Stanislav Lem – roman „Nepobedivi“

O Stanislavu Lemu naprosto ne treba trošiti reči. On je autor monumentalnog „Solarisa“ po čijim motivima Tarkovski pravi grandioznu filmsku fresku. Nakon pomenutog remek dela, nekoliko godina kasnije, objavljuje još jedan veličanstven roman pod nazivom „Nepobedivi“.

Napisan na prelazu između 1962. i 1963. godine, roman se javlja u trenutku sumraka jednog krupnog razdoblja u istoriji naučne fantastike. Posredi je period koji je doneo prvu ozbiljnu reviziju arhaične naučno-fantastične slike čovekovog mesta i uloge u ustrojstvu kosmosa i hijerarhiji razuma i inteligencije. Najzad je postalo jasno da mit space-opere o čoveku pobedniku, koji tumači univerzum svojim merama, nema nikakve realne podloge i da se na svaki način treba osloboditi mračnog nasleđa antropocentrizma.

Drevni konflikt na relaciji čovek-mašina originalno je profilisan u knjizi. Za razliku od klasičnih varijacija ovog sižea, u Lemovom romanu mašine ne predstavljaju osvajače što dolaze sa zlim pobudama, već je čovek uljez koji svojim prisustvom narušava delikatnu životnu ravnotežu jednog dalekog kosmičkog ostrva. Ovaj svet je bio poprište neobičnog evolucionog paradoksa. Mašine čiji su tvorci odavno isčezli u dubinama vremena, otpočele su, sledeći osnovni postulat svojih programa, svojevrsnu borbu za opstanak i to na dva nivoa: sa svetom u čijem okruženju su se obrele i između samih sebe. Taj proces, čija se dužina merila eonima, prebrodile su samo najprilagodljivije i najnezavisnije vrste, udarivši u isti mah temelj – mrtvoj evoluciji mašina.

Teško da tradicionalan termin „mašine“ odgovara strukturama koje dolaze u sukob sa posadom zemaljskog kosmičkog broda „Nepobedivi“. U pitanju su svojevrsne džinovske mehaničke ćelije, koje poseduju izuzetnu sposobnost organizovanja u moćne složene strukture kad god se pojavi neki činilac koji ih ugrožava. Međutim, za razliku od biloške evolucije, mehanička tj. mrtva evolucija mašina, ne pretpostavlja razvoj svesti ni emocionalnog dela jedinke. Krenuvši u sasvim drugom pravcu, ona se zaustavila na nivou tumačenja vlastitog programa uslovima spoljnog sveta. Bez upliva svesti, sve akcije koje preduzimaju, lišene su bilo kakve emocionalne hotimičnosti. To čak nisu ni instikti već jedan još drevniji mehanizam što leži u temelju svake evolucije – mehanizam prava na opstanak.

Sve do kraja romana, ljudi se odnose prema mehaničkim domorocima čudnovate planete, kao prema svesnom neprijatelju. Iza svojih napadačkih akcija stoji željena agresivnost i potreba za svojevrsnim pokrićem, alibijem, koji bi motivisao sračunate represalije čoveka koje su izrazito antropomorfističke prirode.

Ironija ove situacije dostiže vrhunac na poslednjim stranicama dela, kada glavnom junaku najzad postaje jasno da je sukob sa mehaničkim strukturama bio prevashodno uslovljen ljudskim faktorom tj. antropomorfizovanjem neprijatelja. To je i dovelo ljudsku posadu do konačnog poraza. Čitalac, međutim, ne doživljava poraz s gorčinom i gnušanjem. Umesto toga preovlađuje određeno katarzično osećanje pred „spasonosnim“ prizorom ogromnog kosmičkog broda, čiji naziv „Nepobedivi“ tu najzad dobija punu ironičnu dvosmislenost.

Ma koliko se njegovi romani činili izmišljenima, Stanislav Lem je nosio u sebi ulogu proroka. Njegova dela se čitaju kao razmatranja moguće ljudske budućnosti. Sam roman „Nepobedivi“ kombinuje elemente naučne fantastike i filozofije u čvrstu provokativnu priču koji podstiče čitaoca na razmišljanje.

 

Borivoj Vujić



KOMENTARI

  1. amacak kaže:

    moja prva knjiga iz serije kentaur uz „ja, robot“. takođe iz tog vremena ali drugi izdavač „greška profesora aleksejeva“ i odlični „zvezdani dnevnici ijona tihog“ takođe od lema.

  2. Dražen kaže:

    Hvala na ovom podsećanju….odličan roman i retko dobar prikaz.

OSTAVITE KOMENTAR

87 + = 91

IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)

What is 14 + 8 ?
Please leave these two fields as-is: