“Videćeš sveta, probaćeš razne hamburgere, neke lošije, a neke bolje, ali nijedan neće biti kao moj.”
Tako se Gabor Gabor rastao sa Cvrletom koji je odlazio u Australiju, zauvek. Nije lako zapamtiti neki ukus tolike godine, ipak, Cvrle kaže da je Gabor bio u pravu. Jedan od pionira „fast food” biznisa, po svoje znanje o hamburgerima išao je u Italiju, međutim, nije Gabor prvi koji je Subotičanima ponudio to jelo. Prvi je bio Muzafer Hodža, vlasnik ćevabdžinice Sarajka, u Ulici Dimitrija Tucovića.
I on je na specijalizaciju morao da ode na stranu, u jedan mlečni restoran u Opatiji, odakle je doneo recepturu.
Zašto je to bilo toliko važno i kome je falio hamburger pored pljeskavica u lepinji sa kajmakom ili ćevapa koji su u Sarajci standarno bili dobri?
U ovoj priči forma je bitnija od suštine. U proleće 1984. godine bilo je važno da se nešto zove hamburger i da izgleda kao u američkim filmovima, mada je za mnoge to i dalje bila pljeska, nešto drugačijeg sastava i sa strogo određenim prilozima koje nam niko ne brani da stavimo i u klasičnu pljeskavicu. Drugim rečima, to su dva slična jela i nije bilo prepreke da budu zajedno u jelovniku restorana i ćevabdžinica. Ipak, Subotica je morala da čeka Muzafera Hodžu Mukija da se vrati iz Opatije i donese famozne hamburgere.
Preciznije, čekala ga je subotička omladina, ili barem onaj njen deo koji je bio opčinjen modom, muzikom, filmovima, pa tako i proizvodima koji su dolazili sa Zapada. Treba reći da smo većinu toga već imali kod nas pa su nam na spisku želja ostali još hamburgeri, koka-kola u limenci i možda još neka, današnjim očima gledano, sporedna stvar.
Leto 1984.
Muki je još u nečemu išao ispred vremena. Mlade goste svog lokala, takoreći klince, tretirao je kao svoje stare i ugledne mušterije sa kojima bi razgovarao i pitao za zdravlje. Nije on imao mnogo više godina, pa mu je bilo lakše da shvati kako treba da izgleda moderan biznis. Tadašnje socijalističko ugostiteljstvo bilo je gotovo neprijateljski nastrojeno prema gostima. Uz sve ostale boljke u toj sferi privrede, ljubaznost niko nije ni očekivao, već bi bilo sasvim dovoljno da ono što je naručeno stigne u razumnom vremenu i da cena na kraju bude kao i u cenovniku.
Ćevabdžinice su bile u privatnom vlasništvu i imale su ulogu restorana brze hrane, jer drugog fast food-a tada nije bilo. „Aida” kod Ekonomskog fakulteta, „Sarajevo” u Matije Gupca, pa i mala Mukijeva „Sarajka” bile su bliske mladima jer su podsećale na kafiće, kojih je tada postojalo veoma malo.
Kafana i ekspres restoran „Bela lađa“
Od prvog hamburgera u Sarajci pa do dolaska McDonald’sa prošlo je 13 godina, što i nije puno ako merimo današnjim doživljajem vremena. Međutim, u tih trinaest godina dogodilo se previše toga, ne samo u ugostiteljstvu nego i u celoj zemlji i našim životima. McDonald’s je postavio neke nove standarde, ali ne i za generaciju koja je hamburgere klopala u Sarajci.
Mek Đerović, Hambi i druge subotičke hamburgerije bile su te koje su u naš grad dovodile nešto od sveta doživljenog dečjim očima i zamišljenog kao na filmovima.
Želeli smo sve, poput onoga ko sakuplja sličice za album. Kada smo dobili i poslednju sličicu, igri je došao kraj.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Kada je autor pomenuo ljubaznost koja nije bila podrazumevana u to vreme, setio sam se cika Marka Rukavine, prodavca u „Celiku koji je goreo“. On je pored ljubaznosti bio najsposobniji prodavac za koga sam znao i umeo je da sa totalnim neznancem zapodene najzanimljiviji razgovor. I privatno je bio opusten i saljivdzija.
Te 1984. (koja se navodi u tekstu) zaista kafici postaju sve popularniji i godinama kasnije smo se ponekad zapitali gde su mladi pre izlazili. Nismo to mogli zamisliti jer je nase vreme donelo nesto novo. Primetio sam danas da mladi mnogo manje posecuju „Majmun plac“. Danas je novo vreme.