Irena Balog (1920-1996) poslednja je subotička modistkinja, koja je zanat učila kod dugmara Tibora Hitrija, a znanje je usavršavala u salonu Imrea Hidija u Budimpešti. Položivši ispit za zanatlije, najpre je iznajmila radnju pod Gradskom kućom, a onda i otvorila svoju u Štrosmajerovoj ulici, gde je radila do kraja života. Materijal je nabavljala iz zrenjaninske fabrike “Begej”, ili iz Škofje Loke, u Sloveniji, ali je prerađivala i donesene materijale.
Pored Rotove fabrike, u gradu je radio veliki broj manjih zanatlija, šeširdžija i klobučara. Gradski muzej u Subotici čuva značajnu zbirku u kojoj je više od 40 šešira iz tog vremena – kaže Žužana Korhec Pap, kustostkinja.
– Dame i gospoda toga doba nisu izlazili na ulicu bez šešira, i njihova proizvodnja je bila velika potreba. Posle Drugog svetskog rata, to je malo oslabilo, ali ipak su se držale damski i svojih običaja.
Pogled na muzejsku kolekciju svedoči o tome da je žensku modu dvadesetih godina označio “kloš” šešir, koji je imao oblik zvona, visoke kalote i uskih oboda, ukrašavan različitim detaljima. Potom su se pojavili modeli šešira koji su otkrivali čelo, sa proširenom obodom pozadi i sa strane, kao što su mali “nahereni” šeširići, “en voug”, male plitke toke, kao i toke nalik fesu, mali “džokej” šeširi, “muški” i “lovački”, raskošni turbani, kape, beretke… Leti su nošeni šeširi od čipkasto pletene slame sa velikim obodom, ukrašeni cvećem i perjem, te “mornarke”, kape sa lepršavim trakama i mali “žirardo” šeširi, obavijeni ešarpama. Muškarci su, kao i u svemu, bili mnogo jednostavniji, te su se odlučivali za cilindar i polucilindar, šešire od slame, filcane šešire “hamburg”, a potom i njegovu mekšu varijantu “tribli”.
Damski šešir iz muzejske kolekcije
Večernje novosti
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Neverovatno je koliko se svet od tih vremena drastično promenio.
Industrijska konfekcijska roba koja se serijski proizvodila je postala puno jeftinija nego odela pravljena u krojačkim radnjama, gde se krojilo i šilo po meri naručioca.
Pojavom masovne industrijske proizvodnje, potreba za mnogim zanatima se drastično smanjila, a vremenom skroz nestala.
Tu se spominje neki dugmar Tibor Hitri, postojali su šeširdžije, krznari, izrađivači rukavica, neverovatno je to da je u to vreme bilo na stotine vrsta raznih zanatlija i svi su oni živeli od svog rada.
Imamo i mi jednu Gombošku (Gombkötő utca) ulicu, verovatno je nekadašnje ime dobila po tome što je tamo bilo puno zanatskih radnji.
A sada ni ne znam, od starih zanata možda još postoji samo oštrač noževa i sajdžija, ne mogu uopšte da se setim da li išta od starih zanata još osim ovih postoji i da radi.
Nestankom gradjanske Subotice i njenim gasenjem nestali su i prateci zanati koji su jednom gradjanskom drustvu bili nephodni. Zamislite gospodje u dobroskrojenim kostimima sa raskosnim sesirima na glavi kako pevaju i igraju u kolu oko upaljene logorske vatre ispred Gradske kuce. Nova vremena donose nove obicaje i sa njima i nove zanate i poslove. Omnia mutantur nihil interit = sve se menja nista ne ostaje