveta, i dan danas živim uspomenama prelepim događajima gladajući fotke, a tek ljudi, fenomenalnih ophođenja, jezika, prema gostima-turistima. I dan danas održavam kontakte sa nekim mojim dragim Komižanima.
@Rax
Relativno je to sto kazes, jer i to sve zavisi na koje inostranstvo mislis. Cinjenica je da se i Subotica strasno promenila u poslednjih 40 godina, to vazi i za Novi Sad, svet se stalno i polako menja.
@ Trovach
To sa jezicima je jedna posebna stvar. Kao sto nije svako talentovan za matematiku ili recimo muziku, isto tako ne idu bas svakome jezici. Neki dan sam bio sa jednim meni odavno poznatim bracnim parom u drustvu, oboje stari preko 8o godina. On ima dve doktorske i jednu profesorsku titulu. Doktorirao je na Slavistici i politickim naukama, govori ne samo nas jezik nego skoro sve slovenske jezike, osim toga doktorirao je i politicke nauke . Napisao je oko 60 strucnih knjiga iz jezicke i politicke oblasti. Dakle radi se o coveku za kojeg se moze sa sigurnoscu reci da je intelektualni kapacitet. Obicni mobilni telefon ili cak smartfon, je za njega nesto tajanstveno i nedokucivo i jedino sto mu uspeva je da sa tom spravom obavi jednostavan telefonski razgovor. Poseduje i vozacku licencu, ali vozi samo kad bas mora. Drugim recima covek je „glup“ za tehniku. Svako od nas, manje vise nosi, u sebi neki talenat za nesto. Nazalost to cesto ostaje neprimeceno, u kuci i skoli se to cesto jednostavno ignorise ili se u sasece vec u korenu. „Ajde ti mali nemoj da se pravis pametan“. To je recenica kojom se nije samo dete „poklopilo“ nego i sav njegov talenat i njegova buducnost.
Sto se tice madjarskog jezika to nije stvar „procenta nacionalnosti“ jer nacionalna pripadnost ne pretstavlja nikakvu biolosku kategoriju nego je stvar socijalnog okruzenja i mesta odrastanja – socijalizacije deteta.
Sto se tice samog posla i potrebe za znanjem jezika, to je vec jedan strucni jezik i njega je najlakse savladati citanjem strucne literature na tome jeziku. Osim toga dobro je i da se „krade znanje“ od onih koji to bolje znaju. Danas postoji ne bas savrsen ali dosta upotrebljiv Google program za prevodjenje i jednostavno valja ubaciti tekst iz jednog jezika i citati i uporedjivati prevod i tako sticati znanje i iskustvo i onda ga polako primenjivati u praksi. Niko se nije rodio sa perfektnim strucnim znanjem. Sve je stvar ucenja i ako se to radi sa sistemom onda ni uspeh nece izostati-
PS.
Nekada su u Subotici na Radnickom univerzitetu odrzavani kvalitetni kursevi iz madjarskog jezika. Mozda ima toga i danas i tamo bi se sigurno stekla solidna baza za kasnije privatno citanje strucne literature. Pogotovu ako je citaoc iz odgovarajuce struke, onda ce brze i lakse shvatiti o cemu je rec. Za pocetak je mozda najbolje poceti sa kracim, laksim i jednostavnijim tekstovima. Osim toga uvek postoji i mogucnost za verbalnu konsultaciju sa kolegama.
Ja živim od 1954 g.na Paliću.Lepo je čitati sve o doktoru Mardešić; meni je bio “ najčovek“ dobre duše, inteligentan, dan danas ga spominjem sinovima,u unucima!…..
Onu “ modernu“ robnu kuću nikako nismo trebali dopustiti da se tamo izgradi, a benzinsku pumpu- nikako!(!!!) Inače bilo je predviđeno na uglu Kanjiškog puta…( Desetlećima tamo stoji bespravno izgrađeni višespr.obj.u oronulom stanju…)
Kuća dr.Mardešića i kuća poslastičarnice ujedno nazad je bila pekarska radionica, a napred prodavnica ; sasvim lepo bi se uklapali i danas sa srećom ostalih preživelih zgrada !…
Lepo sećanje na porodicu Dr.Mardašić….És ; azokra az időkre !….
Ponovo se udaljujemo od teme da se sagleda šta na Paliću nije isto kao prije.
1, Svina promiče da nema više tramvaja koji je bio jedan od simbola Palića.
1. Nema gostione Mala Abazija koja je bila pristojan restoran sa letnjom baštom.
3, Restoran Abazija sa svojim svetlim pomičnim izlozima i velikom terasom, ukinuta
pa je kasnije pretvorena u bioskop (sličnu sudbinu je doživeo i reprezentativni
hotel Zlatno Jagnje u Subotici).
4. Nema više strelišta za glinene golubove kod Muškog štranda.
5. Nestale su stare kabine na Muškom štrandu (kako čujem nestale su i nove), u
zaborav je otišao u stari čuvar kabina Káposzta bácsi i njegova prekrasna
kćerka Ana, preplanula, u bikiniju, koliko li je naših uzdaha izmamila.
6. Nema sprata iznad restorana na Muškom štrandu koji je služio za zajedničku
svlačionicu.
7. Stari molo, gde smo provodili ceo dan, kupajući se i posmatrajući devojke.
8. Nema preplivavanja Palića od Muškog do Ženskog štranda, sa usputnim
odrmaralištima za plivače.
10. Nema više Hotela Trščare, Toplog i Blatnog kupatila gde su se pacijenti lečili sa
lekovitim Palićkim blatom.
11. Nema više odmarališta Ferijalnog saveza kraj Vile Lujza.
I na kraju, nema nas koji smo nekada bili mladi, a kako više nismo, našim odlaskom uspomene padaju u zaborav, nestaju.
Pa još jedna pesma o prolaznosti života – „Kapljice su kiše pevale proz noć, da mladost je kratka mora jednom proć, uspomene blede ostaju tek sve na život koji promiče“.
Poštovani pratioci ovog sajta, dopunite slobodno sa vašim sećanjima. hvala vam.
Poseban pozdrav Kertvarošu i g.Lanskom.
Bunjevci kažu: Živi i debeli bili.
@ Aleksa
Palic bez tramvaja je kao hleb bez kore i pivo bez pene. Proslo je vec skoro 50 godina i stasale su nove generacije koje su rodjene i odrasle bez tramvaja. Leto na Palicu, voznja tramvajem kao uvod u letnji provod. Sa tom voznjom je pocinjalo jedno radosno iscekivanje. Odlazak na neki od strandova, inkluzivno onaj divlji (ali ne i divljacki) ispred Ferijalnog saveza su bili garancija lepog i dobrog provoda. Cak i ako neko dodje sam, ubrzo bi nasao drustvo. Unutar jedne Suboticke generacije je svako svakog na neki nacin poznavao i nije bio problem naci neko drustvo i prikljuciti mu se. Nestanak materijalnih stvari i objekata predstavlja neminovnost i hod vremena. Ono so najvise pogadja je nestanak celokupne drustvene atmosfere i svega onoga nematerijalnog sto je davalo svoj jedinstveni pecat jednoj mladosti i letu na Palicu. Radi toga negujmo ovu rubriku da bi generacije koje odlaze predale stafetnu palicu secanja na generacije koje dolaze i da bi se sacuvale uspomene na duh jednog vremena i nacin zivota prohujalih generacija.
Sredcan pozdrav
Kertvaros
(koji bi mogao mirne duse da skine poneki kilogram)
@Kertvaros…Naprotiv, imam sluha za izgovor drugih jezika, ali mi je fond reci nedovoljan. Kada slusam, uglavnom vecinu razumem, ali se ne mogu setiti kako se neka rec kaze.
Kao drugo, pre nekoliko godina smo se supruga i ja setali gradom sa sestrinim cerkama u vreme novogodisnjeg vasara. Ja sam im govorio da se ovde nalazilo ovo, tamo ono…Supruga me je s pravom iskritikovala da njih to ne interesuje. To su moje uspomene i meni nesto znace, ali ne i njima.
@ Trovach,
Razumeti jedan jezak a nemati dovoljno sigurnosti sa njegovim vokabularom se naziva – Pasivno poznavanje stranog jezika. To je vec jedna sasvim donbra stepenica prema poznavanju stranog jezika. Potrebno je jednostavno to pasivno znanje pretvoriti u aktivno. Pretvara se u aktivno znanje pre svega konverzacijom i citanjem. Vazno je odbaciti strah od pogresne upotrebe reci ili pogresnih gramatickih formi. taj strah je samo velika i nepotrebna kocnica na putu savladjivanja stranog jezika. (na greskama se uci)
Sto se tice razgovora o proslim vremenima sa necakinjama , pa jos na novogodisnjem vasaru , to je potpuno pogresna tema u pogresno vreme, na pogresnom mestu. Ja ne znam kojeg su uzrasta necakinje, ali znam da ljudi onako uopsteno tek negde nakon 40 godine zivota pocinju razmisljati u kategorijama – ko sam, sta sam, odakle sam i ko su moji preci. Ja sam napisao tri knjige. Tacno receno napisao sam jednu knjigu u „tirazu“ od tri primerka. Radi se o nekoj vrsti mojih memoara bez ikakvih literarnih ambicija. Opisao sam moj zivot kao i sve sto znam o mojim praroditeljima i mojim roditeljima, (najstariji predak se pominje u drugoj polovini 18 veka) suve podatke o datumima i dogadjajima. Shematsko porodicno stablo sa majcine i oceve strane i poneku veselu porodicnu anegdotu. Celo to moje spisanije nema nikakvu mudru poruku ni pedagoske savete. Ono je cisto jedan zapis namenjen iskljucivo mojim unucima kada se jednog lepog dana budu upitali (a upitati ce se sigurno) o svojem poreklu i svojim precima, a nikoga vise nece biti da ga upitaju i da im da valjane odgovore. Knjiga je gotova, ( zavrsava se njihovim rodjenjem) a kada i u kojoj zivotnoj dobi ce je uzeti ruke prepusteno je iskljucivo njima. Najvise bi me radovalo da je procitaju (ako je procitaju) tri puta. U mladosti, u zrelom dobu i u starosti.
@Kertvaros
Dok sam bio mlađi, bio sam zaokupljen samim sobom, kao i druge mlade osobe, svojim planovima i ostvarenjima istih, radom, brzim tempom života, posle toga svojom porodicom koju sam u međuvremenu osnovao i skoncentrisao se na njih da pružim što bolji i kvalitetniji život za sve nas.
Moji roditelji su uvek bili tu pored nas, u blizini, u istom gradu, i u dobru i u zlu, a tek sada shvatam da smo neke stvari zajednički sa njima samo površno „odradili“ i „obradili“.
Sada, kada ih više nema, imao bih 1000 pitanja za njih, a na koje nema više ko da mi odgovori.
Praznina bezgranična u duši.
Knjige koje ste napisali će izbrisati deo praznine u duši Vaših genetskih naslednika, nadam se da će umeti ceniti Vaš rad i trud na pisanju dokumenta u obliku knjige o njihovom poreklu.
Vi ste napisali sto ste imali kazati, a oni ako budu zainteresovani, imace sta da citaju.
Sve najbolje.
@ Avet
U danasnje vreme zahvaljujuci PC nije problem napisati nesto za buduca pokoljenja. Nadam se da ce biti i neke koristi od svega i da nece ostati samo kao penzionerska razbibriga.
Takodje sve najbolje – Kertvaros
@..rax..Nadam se da ce te se navikli..( na inostranstvo)……..ako vec niste!!