“Videćeš sveta, probaćeš razne hamburgere, neke lošije, a neke bolje, ali nijedan neće biti kao moj.”
Tako se Gabor Gabor rastao sa Cvrletom koji je odlazio u Australiju, zauvek. Nije lako zapamtiti neki ukus tolike godine, ipak, Cvrle kaže da je Gabor bio u pravu. Jedan od pionira „fast food” biznisa, po svoje znanje o hamburgerima išao je u Italiju, međutim, nije Gabor prvi koji je Subotičanima ponudio to jelo. Prvi je bio Muzafer Hodža, vlasnik ćevabdžinice Sarajka, u Ulici Dimitrija Tucovića.
I on je na specijalizaciju morao da ode na stranu, u jedan mlečni restoran u Opatiji, odakle je doneo recepturu.
Zašto je to bilo toliko važno i kome je falio hamburger pored pljeskavica u lepinji sa kajmakom ili ćevapa koji su u Sarajci standarno bili dobri?
U ovoj priči forma je bitnija od suštine. U proleće 1984. godine bilo je važno da se nešto zove hamburger i da izgleda kao u američkim filmovima, mada je za mnoge to i dalje bila pljeska, nešto drugačijeg sastava i sa strogo određenim prilozima koje nam niko ne brani da stavimo i uz klasičnu pljeskavicu. Drugim rečima, to su dva slična jela i nije bilo prepreke da budu zajedno u jelovniku restorana i ćevabdžinica. Ipak, Subotica je morala da čeka Muzafera Hodžu Mukija da se vrati iz Opatije i donese famozne hamburgere.
Preciznije, čekala ga je subotička omladina, ili barem onaj njen deo koji je bio opčinjen modom, muzikom, filmovima, pa tako i proizvodima koji su dolazili sa Zapada. Treba reći da smo većinu toga već imali kod nas pa su nam na spisku želja ostali još hamburgeri, koka-kola u limenci i možda još neka, današnjim očima gledano, sporedna stvar.
Leto 1984.
Muki je još u nečemu išao ispred vremena. Mlade goste svog lokala, takoreći klince, tretirao je kao svoje stare i ugledne mušterije sa kojima bi razgovarao i pitao za zdravlje. Nije on imao mnogo više godina, pa mu je bilo lakše da shvati kako treba da izgleda moderan biznis. Tadašnje socijalističko ugostiteljstvo bilo je gotovo neprijateljski nastrojeno prema gostima. Uz sve ostale boljke u toj sferi privrede, ljubaznost niko nije ni očekivao, već bi bilo sasvim dovoljno da ono što je naručeno stigne u razumnom vremenu i da cena na kraju bude kao i u cenovniku.
Ćevabdžinice su bile u privatnom vlasništvu i imale su ulogu restorana brze hrane, jer drugog fast food-a tada nije bilo. „Aida” kod Ekonomskog fakulteta, „Sarajevo” u Matije Gupca, pa i mala Mukijeva „Sarajka” bile su bliske mladima jer su podsećale na kafiće, kojih je tada postojalo veoma malo.
Kafana i ekspres restoran „Bela lađa“
Od prvog hamburgera u Sarajci pa do dolaska McDonald’sa prošlo je 13 godina, što i nije puno ako merimo današnjim doživljajem vremena. Međutim, u tih trinaest godina dogodilo se previše toga, ne samo u ugostiteljstvu nego i u celoj zemlji i našim životima. McDonald’s je postavio neke nove standarde, ali ne i za generaciju koja je hamburgere klopala u Sarajci.
Mek Đerović, Hambi i druge subotičke hamburgerije bile su te koje su u naš grad dovodile nešto od sveta doživljenog dečjim očima i zamišljenog kao na filmovima.
Želeli smo sve, poput onoga ko sakuplja sličice za album. Kada smo dobili i poslednju sličicu, igri je došao kraj.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Kada je autor pomenuo ljubaznost koja nije bila podrazumevana u to vreme, setio sam se cika Marka Rukavine, prodavca u „Celiku koji je goreo“. On je pored ljubaznosti bio najsposobniji prodavac za koga sam znao i umeo je da sa totalnim neznancem zapodene najzanimljiviji razgovor. I privatno je bio opusten i saljivdzija.
Te 1984. (koja se navodi u tekstu) zaista kafici postaju sve popularniji i godinama kasnije smo se ponekad zapitali gde su mladi pre izlazili. Nismo to mogli zamisliti jer je nase vreme donelo nesto novo. Primetio sam danas da mladi mnogo manje posecuju „Majmun plac“. Danas je novo vreme.
Prolazim sa Ocem u drugoj sredini osamdesetih kroz ulicu Dimitrija Tucovica.
Dolazimo do lokala Sarajka, bacam pogled u levo i vidim scenu koji nikada necu zaboraviti.
Covek, vidljivo premoren od napornog radnog dana sedi na Plinskoj boci, spahtla mu u rukama, izglacana do maximuma od svakodnevnog ciscenja ploce za pecenje.
U tadasnjoj Subotici, takva slika je izgledala apsolutno abstraktno jer se ugostitelji tog doba, apsolutno nisu trudili po pitanju cistoce i ponude lokala, a kao sto je ovde vec navedeno, ni sa prijatnoscu i kulturom u komunikaciji sa klijentima.
Niska obrazovanost, apsolutna nekultura doneta od kuce i samoiluzija da je konobar apsolutni kralj sveta, doprineli su do takve absurdne situacije.
Nekultura subotickih ugostiteljskih radnika je fenomen koji bi trebalo izucavati na fakultetima Ugostiteljstva i Turizma, taj odnos prema posetiocima ugostiteljskih objekata nema nikakve veze sa sistemom u kome se Subotica nalazila i kome se nalazi, nego sa dimenzijom poremecenog uma i veoma sjebanog mentaliteta Subotice.
Sto idete Juznije po Srbiji, ljudi su daleko vise prijatniji, kulturniji i desetak nivoa bolji domacini od Suboticana. Cak je i Beograd savrseni primer kulture, dobrog odnosa i postovanja klijenata naspram Subotice. Ali Subotica….Subotica se NIKAD nije promenila!
Za uslugu koja se podrazumeva u Nisu, Leskovcu i Pirotu, u Subotici bi dobili salvu uvreda i preki pogled, a kod nekih nabedjenih konobar low-life likova, verovatno cak i batine!
Ne kazem da je 100% Subotickog ugostiteljstva takvo, ali i dan danas dobrih 70% ugostitelja se ponasa kao obicna primitivna stoka, sto u sustini i jesu, i vlasnici i konObari im.
Secam se mnogih nemilih dogadjaja kada sam sa Roditeljima isao u suboticke ugostiteljske raspale rupe, no moja Majka je takve krembile resavala expresnom brzinom, tako da su svoju nekulturu zapamtili za ceo zivot a egoi se unistavali u momentu. Ovde sam vec u par navrata napisao moja iskustva sa subotickim malim privrednicima i njihovim bezobrazlukom i nevospitanjem zaposlenih – Foto Ana, Fontana, Srafko, Trgopromet, RK Beograd, Servis Video opreme na pocetku Petra Drapsina, Univerexport 024, Brza Usluga, dok za nepisana iskustva u prcvarnicama tipa B-Market, Elementa, Roda Market Segedinski put, Ravel Poslasticarna, Win-Win radnja Subotica, PC Radnja kod Katedrale u kojoj je bio vlasnik neko vojno lice, ….mogu da pisem eseje ali ne vredi gubiti vreme na njih.
No vratimo se mi na subatichko ugostiteljstvo….
Bese to jeseni gospodnje 1997 godine kada sam slavio rodjus u Neptunu….iako sam tamo bio poprilicno cest gost, niko se nikada nije trudio da me pravilno ugosti niti ponudi, videlo se da su konobari tamo samo zato da bi se igrali konobara i otaljavali posao koji su radili a bili su default suboticki nekulturni i nevospitani. Narucimo mi klopu….svi isto….Pizza sa sunkom, gljivama i paprikom.
Pijemo pice, pricamo o kompovima…cekamo mi tu Pizzu vec pedesetak minuta, malo previse za pravljenje 7 Pizza….dolazi vidno uzjebani konobar i onako drsko komunicira sa mnom – e ova tvoja narudzbina, mi nismo napravili to nego su Pizze samo sa sunkom….ja ga gledam pomalo cudnjikavo, covek vidi da se slavi rodjendan i ladno dolazi i svim gostima maltene kaze…bas me briga sta ste zeleli, ja nisam slusao narudzbu pa smo napravili nesto sto nema veze sa nicim.
I sad lik ladno komentarise…nadam se da nece biti problem, jel?
I sta sad ja da kazem tom konobaru?
Pa ono najnormalnije…..jeste majstore, bice problem! Jel vidis da se slavi rodjendan? Donesite nam to sto smo narucili!
Lik me onako precudno pogledao u NEVERICI!!!!!!!!!!!!! Kako to da je gost trazio da mu se donese ono sto je naruceno pre sat vremena a nece da primi pogresno napravljenu porudzbinu!!!!!!!!! Pa sta ovaj gost misli, ko je on??????????
Covek je uz gundjanje i nerazgovetne psovke isao celim putem do kuhinje. Pravilna narudzbina je stigla posle jos 35 minuta cekanja.
Ili….premocni restoran Mala Gostiona na Palicu sa nikada promenjenim pokapanim i superuflekanim itisonom….pravi primer vrhunskog ugostiteljstva. Konobar koji je tamo radio dugo godina i bio slavljen kao bard konobarstva, a ovde se isto siroko i veliko pricalo o njegovom iskustvu pa mu je cak posvecen i clanak u superlativima…nije bio nista drugo nego nevaspitani prostak koji nije bio sposobasn ni za kocijasa, a ne za konobara malo boljeg restorana na obali jezera.
Suboticki ugostitelji su nalik njemcovima….Nemci su neverovatno nekulturni, negostoljubivi i nevaspitani ugostitelji, mrze posao, i mrze klijente. U svakom nemackom ugostitelju vlada mindset od pre 150 godina. Lokali su prljavi, neinventivni i sa losom ponudom veoma lose napravljene hrane….ja retko gde da sam bio zadovoljan kako sam ugoscen kod njemcova i njihovih radnika, to je zaista prava retkost….nije ni cudo sto im se restorani zatvaraju jedan po jedan. Ali…sa druge strane tu su nasi super gostoljubivi, kulturni i superkvalitetni Turci, Bosanci, Libanci, Grci, Italijani, Japanci, Kinezi, Korejci, Tajlandjani i Vijetnamci koji znaju kako se postupa sa gostima i kakav kvalitet se trazi!