Nedugo nakon što je propao tender za rekonstrukciju Ženskog štranda, preduzeće „Park Palić“ je pripremilo novu dokumentaciju koja će biti objavljena u narednom „Službenom glasniku Republike Srbije“ nakon čega će sve zainteresovane kompanije moći da je otkupe i konkurišu za posao rekonstrukcije.
Kako je i bilo najavljeno, nova tenderska dokumentacija se u odnosu na staru neće razlikovati po predviđenim sredstvima, ali će se razlikovati po kriterijumima koje kompanije moraju da ispune kako bi uopšte mogle da konkurišu. Ti kriterijumi će biti sniženi, pa će veliki broj kompanija koje do sada nisu mogle da konkurišu imati tu priliku.
U slučaju da ovog puta sve prođe kako treba, izabrani izvođač radova bi Ženski štrand dobio najranije sredinom oktobra, nakon čega bi imao 180 kalendarskih dana da uradi predviđeni posao. Ne može se predvideti obim posla koji bi mogao da se uradi tokom ove godine, jer se ne može predvideti vreme u oktobru i novembru, ali u najboljem slušaju do 2011. bi mogla da se skine postojeća konstrukcija, izvade šipovi iz jezera i postave novi. Ostatak posla je predviđen za proleće iduće godine.
Arhiva:
Propali pregovori oko Ženskog štranda
Ženski strand se ipak uskoro gradi?
Otvaranje tendera za Ženski štrand
Sanacija Ženskog štranda
Mnogo babica , kilava deca . Ova izreka mi je dosta banalno zvučala donedavno dok nisam postao , po ko zna koji put , svedok činjenice da su izreke bazirane na životnim istinama.
Kada se ne zna šta radi leva a šta desna ruka dolazi do ovakvih tragikomičnih situacija. Naime projektant hoće da izvede nešto do sada neviđeno a para ima samo za bagremove šipove. Izvođači ubeđuju da se za te pare ne može napraviti ni uljuđen splav na vodi a domaćini , imajući plitak đep raspisuju li raspisuju tendete koji će se na kraju svesti na dogovor – kompromis. Loše . Kompromis je situacij kada obe strane dobiju ono što nisu želele .
Ako krenemo od samog projekta gde se predviđaju gvozdeni šipovi ispunjeni betonom , dođe mi da sam sebe šutnem u guzicu i odem negde na hladno pivo. Ne vredi se uopšte bakćati oko svega ovoga ako naši statičari stoletne objekte dovode na nivo eksperimenta.
Autentičnost starih objekata se ogleda i u materijalima koje je moguće i sada upotrebiti. Bagremovi šipovi su izdržali 80 ( osamdeset ) godina pa su zamenjivani. Na delu većikog mola zarad nekih podzemnih voda koje su doticale u jezero , šipovi su izdržavali "samo " 40 godina . Šta reći .
Suziću priču i dati nekoliko slika kada smo prošlih godina izvadili 240 tona armitranog betona iz jezera zahvanjujući našim visprenim neimarima sedamdesetih godina.
Ako razumem, hocete raci da nema para za radove a da oni ipak pokusavaju da ih sprovedu? Sindrom Narodnog pozorista je prisutan.
Koliko ja znam ima određena količina para koju investitor smatra da je dovoljna . Izvođač treba da vrši radove po elaboratu koji zahteva više novaca. Kada bi se prihvatio manje zahtevan projekat ( bagremovi šipovi ) bilo bi dovoljno novaca i objekat bi sigurno bio doveden u funkciju vrlo brzo.
Sam elaborat je već onaj koji je po meni neprikladan za ovaj objekat na palićkoj vodi . Znam da bagremovo drvo ne spada u građevinske materijale po savremenijoj literaturi no naši dedovi su to tako radili i izdržalo je po 40 – 80 godina . Jeftinije je , lakše je izvesti te radove i lakše je održavati sam objekat. Ono što je važno , treba pripremiti građu ( sušenje , impregnacija ) a ne da nam molo nakon godinu dana izgleda kao onaj na muškom štrandu , iskrivljen , natruo i opasan za upotrebu.
Ja sam samo el. inžinjer sa četrdesetogodišnjim iskustvom na vodi pa možda nije zgodno da dalje elaboriram. Moji ronioci i ja smo tu da otklanjamo iz vode ono što naši neimari neznaju na koji način da se to uradi. Tek nas nažalost onda konsultuju kada su već doneli odluku , uradili i naplatili elaborat . Stručan izvođač je dužan da opomene projektanta ako se ne slaže sa delovima projekta i ako misli da je neprikladan . Integral , svojevremeno , nije upozorio IGV , pa je rezultat vađenje potonulog mola . Trebali smo dobiti za to oktobarsku nagradu ali se ćutalo o sramoti subotičkih graditelja. Sada isti hoće varijantu gvožđe i beton podno grejanje itd. Pa čovek jednostavno da se raspameti šta se ovde radi.
Istina je da se smatra da su predviđena sredstva manja od realnih za taj posao, ali to je samo jedna strana medalje u čitavoj priči. Ni sam ne mogu da procenim koliko je sredstava potrebno za te radove, jer ništa slično u životu nisa radio, ali ne isključujem mogućnost da su potencijalni izvođači radova malo preterali sa cenama pošto u svetu građevinarstva postoji praksa da se radovi za grad i državu obračunavaju po većim cenama od realnih. Na njihovu ponudu je sigurno uticalo i to što su kriterijumi bili strogi, što je automatski iz trke izbacilo veliki broj konkurenata. Ali ne želim da grešim dušu ni prema kompanijama ni prema gradu, pa se zato ova priča nije ni našla u tekstu.
Na kraju krajeva, novi tender je raspisan, ako se ni ovoga puta ne pojavi kompanija koja će cenom ući u predviđena sredstva onda su predviđena sredstva mala za te radove, a ako se pojavi onda nisu. E sada, sve to može uticati i na kvalitet izvršenih radova.
Još je jedna stvar bitna, cenu radova je određivao Jasmin Šečić, ako se ne varam, čovek kome definitivno nije prvi put da pravi projekte i raspisuje tendere, jer se tim poslom bavi već drugi mandat. Pa ako on nakon tolikog iskustva ne može da oceni koliko šta košta onda…
Što se tiče bagremovih šipova, to je nešto što ne mogu da povežem sa građevinarstvom u 21. veku. Možda grešim, ali pored toliko savremenih materijala, i rešenja koja su se u svetu sprovela i pokazala efikasnim, korišćenje bagrema je malo nelogično. Nisu ti šipovi nauka.
Po meni , ovde se radi i o autentičnosti starog objekta.
Inače bi se ženski štrand verovatno mogao napraviti od savremenih materijala još lepši i još stariji .
Autentičnost i savremeni materijali su nešto što konstantno ulazi u sukob od kako je čovek krenuo da gradi. Koja će od te dve stvari da preovlada zavisi od opredeljenja sredine.
Ličnog sam stava da je kod zaštićenih objekata bitan izgled koji je autentičan i njega kao originalnog treba zadržati, a da se materijali i metode kojima se vrše rekonstrukcije trebaju menjati i pratiti savremene tokove razvoja istih. Tog sam stava, jer se tokom vremena situacija menja a evo i primera.
Pri rekonstrukciji Velike terase, Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture je propisao da oluci objekta moraju biti bakarni, jer su takvi bili i kada je obejkat građen pre sto godina. Gde je tu problem. Bakar je nekada bio manje vredan, dostupniji materijal pa se u mnogo većoj meri koristio. Danas, imamo situaciju da se ograda gradilišta preskače u nameri da se taj isti ugrađeni bakar skine. Zamislite šta će se desiti kada se skloni ograda oko Velike terase. Dajem joj dva meseca, i posle ta dva meseca će sav bakar sa nje biti poskidan, sem ako grad na svoj platni spisak stavi i dva čuvara. Šta da se radi, situacija oko bakra se za sto godina veoma promenila…