Vidi Milka ovo dvoje, tako želi srce moje – piše u ćošku razglednice poslate još 1936. godine. Nekoliko ovakvih stihova i cela jedna ljubavna prepiska našla se na buvljaku među starim stvarima. Dnevnik jedne ljubavi ispisan na razglednicama na kojima su razni romantični prizori, najčešće zaljubljenih parova zagledanih jedno u drugo ili negde u daljinu.
Šta je bilo posle, da li se ljubav završila srećno i da li su njih dvoje zauvek ostali zajedno ? Nastavak bi mogao da bude tema jednog ljubavnog romana smeštenog u tridesete.
Nekada popularne romane zamenile su tv novele polovinom devedesetih ali do tada, „ljubići“ su bili i te kako popularno štivo. Bilo je na trafici i kaubojaca i detektivskih romana, za onaj drugi deo čitalačke publike trivijalne literature. Oni nisu imali literarnu vrednost ali samo zato što književna kritika nije pratila produkciju roto romana. U stvarnosti, bilo je tu svega. Zna se da su neki , kasnije poznati pisci, pisali ovakve stvari na početku karijere.
Pored romana, stripova, novina i duvanluka, na trafikama je obavezno bilo i nekoliko razglednica na kojima je bilo cveće ili neki zaljubljeni par. Na ovim predratnim, pronađenim na buvljaku, piše da su štampane u Francuskoj. Posle rata štampaju se kod nas, pa tako i u subotičkoj Minervi.
Ko je kupavao te ultra kič razglednice? Devojčice i oni koji se tako osećaju. Pogledajte ženske foto albume na fejsbuku. Puni su ovakvih slika ili nekakvih fantastičnih zalazaka sunca i sličnih zašećerenih prizora.
Ima tu još nešto što je ljubavne razglednice činilo komičnim. To je moda! Ona je tokom dvadesetog veka prosto galopirala. Za razliku od današnih dana kada možeš da izgledaš kako hoćeš i da nosiš komad garderobe deset godina, nekada to nije bilo moguće. Ono što bi izašlo iz mode, bilo da je garderoba ili frizura, postalo je karikatura. To mlad čovek nije smeo sebi da dozvoli.
A na tim razglednicama moda je po pravilu kasnila. Fotografija jeste nastala u pravo vreme ali naštampane zalihe čekale su da se prodaju i kada su već terale suze na oči.
Došle su i devedesete a na trafikama su i dalje bile razglednice na kojima tipovi sa debelim zulufima i uskim rolkama, grle neke cure sa kragnama model „dodirni mi kolena“. Prosto je neverovatno ali preživele su i hiper inflaciju kada je sve počišćeno i nastavile da se prodaju. Verovatno nisu nikom trebale i kada su vredele jednu paru. Bila je godina 1997. a u Subotici su se u par trafika mogle naći neke, štampane u Zagrebu sedamdesetih.
Treba reći da u ponudi nisu bile samo demodirane slike. Već 1990. u knjižarama su mogle da se kupe razglednice koje jesu imale stari dobri ljubavni motiv ali sada blago erotizovan. Akcenat je na oblinama i mišićima, zagrljaj više nije onaj čedni…
I danas je fejsbuk prepun takvih razglednica, ali elektronskih. Može se reći da su prilično devalvirane u moru raznih slika. Mada, kao što vidimo, ni pre nisu bile na nekoj ceni, izuzev kod šiparica i nekih koji su ih slali iz zajebancije…Bilo je i toga.
Subotičke trafike
Štrosmajerova
Ugao Matka Vukovića i Felegijeve
Lansky
Dosao si dragi… da, dosao sam jer te volim.
Pisalo je to pri dnu crno-bele foto-karte sa mladim parom koji prilazi jedno drugom ispruzenih ruku, nafriziran, natapiran, kostimiran po poslednjem modnom kriku Jugo-konfekcije. Scena se odigrava u nekom lepo uredjenom parku. Fotografija je rukom kolorirana i oboje imaju crvene usne i rumene obraze, okolo je trava i drvece u neprirodno zelenoj boji. U pozadini je dobro i upadljivo plasiran Fica sa obligatornim belim gumama. Nonsalatno parkiran usred cvetnjaka. Posmatracu se nedvojbeno sugerise da je dragi dosao na randevu sa Ficom. Na nekoj drugoj post-karti je supermoderna dnevna soba, zadnja rec industrije namestaja. Mladi par sedi zaljubljeno, drze se za ruke i jedno drugo gledaju duboko u oci. Oboje su elegantno odeveni kao da ce na vencanje. Televizor i radioaparat sa ugradjenim gramofonom su takodje dobro vidljivi i istaknuti kao obavezni aksesoar. Pri dnu karte – odgovarajuci tekst – Srce moje i tvoje, u ljubavi stoje.
Koliko god da su te foto-karte na prvi pogled smesne i naivne, one ipak osliakavaju ceznju, zelje i stremljenja tada mladih ljudi na zivotnom pragu kada prestaje prva mladost i pocinju biti odrasle osobe. Ljubav, brak i materijalno blagostanje. Zelje i ceznje koje su neretko i nazalost samo to i ostajale. Kada se tome doda da je komunikacija izmedju zaljubljenih bila prilicno ogranicena, retko ko je imao telefon, o savremenoj danasnjoj komunikaciji nije jos bilo reci ni u SF romanima i filmovima. S toga je posta bila glavna komunikacija, a fotografija vazna poruka koja je govorila vise od 1000 reci. Bilo je to vreme kada su zaljubljeni komunicirali po sistemu – Idu pisma i tamo i amo, na svakom je srce nacrtano.
Trafike su bile glavni distributeri fotografija sa ljubavnim porukama, ali i odgovarajuce literature. Ljubavni romani na vecno istu temu. Ona jadna i siromasna devojka koju niko nece, sve dok se ne pojavi on. Mlad lep i bogat, po mogucstvu lekar ili poznati glumac, koji sve druge odbija i zaljubljuje se samo u nju. Posle mnogo peripetija i intriga zlih i ljubomornih rivalki, stvar se zavrsava pred oltarom. Licno sam vise preferirao romane iz biblioteke X-100. Uglavnom kriminalne price o nesposobnoj policiji (naravno ne nasoj nego Americkoj) i mladom i lepom privatnom detektivu koji sve resava kao od sale, a pola romana je opis njegove lepote i njegovog sportskog automobila. Lun kralj ponoci, Lun protiv Hekate, Lun i gospodari Cikaga, su samo neki od klasika narecene biblioteke, a ja ih navodim tek da se zna da sam i ja nacitana osoba.
😀
Skoro 100% sam sigurna da sam *onog u straftastoj kosulji* dobila za rodjendan ….
Немојте да заборавите плаву књигу "НИНЂА" коју смо куповали (уместо љубавних романа) … у „праву" књигу се убаци плави нинђа роман и ето одговора на муку! Иначе, нинђа романи доносе и онај стари мирис осамдесетих …
Сад идемо мало фактографије – ове романе су издавале Дечије Новине (култ!) из Горњег Милановца од почетка осамдесетих. Изашло је преко стотињак бројева из пера горепоменутог Дерека Финегана и за све који се не сећају главне линије су следеће:
Лесли Елдриџ, Американац, најбољи ученик сенсеија Танаке, кога знамо само преко његових мудрих изрека које Лесли носи у сећању као буквар, Табаско Пит, плавокоси другар рмпалија који туче аустралијска пива, Сумико, смртоносна Јапанка која се ложи на нашег Леслија иако овог нема по месец дана и иако зна да овај понекад креше и друге рибе и прегршт стереотипних ликова с друге стране закона. Лесли их тамани к'о Панта питу, јер је Леслијева мисија да укине зло на свету(!). Лесли то чини помоћу својих нинђа вјештина, катане (која је у оригиналним „новелама" мушког рода) која му је остала од учитеља Танаке, иначе једини преостали примерак чувеног мајстора из петнаестог века и Харагеија – чувеног шестог чула нинђи које упозорава на све опасности овог свијета, од тога да не треба прелазити улицу дијагонално до тога да је кошуља коју је Лесли кренуо да купи прескупа…
Наравно, уз све ове елементе, не треба заборавити два стуба ослонца заплета сваке епизоде, крви к'о на Косовском Боју у сцене софт кор и мало мање софт секса што наших јунака, што негативаца. Наравно, малтене сваки наслов епизоде говори о чему се ту заправо ради: „За смрт је потребно троје", „Кише живота, кише смрти", и легендарна епизода – „Смрт, то сам ја"…
Е сад, чему ова прича, ако нема малог примера тог богатог језика препуног дивних алегорија, стилских фигура и креативности која пршти на све стране:
U moje vreme nam je bila najmilija trafika na uglu Korza, kod bioskopa Jadran. Tu smo kupovali romane u nastavcima-sveskama, kao što su Dubrovački gusar i Grička vještica. Sveske su izlazile jednom nedeljno,naravno da smo željmo čekali kada će se pojaviti u izlogu trafike. Dubrovačli gusar mi se negde zagubio, ali Gričku vješticu imam sačuvanu.
Poznata je bila i tzv Palikina trafika na uglu blizu Pelivana. Tu su se skupljali navijači Spartaka, zvali smo taj ugao FIFA ugao (FIFA sarok).