U svakom drugom subotičkom podrumu još može da se nađe jedan-dva stara sifona soda vode.
Preživeli su mnoga raščišćavanja jer su to predmeti koji imaju značaj antikviteta. Neki imaju pečat proizvođača, zanimljiv patent za puštanje vode ili su jednostavno interesantni kao predmeti kakvih više nema. Za razliku od današnjih plastičnih, to su teške flaše od debelog stakla, a one starije imaju olovnu “prskalicu”. Neke od njih na vrhu imaju kljunove kakve ptice ili su na neki način nazubljene. Postoji priča da to nije samo dekor.
Pre više od jednog veka, taj vrh se nije ukrašavao. Sve dok se u budimpeštanskim kafanama nije saznalo da prostitutke koriste sifone za ličnu higijenu. Za one koje su živele i radile u skromnim uslovima, bez tekuće vode, soda pod pritiskom je bila improvizovani klistir.
Takve glasine, bilo istinite ili ne, odrazile su se na prodaju ovog pića u Budimešti, jer boce soda-vode nisu jednokratne. Da bi povratili poverenje potrošača, sodadžije su na vrh prskalice počeli da dodaju oštre kljunove i slične našiljene ukrase, kako bi odvratili one koji je stavljaju tamo gde joj nije mesto.
Kafane su tada bile prvenstveno muške „institucije“, tako da je sasvim moguće da je ovakva priča nastala i rado se prepričavala u muškom društvu, i da se u nju verovalo bezrezervno. Danas na nju podseća jedna žena. Vlasnica zbirke zanimljivih starih predmeta u selu Male pijace, rado ih pokazuje gostima i namernicima koje zanima prošlost.
JOHANA – fabrika soda vode na Paralelnom putu br 30 (Jovana Mikića). Zapošljavala 20 radnika i proizvodila dnevno 3.500 flaša soda vode (S.Mačković: Industrija i industrijalci Subotice 1918 – 1941)
Iza naslaga vremena debelih skoro pola veka, dopire dernjava čoveka na “teretnom” triciklu: Sooodaš!
To je on – Sodaš. U prednjem delu tricikla predviđenom za teret, jedan do drugog su poređani sifoni sode koje ovaj čovek menja za iste takve ispražnjene. Stao je ispred kuće snaš-Ilonke u Kireškoj ulici i viče, a iz okolnih ulica dobija isti takav odgovor od klinaca koje to zabavlja: Sooodaš…
I kad on ode, još neko vreme će tu i tamo da se čuje dečija interpretacija ovog oglašavanja sodadžije.
Ta slika bi svakako otišla u istoriju, čak i da je soda najprodavanije piće kod nas. Tricikl kao sredstvo za transport više ne postoji, a u jednom trenutku se učinilo da će ista sudbina da zadesi i soda-vodu. Da potisne karbonisanu vodu pretila je mineralna, koja se jednostavnije nabavlja i ne služi samo za špricer.
Jeste da je praktičnija za nabavku, ali, s druge strane, to nije isto piće. Može se soda voda pakovati i u jednostavniju ambalažu. Još šezdesetih se kod nas reklamiraju specijalne boce koje same dodaju mehuriće, jedino im se povremeno menjaju male patrone sa gasom. Šveps je, recimo, odavno na našem tržištu ali nikad nije ponudio jedan od svojih osnovnih proizvoda – Klub sodu.
Ako se složimo da je mineralna voda konkurencija sodi, treba reći da je naša kisela nešto posebno. U drugim zemljama većina kiselih voda gotovo da nema drugačiji ukus od najobičnije sode. Čak i one čuvene kao što su Perrier ili S.Pellegrini predstavljaju pravo razočaranje za one koje su odrasli u zemlji Knjaza Miloša sa Tri srca.
Ipak, soda se i dalje proizvodi i traži na tržištu. Dokle god je tvrdokornih ljubitelja špricera, po neki sodaš će imati posla, a i nikad se ne zna šta donosi sutra. Možda soda-voda doživi preporod. Kome bi pre trideset godina palo na pamet da pravi Jelen pivo sa ukusom grejfruta ili limuna?! Kome bi onomad u kafani mogli da prodaju hladan čaj ili na primer piće zvano cider (nit vino nit pivo), a danas je na svakom drugom stolu u kafićima…
Lansky
Kao klinci smo jednom prilikom vodili diskusiju o tome koje je najunosnije zanimanje. Iz nase perspektive i horizonta koji je pocinjao i zavrsavao u Kertvarosu, zakljucili smo da je to posao sodadzije. On pravi sodu i ljudima prodaje vodu i vazduh.
Soda odnosno klasicni sifon je inace pice „nasih krajeva“ a nastalo je u Madjarskoj u prvoj polovini 19-tog veka. kasnije se je prosirilo sirom Evrope. Po kucama bi obicno negde na kuhinjskom stolu bila postavljena flasa obicnog domaceg i do zla Boga kiselog vina, i uz nju obavezno i odgovarajuci sifon sode. Ukucanima je to sluzilo za gasenje zedji. Bila su to valjda neka vina koju su se tek razblazena sa sodom mogla piti. U svakom slucaju bilo je to bolje i pitkije od Suboticke bunarske vode prepune gvozdja, peska, hlora i ko zna cega jos. Tipican miris u Subotickim birtijama je bio miris spricera. Za razliku od nekih drugih krajeva gde je sve bazdilo na rakiju.
Jedna sodara je bila i na Palickom putu par kuca pored termoelektrane. Kasnije je u objekat smestena kancelarija stambene zajednice i neke zanatske radionice, a sta je danas – pojma nemam.
Sto se kisele vode tice, nje u drugim zemljama nema na trzistu niti bi se nekome mogla prodati. Sve sto odstupa od uobicajenog neutralnog ukusa vode je sumnjivo i ljudi to za svaki slucaj izbegavaju. Svaka voda, osim kisnice i destilovane, je mineralna voda i sadrzi minerale naravno u razlicitim konstelacijama i kolicinima. Proizvodjaci Evropskih mineralnih voda tehnicki manipulisu sadrzajem i kolicinom minerala u vodi koju prodaju. Zato se i ta postrojenja za flasiranje i nazivaju „Fabrika mineralne vode“ To nisu nikakve vode iz nekih idilicnih planinskih izvora. One poticu iz duboko busenih bunara i oduzima im se ili dodaje mineralni sadrzaj vec prema potrebi. Obavezno su gazirane jer se na taj nacin poboljsava trajnost, bakterioloska ispravnost, i naravno potrosacu se sugerise osvezavajuce dejstvo.
Stare soda – flase danas imaju kolekcionarsku i dekorativnu vrednost, pogotovu one koje su se spasile plasticne glave. Naime jednog dana je donesen propis da se sifoni od metala sa primesama olova moraju zameniti novim „zdravim“ i „higijenskim“ od plastike. Dobro ocuvana boca sa metalnom glavom i staklom bez ogrebotina moze na aukciji antikviteta da donese vlasniku i nekoliko stotina €. dakle svi u kontrolni phod u podrume i na tavane, jer to moze biti jedna vrlo lukrativna stvar.
U nasem gradu i okolini jos postoji sodara Berkes-MS u Subotici, ABC sodara Budai u Subotici, Sodara Kristal u Bajmoku, Sodara Kovac Norbert u Hajdukovu i verovatno jos neke, da ih ne nabrajam.
Kertvaros spominje losu suboticku vodu, verujte mi da ja bolju vodu od one iz arteskih bunara u Subotici nigde nisam pio.
Suboticka sodara je bila prvo na mestu koje spominje Kertvaros, ali se kasnije seli na Sencanski put,na mesto gde je sada Autobuska stanica. Tu prerasta u ozbiljno preduzece koje se osim proizvodnje soda vode bavi i izradom aparata za punjenje flasa kao i za njihovo odrzavanje. Direktor je bio poznati suboticanin Aleksandar Malusev-Šano. Nazalost, preduzece se utopilo u Suboticanku,a dalje sve znate.
Aparate za proizvodnju soda vode je proizvodio u svojoj zanatskoj radnji i Majlat Imre,koji je svojedobno radio u pomenutoj Subotickoj sodari
U to doba pocinje procvat privatnih sodara, od kojih su poznatiji bili Skala na Vocnoj pijaci i Berkes kod Dudove sume.
Nekada se vino, ovde mislim na stolna vina, kevidinku,kadarku pa i rizling, obavezno pilo sa dodatkom soda vode. Boca u kojoj je bila soda voda se obicno nazivala sifon, ja se secam staklenih sifona sa glavom od spijatera,pa kasnije sa glavom od plastike – boze,koliko li je glava razbijeno sa tim bocama.
I na kraju,postoji i slager – „Manjana“ koji glasi otprilike ovako:
Jednog sam dana odlucio u kafanu poc
Nakon jednog sata video sam konobara proc.
Donesite flasu vina i sifon,
Gle kakav je to drzak ton,to nije moj rejon!
Manjana,manjana,ima vremena i za to.
Nazdravlje!
„…predstavljaju pravo razočaranje za one koje su odrasli u zemlji Knjaza Miloša sa Tri srca.“. Odavno nismo pročitlai lepši opis bivše nam domovine.
Svaka cast Lansky, nepresusnom inspriracijom pretocenom u ove zanimljive price iz proslosti nam ulepsavas nedeljna jutra 🙂
Mi smo se kao deca van vidokruga roditelja igrali vodenog rata sa flašama sode. Nije to baš mali pritisak soda vode bio, pogotovo kada te je neko potrefio mlazom vode po glavi između očiju. Kad su nas roditelji videli onako mokre i zadihane, skoro smo od njih dobili dobre batine.
Divan text..koji samo Lansky može da napiše! Elem da dodam nešto iz moje prakse! Svojevremeno kod nas u B.T je radio sodaš koji je snabdevao celu Bačku Topolu sa sodom! Bilo je ako se dobro sećam 27 kafana zajedno sa motelom Panonija koji je dnevno prodavao u proseku 50 lit..(zajedno sa barom hotela)!
I ako pomnožite i ostale u proseku sa 10 litara…brat bratu oko 300 lit dnevno! Litra je bila, ako se dobro sećam oko četvrt marke ..ili tako nekako! E to vam je pokazatelj prometa na dnevnom nivou! Inače leti se to i dupliralo! Imali smo goste koji su zahtevali kao recimo dirktor univerzala Nikola A. samo u boji flaše Zavisilo je kako je bio raspoložen.ha.ha ha! Ili recimo bio je popularan tzv Drenjovski felest koji se služio u lipi kod Muse! Iključivo pola -pola Banatski rizling–pa LEDENA soda!! Ako slučajno sipaš više vina Djuri bači ODMA prospe času i traži tačnu dozu!!
aaaa Malinu a sodom nisi mogao da nadoneseš!! Možda treba danas ponovo nuditi deci isto to piće!
Malo sam se raznežio..hvala Lanskom! Inače unuk Sodaša i dalje radi..istina radi samo sa plastičnim flašama !
Kod mog brace se i dalje pije vino ali SA sodom, špricer ne toleriše. Uznapredovalo se u pogledu kvaliteta vina. Soda je iz Bajmoka, sasvim dobra, preporučujem. Nema ono oštro na kljunu, tako da može da bude multifunkcionalna.
Ja sam „mlađa“ generacija tako da se isključivo sećam Berkeša iz Grabovačke koji je i kod mojih dugo donosio sodu. Uglavnom su to bile tri velike i pet malih flaša koje je sodaš donosio negde oko prve srede u mesecu kada su se testirale sirene za vazdušnu opasnost. Mislim da je tada vozio „poliku“ a flaše su bile u prikolici. To je odzvanjalo za medalju po subotičkim „ravnim“ ulicama, tako da mu nije trebala nikakva dodatna najava i reklama. Metalne glave su se tu i tamo našle u isporuci ali ih je Berkeš verovatno menjao kako su se kvarile.
Boce sam „reciklirao“ za sasvim normalnu sumu pre par godina kada sam spremao tavane i podrum, zajedno sa popriličnom gomilom tegli, litarskih (onih za ulje je bilo dve gajbe) i politarskih flaša i onih velikih „duncoških“ za kiseliš. Svakako su bile ofucane i izgrebane tako da čisto sumnjam da su imale neku kolekcionarsku vrednost.
Sama soda je imala neku specifičnu notu. Dobrim kasnije kad se pojavila soda u plastičnim sifonima, to nekako nije bilo to. Onom starom šmeku su verovatno doprinosili baš staklena ambalaža ili voda. Ili jednostavno nostalgija.
Sodara na uglu Heroja Pinkija i Zetske. Dugo je radila.
Postoji zargonski naziv za cvikere za veliku dioptriju, pa se kaze da taj neko nosi ‘sodaske boce’.
Ja se secam da je u nas kraj dolazio ‘sodaš’ na malom traktorcicu tzv ‘frejzeru’ za koji je imao zakacenu prikolicu punu ‘sodaških flaša’, koje su zvonile po neravnom putu.
Moj deda je koristio sodu za pravljenje spricera, dok su meni kao klincu pravili sok od raznih vocnih sirupa i sode.
Uvek sam plakao kada sam uzeo prvi gutljaj tog napitka, jer je soda bas ‘grizla nos’.
Kada se flasa sode skoro ispraznila, ostala bez pritiska, onda sam pustao sodu direktno u usta sa tog ventila i na taj nacin pijo.
I tek sada saznam da su se sifoni koristili za licnu higijenu, a ja ih stavljao milion puta direkt u usta