Uprkos tome što je rođen bez ruku, Subotičanin Slavko Adamov (28) živi poput vršnjaka koji su uz pomoć roditelja naučili kako rukama da se oslone, jedu ili kupaju. Slavko je za razliku od njih naučio sve da radi nogama i dok s dva nožna prsta hvata brijač u svojoj sobi u Gerontološkom centru, samouvereno nam kaže da za njega nema prepreka.
– Zahvaljujući „Kolevci“ stekao sam prijatelja za ceo život, zove se Zoran Henić i živi u inostranstvu. Išli smo zajedno u zabavište i osnovnu školu do trećeg razreda. Razdvojili su nas, a mi smo ipak ostali u kontaktu. Nastavio sam školovanje u podgoričkom Zavodu za profesionalnu rehabilitaciju invalidne dece, a Zoran u Dečjem selu u Kamenici, gde me nisu primili iako ih je on uveravao da će voditi računa o meni. U Crnoj Gori sam završio srednju trgovačku školu i 2005. sam se vratio u Suboticu – priča nam Slavko, dok nožnim prstima vešto uzima daljinski i prebacuje TV programe.
U „Kolevci“ je Slavko imao specijalan sto napravljen od stolice, nalik na čamac, u kome se, dok je sedeo, kaže, osećao kao kralj.
– Kao dete sam više voleo da mi drugi pomažu i ugađaju. Sve što umem da radim nogama, a mogu sve što i moji vršnjaci, počeo sam da učim i usavršio sam već u „Kolevci“. Pišem, brijem se žiletom, kupam se, sam se svlačim i oblačim, jedem, svakodnevno koristim računar, igram leti fudbal, a najviše uživam dok igram šah. Osvojio sam nekoliko medalja i diploma na šahovskim turnirima. Nisam vrhunski šahista, ali se trudim – kaže Adamov.
Mladić bez ruku je član Udruženja osoba s invaliditetom, ali najviše se druži s vršnjacima s kojima je pohađao osnovnu školu.
– Iako nemam ruke, kao klinac sam se tukao nogama i glavom ako bi drugarima trebala pomoć – kaže Slavko, i dodaje da ne voli previše da govori o svom uspehu u borbi s hendikepom.
– Ne želim sažaljenje ni od koga. Gledao sam Nika Vujičića koji je rođen bez ruku i nogu i koji je teži invalid od mene. Da imam ruke, možda bi mi bio interesantan, ovako radije na laptopu i televizoru gledam fudbal, Šojića i emisije o životinjama. Mladi s invaliditetom ne smeju dozvoliti roditeljima da im ugađaju, moraju rano da se osamostale. Da su me samo mazili, ja bih bio nesposoban. Svoj sam čovek i ne bih mogao da podnesem da me jednog dana žena oblači ili hrani – zaključuje Slavko..
24 sata
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Veliki pozdrav za Slavka.Radujem se svakom tvom i Zoranovom uspehu.Sretnem te nekad na ulici,ali me se ne sećaš pa ne želim da ti bude neprijatno,bili ste jako mali kada sam vas obojicu upoznala.Jednom vašem drugaru iz grupe pružila sam dom i porodicu,da sam mogla pružila bih vam svima isto.Svaka čast Slavko,treba da si uzor većini današnje omladine.
Svaka cast Slavko,ti si momcina ipo i velik borac,zelim ti puno srece u zivotu!
😛
BRAVO momče! Sećam se jedne divne reportaže… Davno beše… Slavko je bio još klinac. Ne sećam se autora reportaže, prošlo je od tada skoro dvadesetak godina, ali sam ostao ushićen razboritošću, energijom i zrelim i ispravnim razmišljanjem tada dečaka. Znam da je iz Kolevke otišao u Crnu Goru. Dugo o njemu nisam znao ništa. Ovaj članak mi je istovremeno vratio i sećanja i onaj isti osećaj ushićenosti… Sve osim BRAVO MLADI ČOVEČE, bilo bi suvišno…
Slavko je pre svega dobar covek, a posle sve ostalo. Svaka cast decku, poznajem ga licno i prvo mi je bilo i cudno i neverovatno kako sve to radi, ali eto, snasao se, bori se za svoj zivot. Nazalost toliko ljudi znam kojima nista ne fali a daleko se manje bore da bi se pomakli korak nared. Da, potreban je velik trud osamostaliti se ali eto primera kako je sve moguce. Secam se jednom prilikom kada smo bili kod zajednickog prijatelja je samo zamolio da mu stavimo slamcicu u casu, za ostalo se sam snasao.