1987. godine, stručnjaci tehničkih univerziteta iz Zapadne Nemačke i Francuske, boravili su u Subotici na poziv uprave Pozorišta, ne bi li procenili mogućnost njegove rekonstrukcije.
Evo predloga A:
Autori su ga nazvali „Svebina“ i polazi od mogućnosti korišćenja pozorišnog dvorišta podizanjem krova iznad njega i uklapanjem u postojeću zgradu, čime bi se dobio petougaoni scenski prostor od 920 kvadratnih metara i mesta za 1 400 gledalaca, zatim pozorišni restoran, razne prodavnice, izložbene sale i neposrednija povezanost pozorišne zgrade sa trgom i fontanom.
Predlog B:
Nazvan „Pozorišna mašina“, zapravo neutralan prostor , koji svojim dugim horizontalnim položajem podseća na crkvene brodove. Inače, deljiv prostor, što omogućava razne varijante scenske igre, jer se montažnim elementima može povećavati i smanjivati. Mesto za igru je 1327 kvadratnih metara, a za gledaoce bi bilo 2200 mesta. Deo ovako postavljenog pozorišnog prostora bi se mogao višenamenski koristiti a preko foajea bi bio povezan sa trgom i fontanom.
Predlog C:
Nazvan “ Crna kutija“, podseća na kocku u centru grada, bez direktne je povezanosti sa timpanonom, pa sadašnji, tačnije nekadašnji ulaz u zgradu, može dobiti novu funkciju a velika pokretna vrata, na stranici kocke prema trgu, uključila bi ga po potrebi, u pozorišnu igru. Spoljašnjost kocke bi se mogla menjati prema potrebi svakog većeg projekta. Predlagači su naglasili da bi to bio moderan Teatar, najbolje iskorištenog prostora ali da se verovatno ne bi svideo Subotičanima.
Nemamo skicu predloga C ali opis najviše odgovara aktuelnom rešenju.
Još jedan predlog rešenja bloka kojeg zauzima Pozorište. Nastao osamdesetih kao "Ideja br 6" , polazi od činjenice da bina i prostor namenjen gledaocima, zauzima svega 50% prostora Pozorišta. Ostalo čine razne sobe za probu, radionice, depoi…Kako je su tih godina u Nušićevoj ulici, na potezu od Pozorišne zgrade do današnjeg trga Zorana Đinđića, bile tri prizemne kuće, taj prostor je viđen za objekat koji bi bio idealan za smeštaj tih pratećih sadržaja teatra. Tamo dislociran taj deo koji je neophodan a preglomazan, bio bi povezan sa glavnom zgradom u nivou prvog sprata. Tako bi se obezbedio prostor na uličnim stranama bloka koji bi bio polivalentan. Svaki poslovni prostor koji je u srcu grada, bio bi elitni i imao visoku cenu. Prepuštanje tog dela zgrade javnim sadržajima, došlo bi se do znatnih sredstava koji bi bili pokretačka snaga za razrešenje celokupnog problema izgradnje. Narodno pozorište je investitor, rentijer novog poslovnog prostora ili njegov prodavac.
Jedna od varijanti je i fazna izgradnja, gde bi se u prvoj fazi izgradio poslovni prostor, čijom bi se eksploatacijom obezbedila sredstva za drugu fazu. Tih godina se pokazao taj model kao uspešan u Zagrebu, prilikom izgradnje poslovnog tornja i sportske dvorane Cibona (danas "Dražen Petrović"). Sličan model je tada primenjen i pri izgradnji subotičke Autobuske stanice i Buvljaka. Račun je bio da bi se pored zgrade teatra dobilo još 3500 kvadratnih metara poslovnog prostora.
1970. godine, rešeno je da se izvrši potpuna rekonstrukcija pozorišne zgrade, u građevinu u čisto baroknom stilu. Tom prilikom bi se podigao još jedan sprat, sazidala bi se još jedna pozorišna sala, kao i prostorije za potrebe Dečjeg pozorišta. Predviđena je i letnja pozornica sa pokretnim krovom u dvorištu. Nacrte za rekonstrukciju zgrade, izradio je Nebojša Delja, arhitekta iz Beograda. Maketa je bila postavljena u foajeu.
Barokni teatar , maketa iz 1970. godine (stari plan za rekonstrukciju)
Velika steta sto ovo nije podignuto, projekat koji se sada realizuje nije los ali ima velike vizuelne neostatke koje ovaj nema. A ona B verzija je odlicna zbog scene sa 2200 mesta i zbog isticanja krova (sto govori da bi scena bila izuzetno visoka).