Godine našeg detinjstva tonu u prošlost i zaborav iako toga nismo uvek svesni. Pamtimo događaje, ali snovi i razmišljanja koja su nas obuzimala, strahovi i strepnje dečjeg poimanja sveta, potisnule su nove preokupacije koje su kod odraslih mnogo konkretnije i lakše za razumevanje od kada su nam godine donele znanje.
Borivoj Vujić u svojoj prvoj knjizi „Očima deteta“, dozvolio je čitaocu da zaviri u njegovu dušu u vreme odrastanja, kada svaki novi dan donosi radost otkrivanja, ali i pojave koje ga plaše, jer ih još ne razume.
Njegov svet se prostire od školskog dvorišta pored Kerske crkve, do malog jezera na drugoj strani kvarta. Jezera koje povremeno nestaje i ponovo se vraća u majdan nekadašnje ciglane. Pačirski put u očima deteta izgleda kao put u neke nepoznate predele, u daleki svet potpuno drugačiji od ovog našeg. Čak ni dugim ulicama Kera i Gata, ne može se videti kraj. A šta je na kraju, odgovor kreira dečja mašta, uprkos prozaičnim objašnjenjima odraslih.
Sedamdesete godine na perifreriji Subotice, bile su sjajan poligon za odrastanje. Bare i trska, bili su bogati raznim oblicima života, a prašnjave ulice pune dečurlije. Pisac je pokušao da ih dočara slikovitim opisom spoljnog sveta, a potom i onog unutrašnjeg, samo njemu znanog, sa puno puteva koji vode u mrak i pitanja koja još nemaju odgovore.
Knjigu „Očima deteta“ čine poezija, kratke priče i fotografije. Po rečima autora, sve te slike sa protokom vremena ponovo izranjaju, tragajući za prilikom da budu iznova proživljene.
