Ceo decembar 2014. godine na zgradi „Jadrana“ je bio pano/plakat čiju sadržinu su potpuno ispunile ženske grudi. Dobro, ko bi mogao išta da kaže protiv jednog ovako bogougodnog prizora nečega što je kreacija Svevišnjeg. Što je lepo i Bogu je milo…
Od čega je umro ? ( plakat za predstavu Smrt trgovačkog putnika )
Međutim, nije uvek tako bilo. Sve do polovine 80-ih Subotičani su punili bioskope na projekcijama danskih sexy filmova, ali kada bi izašli iz bioskopskog mraka nisu tolerisali golotinju na javnom mestu. Pa čak ni na panou bioskopa „Jadran“. To je najbolje pamtio samouki slikar Ištvan Terek koji je oslikavao ova platna od šezdesetih godina, pa sve do devedeset i neke.
– „Bez obzira na veliku privlačnost erotskih filmova, golotinja na panoima mi je često zagorčavala život“ – pamtio je Terek.
Panoi Ištvana Tereka, šezdesetih godina („Subotičke senke“)
-„Negde 1968. godine, naslikao sam golu figuru Brižit Bardo, celom širinom platna. Ležala je leđima okrenuta korzou. Ni pola sata nakon postavljanja, naša blagajnica je telefonirala u upravu, negodujući. Morali smo da skinemo pano. Drugog izlaza nije bilo, doslikao sam nekakvu krpu preko bedara. Polovinom sedamdesetih su se novinari iz jedne ovdašnje redakcije okomili na rešenje plakata za film Ponoćni kauboj, navodeći da je zagrljaj golog muškog i ženskog tela (pod šeširom) – nemoralan !“
„Kasnije smo se i na golotinju navikli. A onda početkom osamdesetih, baš za 8. mart (davao se film Kazanova), u nameri da obradujem nežniji pol, a i da ne kažu, da se samo žensko telo obnažuje – odlučio sam da naslikam golog muškarca. Reakcije su bile burne. Opet sam morao doslikavati. Ovoga puta detelinu sa četiri lista“ – sećao se Terek.
Filmski magazin iz Mađarske, prodavao se i u Subotici između dva svetska rata
Početkom devedesetih, na policama knjižare/antikvarnice u YU festu našla se i jedna knjižica iz tridesetih godina, čiji je autor bio stanoviti Alojzije Stepinac. Bila je namenjena mladim devojkama i prepuna saveta kako da ostanu moralno ispravne i pored svih iskušenja.
Kao najvećeg neprijatelja ženske čednosti, on apostrofira bioskop. Posebno filmove u kojima se prikazuje, kako on veli, LJUBAKANJE i FLIRT.
Bioskop „Zvezda“, 1978. godine
Teoretičari pornografije kažu da konzumiranje iste, vodi ka još većim i raznovrsnijim prohtevima tog tipa. A počelo je sa ljubakanjem i flirtom. Za nepunih stotinu godina, od Lojzije Stepinca pa preko Brigite Bardot stigli smo do bestidnice Lise Ann, čiji je odlazak u mirovinu zabeležila sva domaća štampa.
Kada je tih dana izabrana nova predsednica susedne zemlje, ovdašnji mediji su brže-bolje objavili njenu fotografiju sa plaže, na kojoj je obučena samo u bikini. Uz sliku je išla neumesna opaska da će i sam pogled na njenu figuru i kod nas da „ojača desnicu“, a ne samo u Hrvatskoj.
Da li je neko mogao na taj način da gleda, recimo Jovanku Broz ? Pobogu neeee…
Jovanka Broz i Tito ispred Patrie
Jovanka na korzou ?
Ipak ne. Samo punđa.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Sto se morala tice, mi nismo bili nesto preterano moralni, ali sve one ljubavne scene su nam isle na zivce i smatrali smo ih za nuzno zlo. Nama su daleko vazniji bili revolveraski obracuni i kafanske tuce.
Prvo strada klavir, onda sank i flase sa picem, zatim neko dobije stolicom po glavi i ne bude mu nista i nastavi dalje sa makljazom. Kada sve u salunu porazbijaju, tuca prelazi na ulicu i zavrsava u pojilistu za konje. U sali galama i sveopste navijanje. Mi bi po pravilu sedeli u prva tri reda ispred filmskog ekrana jer su to bile najjeftinije ulaznice. Boljestojeci svet koji je sebi mogao da priusti i bolja sedista, nazivao nas je – Sakupljaci caura. Nismo citali Stepinca ali smo se drzali pravila – sto manje ljubakanja i flertovanja, a sto vise tuce i pucnjave.
A onda jednog dana desila se katastrofa. Sve je pocelo sasvim normalno i uobicajeno. Stajali smo ispred bioskopa Zvezda i posmatrali reklamu za repertoar za iducu nedelju. Vec sam naslov dolazeceg filma je mnogo obecavao : "Oklahoma" plakat i slike – perfektni. Svi nose po dva kolta, tu su konji, sedla, laso i obavezna Wincesterka. Ovakav film ne moze da omane. Naredne nedelje smo dosli i stali na vreme pred blagajnu jer je konkurencija za prva tri reda bila velika. Pocne zeljno ocekivani film. Kauboj jase kroz neka kukuruzista ( kao i kod nas) i peva li peva nikako da stane. Kad je zavrsio pesmu dojase iz drugog smera nekakva zenska i takodje raspevana i peva nikad kraja. Kad je ona konacno zavrsila sa svojom pesmom onda pocnu oboje sa pevanjem u duetu. Nakon pevanja pocnu da se grle i ljube pa onda opet pevanje, malo solo malo duet sve dok ne naidje neka veca grupa muskaraca i zena i krene u horsko pevanje. Red pevanja, red ljubljenja. Uzas. Izadjemo mi iz kino-sale mnogo pre kraja filma kao pokisle kokosi. Naravno mi nismo imali pojma da smo gledali cuveni mjuzikl Oklahoma u reziji Freda Zinemana.
" Dobro, ko bi mogao išta da kaže protiv jednog ovako bogougodnog prizora nečega što je kreacija Svevišnjeg."
lansky, nemaš pojma koliko si sretan što ne živiš u nekom feministanu, vrlo brzo bi shvatio da ima ko bi mogao mnogo da kaže protiv prizora i tebe kao autora citirane rečenice.
Feminizam, komunizam,…..zam,….zam, dosledni DEBILIzam! Nije OK kad vidimo žensko telo dok reklamira npr. donji veš; ali je zato okej kad donji veš reklamira muško telo, mišićavi dasa sa sve "paketom" koji je zapakovan u gaće. Uvek postoje dve krajnosti. Koji NEBULIZAM!
Ja živim u jednom feministanu gde se Vlada diči time da je feministička, mada joj 15 % glasača (za sad) poručuje da može biti i ona druga ČKA, mislim fašistička.
Lansky, znamo da si strejt i da volis zene, ne moras nas podsecati na to svaki put kada se ukaze prilika 😉
Naučili su nas da je u partizanskim filmovima smrt normalna stvar, a ljubakanje, ili nedaj Bože nešto više – sramota za gledati… da je normalno umiranje, a ne razmnožavanje
Ja sam više za opciju: vodimo ljubav a ne rat
Na ovu temu izrazio bi se onako kako se izrazio moj Tetak u prepunoj basti bjelovarske poslasticarnice 2003. Uz Banana Split, dve kremshnite, 5 Koka-Kola, jednu kafu sa mlekom i Latte Macchiatom filozofirali smo o videorekorderima, to jest o tome kako par videorekordera koje je on jos pocetkom osamdesetih doneo iz Graca, stoje tako vec 23 godine neotpakovani.
Za njega su to naravno bili brand new uredjaji koji bi radili savrseno samo da se ubaci kaseta. Iz mog iskustva, to su bili uredjaji koji su trebali zamenu barem dve transportne gumice, jer se iste razvuku ili cak istope tokom godina stajanja, pa se u najboljem slucaju moze desiti da je reprodukcija kasete malo neujednacena ili da se reprodukcija uopste ne desava ako su se gumice raspale.
Kada sam mu ja to lepo objasnio, on je u njegovom poznatom I am the Boss maniru, nonsalantno uzeo njegovu kolu u ruke, srknuo bossovski gutljaj da se pripremi za pricu i filozofski na sav glas konstatovao – „Znachi i Videorekorderi su ti kao Kurac, koristio ne koristio, Kurcu vrijeme ide!“
Nakon te izjave, bastom dupke punog ugostiteljskoj objekta u kome smo sedeli, prvo su se cula dva zagrca, par zakasljavanje, jedno naglo prdjenje pica iz usta nekog od gostiju i onda grohot smeha i valjanja duz cele baste koji je trajao dosta vise nego normalan aplauz Velikom Alexu.
Devojka koja je sedela preko puta nas, uskliknula je sa radoscu – „Jebaaaaaate kakav Kralj!“, dok je jedna starija gdja koja je sedela neka dva stola od nas, verovatno purgerskog pedigrea, dramaticno izjavila – „da mi je netko rekel da bum shta takvo vu slasticharni chula, pa ne bih mu vjerovala do danas u pol 2. Pa ovo je skandalllLLLL!!!“ Na to smo se Tetak i ja tek poceli smejati kao dva najveca debila, sa konstatacijom da je to sto je on rekao, najbolja ilustracija problema sa ustajalim videorekorderom.