Reklamne table, firme, plakati… uvek su na neki način bile dekor, nekakva „bižuterija“ jednog grada. To se ne odnosi na 21. vek u kom smo doživeli pravo zagađenje bilbordima, agresivnim reklamama i bojama, reklamnim frižiderima i sl. Vratimo se sto godina nazad, u vreme „crno belo“ , kada je svaka šarena reklama mnogo lakše izazivala pažnju. Sa dolaskom hooliwoodskih filmova, stigle su i slike američkih metropola i njihovih svetlećih reklama i panoa. Svetlosti velegrada! U Subotici radi četkica i farba.
Prelaskom Subotice u nove državne okvire, promenio se i državni jezik a tako i natpisi na firmama i reklamama.
1920 – 30ih
Reklame na kandelabrima nisu izum devedesetih
Tramvaj na Paliću 1910. godine
Prva reklama na Gradskom stadionu (1936.)
Reklama – slajd iz bioskopa „Lifka“
za kultiviranog gospodina
Posle Drugog svetskog rata promenilo se društveno uređenje i počelo je vreme snažnog upliva države u ekonomske odnose. Izostanak tržišne utakmice i prave konkurencije, reklamu je sveo u minimalne okvire, iako se mora priznati da grafička rešenja prate trendove.
Laganom liberalizacijom stvari se polako kreću napred. I u Subotici se pojavljuju neonske reklame ali se one ne održavaju redovno pa kad neka pregori, najčešće je to zauvek.
Najbolja svetleća reklama sedamdesetih:
Znak Kreditne banke oko koga se, jedan po jedan, pale žuti novčići. Potom se svi ugase, pa sve opet ali brzo – i onda svi zajedno !
Zabati starih zgrada nisu više zanimljivi za to kao nekad, već se na krovove starih palata montiraju reklame od kojih su neke nadživele preduzeća te još i danas stoje tamo.
Novosađani su uređujući svoj grad za svetsko prvenstvo u stonom tenisu (SPENS 1981.) bezbroj zabata pretvorili u reklamni prostor i tako pobedili socijalističko sivilo, ali to u Subotici nije imalo nikakvog odjeka. Dirljivi su bili primeri nekih pojedinaca koji su na svojim garažama ili kapijama sami naslikali logo Koka Kole ili Marlboroa. Za klince je to bila vrhunska estetska vrednost, pa i više od toga : vera da sa tim magičnim simbolima dolazi boljitak i izobilje.
Dve stvari su mi u ovoj vesti upecatljive. Prva je kucica na pocetku Strosmaerove u kojoj se prodaje obuca "Bata", marka koja je i onda postojala i koja je izdrzala sav teret vremena koji je kasnije usledio, i druga, niz reklama za fabrike iz Subotice koje vise ne postoje, i koje za razliku od "Bate" nisu izdrzale tezinu nastupajuceg vremena. O njima se cak nista ni ne zna, ni gde su se nalazile, ni kako su zavrsile svoj rad niti bilo sta drugo… Gde je greska?
To je u stvari reklamni plakat BATA a prodavnica je bila tamo gde je i danas (Borovo). Plakat sa velikim S je reklama za SINGER šivaće mašine, još jedna velika marka. Tu je i plakat za fudbalske utakmice (SPORT – ŽAK)
Iza hotela Patrija, do 1976. i dogradnje aneksa (vidi temu POLA VEKA HOTELA PATRIA), postojala je bašta- restoran a reklama na zidu je stojala još deset godina posle njenog nestanka.
Rudić ulica
Reklama je pre svega obavestenje/informacija ,ko sta prodaje kako i zasto,ko sta proizvodi gde i kako.Svako vreme i svaka epoha ima svoj stil i nacin komecijalne komunikacije izmedju producenta i konzumenta odnosno kupca i prodavca.Slike starih Subotickih reklama su zaista izuzetno vredne i sa istoriskog aspekta neprocenjive.
Primera radi na fotografiji Nr. 2 izvesni Reinfeld obavestava da njegova, ocito farbarska radnja, boji u plavo (Kekfestök).Tu se radi o necemu sto bi sigurno bilo zanimljivo za ljude koji se bave etnologijom, jer su se tada bele lanene i pamucne tkanice farbale pomocu indiga (prirodna boja) i ujedno stampale mustre i dezeni, to platno je koristeno za izradu relativno prostije svakodnevne i za rad pogodne odece. Odatle potice i kasnije "radnicko plavo" za radna odela.
Sto se tice one male kucice u Strosmajerovoj – mislim da je sluzila kao prodavnica ribe ali nisam bas siguran.
Sledeca fotografija nam prikazuje Korzo i Gr.Kucu izmedju dva rata. Na razglednici je i mali okrugli "logo"- takodje reklama koja nas obavestava da je razglednica kupljena u knjizari i papirnici gospodina Viga, kome su nakon rata konfiskovali radnju i ostala mu je samo jedna mini prostorija na kraju Rudic ulice gde je do kasnih 50-tih popravljao nalivpera. Mislim da je on bio jedini Suboticanin koji je u to vreme imao rasnog Foxterijera.
Reklame na radnjama iz predratnog i posleratnog perioda su bile napravljene na drvenim daskama ili pocinkovanom limu. Radili su ih majstori svog zanata – Firmopisci. Zanat se ucio kao i svaki drugi stim sto je uz dobru volju trebao i konkretni talenat za crtanje, smisao za estetiku itd. Majstori bi se obicno skromno u donjem desno uglu potpisivali sitnim slovima. U secanju su mi imena Habinyak i Horvath. Reklame su imali i Suboticki tramvaji. Po pravilu prednja kola na gornjem delu po celoj duzini. Reklamna tabla je bila pricvrscena za krovnu konstrukciju.Bile su to uglavnom reklame vecih Subotickih preduzeca i prodavnica.
Moj prvi reklamni slogan upoznao sam naravno u Subotici. Na Beogradskom flasteru negde izmedju Gl. poste i Segrtske skole drzao je poslasticarnicu neki Venic Martin zapravo bese to konditoraj a njegov Business je bilo pravljenje torti po narudzbi, za vencanja, krstenja, rodjendane… Na fimi (cimer) iznad njegove radnje bila je naslikana jedna dama odevena po najnovijoj modi tog vremena sa crvenim kisobranom u ruci. Sa neba su padale batine i sekire. Ispod toga reklamni tekst –
Padala sekira batina
ipak cu kod Venic Martina!
Dakle reklamni slogan nije bas od juce. Nekad je sve bilo lepse i bolje, cak i buducnost.
Laudator temporis acti
Sve na ovom svetu ima razlog zasto je to bas tako, pa i boja radnickih odela.
Jos neke osobe o kojoj do sada nisam imao pojam da su uopste postojala. Gospoda Vig i Reinfeld, predpostavljam nekadasnje ugledne zanatlije (cim su imali radnje u centru grada). Da li se o njima zna nesto vise?
Kertvaros skidan kapu za ovaj post.
Sve je bilo lepše dok su oni bili mladi
…kaže latinski citat. Kertvaroš me je konačno naterao da skinem prašinu sa knjige Latnski citati.
A to sa starim reklamama je bila prilično uzbudljiva stvar za nas Titove Pionire. Predratno vreme je bio toliki tabu da smo se plašili fotografija naših deda u uniformama Kraljevine Jugoslavije ili čak K und K monarhije. Ni u crkvi nam nije bilo prijatno, gde nas gledaju ti ozbiljni sveci i gde je sve staro "iz onog vremena". Ali baš to o čemu se ne govori, ima snažnu privlačnost za mladu dušu. Tako su i zaostale reklame ili njihovi tragovi ispod zguljene farbe, bili kao arheološke iskopine jednog vremena koje je bilo itekako uzbudljivo i svakako drugačije.
Na predratnim razglednicama uočio sam te pečate VIG , Foto EREŠ, Kapista… Fotografi su po pravilu bili ljudi moderni za svoje vreme, u svakom pogledu. Od predratnih jedino pamtim prvu ženu fotografa u gradu – foto Anu Vojnić Purčar (rođena Habinjak). U foto studiju u Štrosmajerovoj, kad bi me slikala, obavezno mi je stavljala nekakvu maramu pod gušu ili u džep ili neki detalj , što me je strašno nerviralo tada. Tek posle sam shvatio da je to moda iz tridesetih, iz godina njene mladosti.
Ovako otprilike
Djomla, najuctivije hvala na komplimentu.
Vremena se menjaju i mi u njima.Stare fotografije koje govore o starim vremenima se mogu unistiti ili sakriti.Staro vreme je prolazno ali i neunistivo.Za stare slike dede u KuK uniformi,moglo se ´ladno reci – to mi je deda,inace Titov ratni drug – nosili su istu uniformu i borili se na istoj strani.
Fotografska delatnost je bila u Subotici relativno jako razvijena.Osim Foto-Ane,jedne punacke i vrlo prijatne zene sa obaveznom Francuskom kapom na glavi,u ciji objektiv sam takodje imao priliku da se osmehnem bilo je jos mnogo drugih fotografa.Kapista,Vajo,Pertic, Berta, svi na Korzu.Medjeri u Strosmayerovoj ul. Fazekas u Karadzicevoj ul. i naravno mnogi drugi cijih se imena trenutno ne mogu setiti.U parku pred Gradskom kucom ,odmah pored spomenika Sv.trojstvu,jos do kasnih 50 – tih stajala su dvojica fotografa,cijih se imena nazalost vise nesecam i to sa onim ogromnim klasicnim drvenim kamerama i objektivima u mesingu, naravno i obaveznom crnom krpom za preko glave.Posla je bilo vise nego dovoljno za sve.Ateljei su radili i svake nedelje posle podne zbog vojske koja je imala izlaz a trebalo je i kuci poslati fotografiju u uniformi .Uspomena iz JNA – portret vojnika a okolo na ivici slike, tenkovi topovi avioni i padobrani.Cesto i rukom kolorirano,narocito rumeni obrazi portretisnog.U izlozima foto-radnji su bile izlozene i najnovije slike sa aktuelnih vencanja i one su odmah davale i odgovor na pitanje svih pitanja – Sta je mlada nosila na vencanju? Nesmemo zaboraviti ni silne tablone maturanata svih mogucih Subotickih srednjih skola na kojima profesori nikad nisu ostarili i uvek imali sliku iz mladosti.(da li se takvo nesto jos uvek pravi?)
Inace postoji i jedna anegdota o Kapisti koji je svojevremeno postao sinonim svog zanata.Doticni je osim u Subotici imao i jos jednu radnju u Dalmaciji, mislim u Makarskoj.Kada bi tamosnji mestani za nekog rekli da je fotograf , govorili bi on je -Kapista a za nekog ko je ucio fotografski zanat – uci se za Kapistu.Sve su to prohujala vremena.Ja inace sakuplam stare fotoaparate i kad mi pogled padne na jedan Rolleiflex iz moje zbirke model oko 1954 god.Setim se Foto-Ane u cijim sam rukama prvi put video takvu kameru.
Filmska reklamna revija – Fabrika bicikli Partizan
Pionir Subotica
29 Novembar – Subotica
Ovo nije suboticka reklama ali je interesantna:
ovo je sve fenomenalno
Poštovani !
Rado pogledam vašu stranicu o Subotici iz starijih dana. Kako imam jednu emajliranu tablu izrađenu u bivšoj firmi "Zephir"d.d.(Gavrilivić proizvodi),molim vašu e-mail adresu da vam pošaljem fotografiju iste ! Hvala,Branko,Zagreb