Srbija posle izbora

Srbija se nakon izbora našla pred jednim od značajnijih političkih preokreta u svojoj novijoj istoriji. Čovek oko kojeg je godinama bio organizovan gotovo celokupan politički život izgubio je izbornu podršku neophodnu za nastavak dosadašnje dominacije.

Međutim, ono što se dogodilo ne može se razumeti samo kao poraz jednog političara ili jedne političke organizacije. Reč je i o trenutku u kojem se otvara pitanje prirode moći, njenog trajanja, granica i načina na koji ona oblikuje društvo.

Ovaj politički preokret moguće je sagledati kroz teoriju Maksa Vebera (1864–1920), nemačkog sociologa i jednog od najznačajnijih mislilaca koji su proučavali odnose moći, autoriteta i političke odgovornosti. Veber je moć definisao kao mogućnost da pojedinac ili grupa ostvare sopstvenu volju unutar društvenog odnosa, čak i uprkos otporu drugih, bez obzira na osnov na kojem ta mogućnost počiva. Upravo se u toj definiciji nalazi jedan od ključeva za razumevanje političkog sistema koji je godinama funkcionisao u Srbiji. Moć nije samo posedovanje formalnih ovlašćenja. Ona podrazumeva i sposobnost oblikovanja ponašanja drugih ljudi, njihovih odluka, očekivanja, pa i njihovog doživljaja stvarnosti.

U političkom životu Srbije dugo je dominirala jedna ličnost čije je prisustvo prevazilazilo formalne granice državnih funkcija. Predsednik se pojavljivao kao centralni tumač političkih događaja, posrednik u društvenim sukobima, donosilac ili najavljivač odluka i garant stabilnosti. Time se granica između institucije i pojedinca sve više gubila.

Veber je razlikovao tri idealna tipa legitimne vlasti: tradicionalnu, harizmatsku i racionalno-legalnu. Savremena demokratska država trebalo bi prvenstveno da počiva na ovom poslednjem tipu, odnosno na zakonima, institucijama i predvidivim procedurama. Međutim, kada se politička moć u velikoj meri personalizuje, a poverenje u sistem zamenjuje poverenjem u jednog čoveka, nastaje odnos koji pokazuje izrazite elemente harizmatske vlasti. U takvom sistemu politički lider vremenom postaje gotovo nezamenljiv u očima svojih pristalica. Njegovi uspesi predstavljaju se kao lične zasluge, a problemi države kao posledica spoljašnjih okolnosti, neprijateljstva ili nerazumevanja drugih. Veber je bio svestan snage iracionalnog u društvenim odnosima. Ljudi naročito u periodima kriza mogu razviti potrebu za snažnim vođom koji obećava sigurnost, red i izlaz iz neizvesnosti. Takav vođa svoju političku ulogu često predstavlja kao posebnu misiju, a odanost njegovih sledbenika počiva na veri u njegove izuzetne sposobnosti.

Ipak, harizmatska vlast nosi i sopstvenu protivurečnost. Ona ne može neograničeno opstajati samo na uverenju da je jedan čovek nezamenljiv. Svaka politička kriza, neuspeh ili gubitak poverenja može dovesti u pitanje osnov na kojem takav autoritet počiva. Izborni poraz zato ne predstavlja samo promenu odnosa političkih snaga. On pokazuje da moć, ma koliko delovala trajno i nedodirljivo, nikada nije apsolutna.

Veberovo razumevanje moći podrazumeva njen relacijski karakter. Moć postoji samo u odnosu prema drugima. Ona zavisi od poslušnosti, prihvatanja, interesa, straha, očekivanja i spremnosti ljudi da postupaju u skladu sa voljom onoga ko je poseduje. Kada se ti odnosi promene, menja se i sama struktura moći. Posebno značajno mesto u Veberovoj političkoj misli zauzima etika odgovornosti. Ona zahteva da političar ne postupa isključivo prema sopstvenim uverenjima ili proklamovanim ciljevima, već da preuzme odgovornost i za stvarne posledice svojih odluka.

U političkoj praksi Srbije javni diskurs često je bio obeležen snažnim emocijama, pozivanjem na nacionalne opasnosti, naglašavanjem ličnih žrtava i stvaranjem osećaja neprekidne vanrednosti. U takvoj atmosferi racionalna rasprava, institucionalni dijalog i odgovornost nosilaca javnih funkcija lako su potiskivani u drugi plan. Otuda se posle izbora nameće pitanje koje je možda važnije od samog odlaska dosadašnjeg političkog lidera: da li je poražena samo jedna vlast ili je otvorena mogućnost da se promeni i način na koji se vlast u Srbiji razume i praktikuje? Jer smena jednog čoveka ne znači nužno i nestanak odnosa koji su mu omogućavali toliku koncentraciju političke moći. Institucije koje su izgubile samostalnost ne postaju nezavisne samim izbornim rezultatom. Politička kultura zasnovana na poslušnosti, interesnim vezama i strahu ne nestaje preko noći. Ni građani naviknuti da rešenja očekuju od jednog čoveka ne postaju automatski svesni značaja sopstvene političke odgovornosti. U tome se nalazi i najveći izazov društva nakon smene dugogodišnje vlasti.

Veberova razmišljanja upozoravaju nas da politička moć sama po sebi ne predstavlja dokaz moralne ispravnosti, pravednosti ili legitimnosti svakog postupka njenog nosioca. Sposobnost da se nametne sopstvena volja ne znači istovremeno i pravo da se ona neograničeno sprovodi.

Zato postizborni trenutak ne bi trebalo posmatrati isključivo kroz osećanje pobede jednih i poraza drugih.

Istinski demokratski preokret mogao bi se prepoznati tek onda kada građani više ne budu morali da zavise od dobre volje pojedinca, kada zakon bude jednako važio za sve, a institucije donosile odluke u okviru svojih nadležnosti, bez političkog tutorstva. Ukoliko se umesto jednog neprikosnovenog autoriteta uspostavi drugi, promena će ostati pre svega personalna. Ukoliko se, međutim, politička moć ograniči zakonima, javnom odgovornošću i nezavisnim institucijama, tada će izborni rezultat dobiti i svoje dublje društveno značenje.

Borivoj Vujić