Ovih dana lokani prevoznik se žali da ne može da “primi kuću”. U njegovom žargonu to ne znači građevinski materijal, već šut, za šta se spacijalizovao. Kamiondžija Prćo odnosi krš koji ostane nakon rušenja kuće i od tada prestaju brige vlasnika gradilišta a počinju prevoznikovi jadi.
Od kada je zatvoreno smetlište Šandorska bara, šut se odnosi u udaljenu regionalnu deponiju gde se unos “rastavljene kuće” naplaćuje 20 000 dinara i više. Sve to čini ovaj posao slabo isplativim pa su prevoznici rešeni da traže od Grada jednu preostalu rupu na Šandorskoj bari, za odlaganje građevinskog otpada.
Kada je reč o Šandorskoj bari, mi govorimo o nečemu što više ne postoji. Preostale barice i kanal samo su tragovi jezera kojeg su nepravedno zvali bara. Bilo je i onih koji su je zvali “Mali Palić”, pošto to jezerce i jeste bilo nastavak palićke vodene mase.
Ono što definiše baru jeste mala dubina koja obezbeđuje vidljivost dna. Plitka voda dopušta sunčevim zracima prolaz do dna pa stoga i biljkama da rastu na celoj površini. Ova naša je bila dovoljno duboka da se neki i utope u njoj. Dmitar Mijatov zvao se šesnaestogodišni učenik MEŠC-a koji je spasao tri devojčice iz Aleksandrovačke bare 1973. godine, kada je pod njima popucao led.
Da postane odlagalište smeća bilo je presudno to što je ispod nje nepropusno tlo. Otpadne vode i komarci bili su izgovor da se ovaj toponim izbriše sa karte grada, iako je jezero imalo svoj život. Na njemu se pecalo, lovile su se ptice, a zimi se klizalo.
Na Šandorskoj bari zimi je bilo klizalište, igrao se hokej, pa je postojao čak i klub – OHK Aleksandrovo.
Pedesetih godina jedan čovek je tamo čistio led. Bio je to njegov mali biznis jer je stanovao u blizini, gde je u jednoj svojoj sobi ložio peć i kuvao čaj za klizače. Kada mu je neko to zabranio, ovo klizalište je ostalo bez svog „domara“ pa se ta tema našla u Subotičkim novinama:
„U Aleksandrovu je još uvek ribarska kućica i ribar. Zar njemu niko ne može odobriti da mete led i da naplati za uslugu od klizača deset dinara? Makar prihod delio sa Zemljoradničkom zadrugom u Aleksandrovu, jer je to njihov ribnjak. Mnogi su očekivali, jer je bilo najavljeno da će zadruga napraviti ribarsku čardu u Aleksandrovu, u kojoj bi se našlo mesto i za kapute klizača.“
Poslednji pogled na Šandorsku baru
Šandorski „bulevar“ – ulica Vojislava Ilića
Pogled na jugozapad sa Vet zavoda, polovinom sedamdesetih godina
Za Aleksandrovačku baru ili Mali Palić, nekada su postojali mnogo lepši planovi. Tridesetih godina, gradski inženjer Kosta Petrović za taj prostor predviđa subotičko „pristanište“ odnosno izlaz grada na „bačko more“. Uređeno jezerce trebalo je biti na raspolaganju sportovima na vodi, a veslači bi imali i direktnu vezu sa Palićem.
Ideje o kultivisanju bare u jedno gradsko jezerce nisu nestale ni posle rata. Uvek je na stolu bio nekakav plan za koji nikad nije doteklo novca.
Za to vreme, susedni Segedin uredio je desetine malih jezera oko grada ili unutar gradskih parkova. Za jedno od njih zaslužna je izraelska kompanija koja je podigla tržni centar „Szeged Plaza“.
(delmagiar.hu, Čaba Farkaš – 2006)
Lansky
