Penkala koja eksplodira

Sve do kraja osamdesetih godina, srednjoškolci su imali nastavni premet ONO i DSZ. Ova skraćenica značila je opis svega onoga što je predstavljala odbrambena vojna doktrina socijalističke Jugoslavije, a što je sažeto u paroli „Svi smo jedna armija“. Svako je u budućoj odbrani zemlje trebao da ima svoj zadatak. I staro i mlado, i muško i žensko. Zato smo svi morali da se upoznamo sa naoružanjem, da naučimo detalje o eksplozivnim sredstvima i nakon toga da odgovaramo za ocenu.

Odbrana Gradske kuće – vežba civilne zaštite

Jednu od lekcija smo znali još iz nižih razreda. Reč je o malim izgubljenim predmetima kao što su penkale ili upaljači, koje nikako ne treba da podižemo sa zemlje, jer mogu da eksplodiraju. Dečaci su sa posebnim zanimanjem slušali o tome, pošto i inače vole svaku priču u kojoj na kraju nešto eksplodira. U fantaziji su razrađivali mogući scenario u kojem bi baš oni bili uključeni u pronalaženje nečeg tako uzbudljivog i opasnog. Ko je bio taj koji bi želeo da osakati neko dete na taj način? Tada nismo mogli da ga zamislimo drugačije nego da je to neko sa šlemom i kukastim krstom.

Oni koji su pamtili Drugi svetski rat, imali su konkretnija saznanja o ovim stvarima. U leto 1945. godine, u centralnoj subotičkoj osnovnoj školi koja se nalazila u zgradi „Jadrana“, desio se jedan ovakav slučaj.

Dok je profesor Hegediš objašnjavao đacima gramatiku, dva učenika iz prve klupe, Janoš Vereš i Oskar Vajs, razgledali su jedno naliv pero koje je Vereš našao na ulici. Bila je to ustvari mala paklena naprava, koja je u tom trenutku, usred nastave – eksplodirala. Vereš je teško ozleđen, a Vajsu je povređeno oko. Usled eksplozije u razredu je nastala panika pa su svi đaci istrčali na ulicu.

Samo par nedelja pre toga, petoro dece je poginulo kod fabrike „Serum“ (Vet zavod) igrajući se zagubljenom bombom. Nakon toga je, od zaostale granate, stradao i petnaestogodišnji dečak ispod pešačkog mosta.

Iako je rat bio završen, ove žrtve mogu se smatrati posledicama rata, za razliku od posleratnog vremena kada se o eksplozivnim naliv perima učilo samo u teoriji. Kasnije smo saznali da u inostranstvu postoji ekstremna politička emigracija koja bi mogla da pomisli na neku ovakvu diverziju, iako je i njih bilo teško zamisliti kao ozbiljnu pretnju. Do god nas je sa slike iznad školske table gledao Tito, bili smo uvereni u savršenu bezbednost. To i jeste bilo tako, zahvaljujući nesvrstanoj politici ali pre svega prirodi jednog takvog totalitarnog režima koji nije ostavljao prostora za eventualne političke borbe i ideološke nesuglasice.

Za to vreme, u zapadnim delovima Evrope bili su dobro upoznati sa terorizmom. Bilo da je dolazio sa ekstremne levice ili desnice, bilo da je motiv bio borba za oslobođenje od kolonijalne vlasti. Još i danas najuređenije zemlje našeg kontinenta strepe od ekplozija na javnim mestima. To je cena vojnog angažovanja u nekim udaljenim zemljama, često zarad eksploatacije njihovih prirodnih bogatstava. Žan Pol Sartr je svojevremeno upozorio : “Terorizam je atomska bomba siromašnih”.

Što se tiče nas, mi nismo upoznali strah od ove vrste terorizma. Kao što je, na primer, nelagoda na prometnim mestima kada pomislimo na neke od prethodnih eksplozija u Madridu, Parizu ili Londonu. Strah od sumnjivih lica za koja ne znamo da li su teroristi ili su samo obični putnici u metrou.

Relaksirani od ovakvih briga, prestali smo da tražimo penkale u travi i učimo mlađe kako da prepoznaju opasnost. Teško bi bilo i zamisliti da neko postavi bombu u našem gradu, da se zaleti kamionom među šetače na korzou ili da počne sa nasumičnom pucnjavom. Samo po nekad, recimo, kada na tradicionalni međunarodni fudbalski turnir u Subotici dođu omladinci iz Izraela, i kada njihove treninge iz nekog razloga obezbeđuje naša policija, po neko od nas se zapita – kako je to živeti mirnodopski život u strahu od terorizma?

Lansky