Na sceni „Jadran” Narodnog pozorišta poslednja dva meseca priprema se premijera. „Vrla nova 2061.” i biće izvedena u subotu, 9. aprila, a potpisuju je reditelj Slobodan Boban Skerlić i dramaturg Milena Depolo.
Skerlić kaže da predstava nema prethodni tekst, već da nastaje tokom rada, pa su i glumci Vesna Kljajić Ristović, Jelena Mihajlović, Milan Vejnović, Minja Peković, Vladimir Grbić i Srđan Sekulić oblikovali ono što se događa na sceni.
Vezivno tkivo predstave su nedramski tekstovi, poput prepiske pisaca Hakslija i Orvela, eseja Gija Debora i Žana Bodrijara, tekstova Gramšija, Mirka Kovača, Kropotkina, Emila Gotjea, manifesta pokreta Indignados…
– Imam nespecifičnu taktiku, a zove se iskrenost – objašnjava u razgovoru za „Politiku” reditelj Skerlić postupak kojim je literarni predložak pretočio u dramu. A zatim dodaje: –Trudim se da ne lažem nijednog trenutka ljude sa kojima radim i da im ne stvaram iluziju da znam kuda sam pošao, nego da sve svoje nesigurnosti, nesporazume i strepnje delim s njima. To mi se vraća, ljudi su tokom rada spremni da se i sami otvore i pokažu svoje nedoumice. Tada pridržimo jedan drugog i pronađemo ono što je dragoceno, a to je ona energija ljudi koji različito vide stvari. Da nismo radili zajedno kroz ovakav proces, predstava ne bi ni postojala. Zato je ovo jedinstveni pozorišni događaj.
Reditelj kaže da je „Vrla nova 2061” asocijacija na Orvela i roman „1984”. U pripremanju predstave Skerlić „zlopati” i sebe i glumce prikupljanjem podataka o rijaliti programima, siromašnoj duhovnoj zabavi koja se beskrajno vrti na našim televizijskim programima.
– Doživljavam kao privilegiju da radim stvari koje me se tiču i koje vidim kao problem društva oko sebe i gde nikakvo šminkanje stvarnosti neće pomoći da se osećam bolje. Ovde smo se uhvatili teme koja se bavi tabloidizacijom, rielitizacijom i zaglupljivanjem društva, a u svetlu neoliberalnog kapitalizma koji pokušava da nas pretvori u robove i da nas drži glupima i siromašnima. To je i moja mala borba sa tom gigantskom vetrenjačom koju ne mogu da pobedim, ali to ne znači da neću da se ritam –ističe reditelj.
Teatarski odgovor na sveprisutni šund je povremeno iznenađujuće mlak i nedovoljan, ali Skerlić kaže da su to „pipave situacije”.
– Čovek koji je rob čitavog dana, što zbog posla ili odsustva posla ili pokušaja da egzistencijalni grč savladava, traži odušak. Ovakvo pozorište mu ne daje mogućnost da od tih problema utekne, naprotiv, s tim problemima ga suočava s namerom da će svet promeniti i biti bolji. Najstrašnije je što je vrlo lako zadovoljiti te eskapističke potrebe i navići ljude na prostakluke, psovke, gladijatorske borbe, i to ima odličnu prođu. Pozorišta, kao i sve ostalo, životare u tom nametnutom neoliberalnom modelu gde su gurnuta na tržište i ne bi me iznenadilo da vrlo brzo budu pretvorena u sale u kojima se prikazuju spektakli, a ne pozorišne predstave. Tamo gde je isključivi kriterijum prihod blagajne, pozorište ne može da se bori s prostaklukom i šundom. Civilizacija se opasno poremetila kada je bankarska logika nadvladala ljudsku, i ne pristajem da je novac jedini zakon – kaže reditelj.
Disciplinovani glumci
Slobodan Skerlić otkriva da voli da radi s novim ansamblom, a za glumce Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta kaže da su ga iznenadili disciplinom s kojom su se predavali radu tokom poslednja dva meseca.
– Sreo sam talentovane, vredne, precizne i skoncentrisane glumce, spremne da se otvore i rade. U ovako teškom procesu, kada su teme osetljive, krenuli smo ka nekom cilju koji se nazire u magli i bilo je potrebno uzajamno poverenje da bismo negde stigli. Odlučili smo da verujemo jedni drugima i tako došli do zamišljenog cilja – tvrdi Skerlić.
Politika
