Penkala koja eksplodira

Sve do kraja osamdesetih godina, srednjoškolci su imali nastavni premet ONO i DSZ. Ova skraćenica značila je opis svega onoga što je predstavljala odbrambena vojna doktrina socijalističke Jugoslavije, a što je sažeto u paroli „Svi smo jedna armija“. Svako je u budućoj odbrani zemlje trebao da ima svoj zadatak. I staro i mlado, i muško i žensko. Zato smo svi morali da se upoznamo sa naoružanjem, da naučimo detalje o eksplozivnim sredstvima i nakon toga da odgovaramo za ocenu.

Odbrana Gradske kuće – vežba civilne zaštite

 

Jednu od lekcija smo znali još iz nižih razreda. Reč je o malim izgubljenim predmetima kao što su penkale ili upaljači, koje nikako ne treba da podižemo sa zemlje, jer mogu da eksplodiraju. Dečaci su sa posebnim zanimanjem slušali o tome, pošto i inače vole svaku priču u kojoj na kraju nešto eksplodira. U fantaziji su razrađivali mogući scenario u kojem bi baš oni bili uključeni u pronalaženje nečeg tako uzbudljivog i opasnog. Ko je bio taj koji bi želeo da osakati neko dete na taj način? Tada nismo mogli da ga zamislimo drugačije nego da je to neko sa šlemom i kukastim krstom.

Oni koji su pamtili Drugi svetski rat, imali su konkretnija saznanja o ovim stvarima. U leto 1945. godine, u centralnoj subotičkoj osnovnoj školi koja se nalazila u zgradi „Jadrana“, desio se jedan ovakav slučaj.

Dok je profesor Hegediš objašnjavao đacima gramatiku, dva učenika iz prve klupe, Janoš Vereš i Oskar Vajs, razgledali su jedno naliv pero koje je Vereš našao na ulici. Bila je to ustvari mala paklena naprava, koja je u tom trenutku, usred nastave – eksplodirala. Vereš je teško ozleđen, a Vajsu je povređeno oko. Usled eksplozije u razredu je nastala panika pa su svi đaci istrčali na ulicu.

Samo par nedelja pre toga, petoro dece je poginulo kod fabrike „Serum“ (Vet zavod) igrajući se zagubljenom bombom. Nakon toga je, od zaostale granate, stradao i petnaestogodišnji dečak ispod pešačkog mosta.

Iako je rat bio završen, ove žrtve mogu se smatrati posledicama rata, za razliku od posleratnog vremena kada se o eksplozivnim naliv perima učilo samo u teoriji. Kasnije smo saznali da u inostranstvu postoji ekstremna politička emigracija koja bi mogla da pomisli na neku ovakvu diverziju, iako je i njih bilo teško zamisliti kao ozbiljnu pretnju. Do god nas je sa slike iznad školske table gledao Tito, bili smo uvereni u savršenu bezbednost. To i jeste bilo tako, zahvaljujući nesvrstanoj politici ali pre svega prirodi jednog takvog totalitarnog režima koji nije ostavljao prostora za eventualne političke borbe i ideološke nesuglasice.

Za to vreme, u zapadnim delovima Evrope bili su dobro upoznati sa terorizmom. Bilo da je dolazio sa ekstremne levice ili desnice, bilo da je motiv bio borba za oslobođenje od kolonijalne vlasti. Još i danas najuređenije zemlje našeg kontinenta strepe od ekplozija na javnim mestima. To je cena vojnog angažovanja u nekim udaljenim zemljama, često zarad eksploatacije njihovih prirodnih bogatstava. Žan Pol Sartr je svojevremeno upozorio : “Terorizam je atomska bomba siromašnih”.

Što se tiče nas, mi nismo upoznali strah od ove vrste terorizma. Kao što je, na primer, nelagoda na prometnim mestima kada pomislimo na neke od prethodnih eksplozija u Madridu, Parizu ili Londonu. Strah od sumnjivih lica za koja ne znamo da li su teroristi ili su samo obični putnici u metrou.

Relaksirani od ovakvih briga, prestali smo da tražimo penkale u travi i učimo mlađe kako da prepoznaju opasnost. Teško bi bilo i zamisliti da neko postavi bombu u našem gradu, da se zaleti kamionom među šetače na korzou ili da počne sa nasumičnom pucnjavom. Samo po nekad, recimo, kada na tradicionalni međunarodni fudbalski turnir u Subotici dođu omladinci iz Izraela, i kada njihove treninge iz nekog razloga obezbeđuje naša policija, po neko od nas se zapita – kako je to živeti mirnodopski život u strahu od terorizma?

Lansky



KOMENTARI

  1. Croat kaže:

    Subotica i bez terorizma i rata izgleda kao da je usred toga. Juce ulazim u suboticu sa strane Kelebije i razmisljam ako mi neki gosti budu dolazili slagacu da dodju sa neke druge strane, sramota me tog pogleda i prljavstine

  2. johann kaže:

    @ Croat . Zaboravio si na svakodnevne članke u svakdnevnim novinama o raznim objašnjivim i neobjašnjivim pljačkama i ubistvima…čime se triroziraju građane.

  3. croat kaže:

    Imam drugara iz Bosne koji mi pricao kad su bili klinci za vreme rata jednom im je trebala zica za nesto i jedan od njih je otisao do prve potezne mine , pazljivo skinuo zicu i problem resen. Nikom nije palo na pamet da drugar moze i da trgne slucajno zicu i da oni svi poginu. Inace za te eksplozive u naliv peru i igrackama sam uvek mislio da su obican mit, al eto izgleda da sam pogresio.

  4. Ivan kaže:

    Nesto ste zaboravili reci kad su 90 postavljane bombe pod vrata katolicke crkve. Tako da smo imali i mi teroristicke napade u Subotici. S obzirom da policija nije reagovala bila je jasno u cijoj je reziji bio ovaj teroristicki akt!

  5. dule kaže:

    U članku je izneta potpuna neistina. Kao da ste zaboravili ustaške terorističke napade u bioskopu „20. Oktobar“, autobuskoj stanici u Beogradu, ubistvo ambasadora Rolovića, bombu u avionu JAT-a, upad terorista na Radušu. Sve se to dešavalo početkom 70-tih u vreme bujanja tzv. „maspoka“. Prema tome nismo mi bili pošteđeni od terorizma u periodu od 45. (od famoznih penkala) do danas, kako se to predstavlja u članku, šta više osetili smo šta znači terorizam mnogo pre drugih.

  6. Kertvaros kaže:

    Nekada je nalivpero bilo otprilike nesto kao danas smartfon. Pre svega znak prestiza. Obicno se nosilo u gornjem dzepu sakoa, placirano tako da bude svima vidljivo. I kao sto je danas vazna marka i model smartfona, tako je u svoje vreme bila vazna marka i proizvodjac nalivpera. Proizvodjaci i fabrikanti pisaceg pribora su to dobro znali i zato su imali svoj originalni znak na stipaljki i na vrhu poklopca koji su bili dobro vidljivi i kojim se je okolini davalo na znanje sta i kakvo nalivpero doticni poseduje, a time i njegov drustveni status. Posedovati nalivpero je automatski znacilo i da neko cita i pise, sto se u ta vremena nije bas podrazumevalo samo po sebi. Parkerovo nalivpero je imalo stipaljku u obliku strele, Pelikan je ima stipaljku u obliku pelikanovog kljuna, Montblanc je uz svoju specificnu formu stipaljke imao na poklopcu „cvet“ u beloj boji. To nije bio nikakav cvet kako su mnogi mislili nego je pretstavljao stilizovanu kupu Montblaca pod snegom. Ovaj prilicno opsiran uvod pisem kako bi naglasio vrednost jednog nalivpera u tome vremenu, i zasto su bas nalivpera u celoj toj propagandnoj prici koja se je protezala sirom zaracene Evrope i u svim drzavama ucesnicama u ratu. Osim nalivpera tu su bile razne igracke, narocito lutke za devojcice, zatrovani bonboni, upaljaci i sve ono sto se je jednim potezom moglo aktivirati i izazvati eksploziju. Prica datira jos iz WW1 samo sto takve naprave nisu izbacivane iz aviona, nego su ih neprijateljski spijuni plasirali po odredjenim lokacijama. Tu i tamo bi se takve price potkrepile odgovarajucim novinskim clankom pisanim po narudzbi odeljenja za psiholosko vodjenje rata. Poslednji ratni sukobi na Balkanu tu nisu bili nikakav izuzetak. Narod voli horor price a u narodu uvek ima dovoljno onih koji svojim pricama i fantazijama zele sebi pridavati veci znacaj nego sto imaju i biti glavna atrakcija u svakom drustvu. Cilj svega toga je jos od antickih vremena, protivnika prikazati kao beskrupuloznu bestiju koja ne preza ni od cega, pa ni ubijanja dece i zato se treba svim snagama udruziti i boriti protiv njega. Ja nesto malo znam o toj materiji, u JNA sam prosao odgovarajucu obuku za postavljanje tzv „mina iznenadjenja“ koje se mogu postaviti bukvalno svuda, na brave ulaznih vrata, na klozetski poklopac, vodokotlic, oficirsku torbicu za sekcije i fantaziji nema granica. Problem je jedino u tome sto i ona druga strana zna za jadac i prema tome se i ponasa. Jos dugo godina nakon rata moglo se na Subotickom Korzu, konkretno na Manojlovicevoj kuci pored ulaza procitati natpis crvenom bojom preko standardnog sablona – Provereno – na nasem jeziku i – min njet – na ruskom. Sto se tice savremenog terorizma njega je relativno lako redukovati i svesti na minimum. Potrebno je samo promeniti zakone o azilu i naci jedan robustan odgovor na migracijske tokove verskih i politickih fanatika. To ce ici sasvim tesko ili skoro nemoguce jer ce uvek biti onih koji se navodno bore protiv policijske drzave i u svemu vide policijsku diktaturu pa makar bilo reci samo o nuznim merama za suzbijanju pandemije.

    • Trovach kaže:

      Secam se da smo u prvom osnovne koristili nalivpera i to prvo ona koja smo umakali u tintu i uvrtanjem je „usisavali“ u pero, a ubrzo kasnije i ona sa plasticnim patronama. Vrlo brzo se preslo na „hemijske olovke“, ali se od pocetka za zapisivanje na casovima koristila obicna grafitna olovka. Nju sam nastavio koristiti skoro do kraja srednje skole i to sam tek kasnije shvatio kao gresku. Neki tekstovi u sveskama iz tog perioda su danas skoro necitljivi, dok nema problema kod onih pisanih „hemijskom“. Danas je „hemijska“ potrosna roba i najcesce u reklamne svrhe i mnogo njih se baci bez da su upotrebljene. P.S. Zasto zalim za skoro izbrisanim skolskim zapisima? Jednostavno, veliki deo nekadasnjeg znanja se postepeno gubi jer vise nije interesantan. Nekada su pomorci morali biti i astronomi i meteorolozi, dok je danas dovoljan GPS i prognoza sa interneta.

  7. Mister No kaže:

    Današnjim srednjoškolcima verovatno deluju nestvarno , teme koje je nastavni predmet ONO I DSZ obrađivao do izbijanja rata u SFRJ. Pretvoriti penkalu i flipper u paklenu napravu,rastaviti i sastaviti karabin M-48,bojevo gađanje na Hrastovači,sve za ocenu. Učili su nas da neprijatelj vreba sa sviju strana,i da ništa ne sme da nas iznenadi. Grupa Zabranjeno Pušenje je napravila osvrt na to vreme sledećim stihovima : ,,Sa barikada se čuje no pasaran,o kako je bio čudan taj san“.

  8. Zoran kaže:

    Nas profesor odbrane i zastite Djula Ditrih je najbolje objasnio sta su mine i ekspolozivne naprave.
    I danas se secam dve recenice:
    Kod mine ili eksplozivne naprave, mozes da pogresis tri puta!
    Prvi put, zadnji put i nikad vise!
    A kad si dao pogresan odgovor na pitanje, rekao je: ti nisi 0, ti si olimpijski krugovi!!!
    Kralj!

  9. dule kaže:

    Zašto 10 minusa a naveo sam samo taksativno terorističke napade koji su se zaista dogodili i koji su zvanično zabeleženi. Da li vama gospodo istina smeta.

    • Digitron kaže:

      Nije 10 minusa, vec 14.

    • Trovach kaže:

      To je verovatno zato sto ne propustas da napises neki Hrvatomrzacki komentar kad god ti se ukaze prilika, a to cinis u visenacionalnoj sredini gde vecini smeta takav izrazito sovinisticki stav. Pokusaj da na ljude gledas kao na ljude, a ne kao na nacije, rase, versku orijentaciju…

OSTAVITE KOMENTAR

+ 18 = 25

IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)

What is 11 + 9 ?
Please leave these two fields as-is: