Stari projekti: Dodatak Rajhl palati

Pre izvesnog vremena u zgradu Savremene galerije “Likovni susret”, ušao je Milan Gavanski – predavač na katedri za snimanje zvuka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i audio-inženjer Radio Televizije Srbije.

U Rajhl palati i oko nje, svojevremeno su snimani kadrovi za jedan američki film, potom je u jednoj italijanskoj mini seriji ovo zdanje imalo ulogu kockarnice s početka XX veka, međutim, Gavanski je došao u posetu iz privatnih razloga. Zaposlenima u galeriji priznao je da bi želeo da vidi kuću u kojoj su živeli njegovi roditelji pre rata. On tada još nije bio rođen, ali su kao uspomena na te dane ostale fotografije u porodičnom albumu.

Ljubica Gavanski

Tako su domaćini dobili vrlo zanimljive dokumente za istoriju ovog zdanja, ali i zadatak da rasvetle preostale detalje koji su zaboravljeni: Ko je sve nakon Ferenca Rajhla i njegove porodice bio stanar najraskošnije kuće u gradu. Između dva rata, za vreme Drugog svetskog rata i nakon njega, sve do 1948. godine kada je postala vlasništvo Grada. Pošto se radi na prikupljanju preostalih epizoda iz prošlosti, dodajmo kao prilog tome i jedan stari projekat.

Na početku i na kraju XX veka

Kada je kuća 1908. godine dospela na licitaciju zbog bankrotstva vlasnika, novinar lista „Bacsmegyei Naplo“ piše kako bi grad trebao da je otkupi jer je ona „najnovija pobeda moderne arhitekture“. U njoj se nalazi originalni nameštaj i vredne slike poznatih umetnika:

„…opterećivaćemo sebe samooptužbama što smo propustili ovakvu priliku. Kasnije ćemo uzalud bacati hiljadarke, one se više neće moći nabaviti.“

Mnogo godina kasnije, u proleće 2000. godine, jedna hiljadarka konvertibilne valute izgledala je velika kao kuća. Iscrpljeni međunarodnim sankcijama i inflacijom, par stotina hiljada maraka za obnovu palate bili su nedostižni. Možda je to jedan od razloga zašto je nekome delovala privlačna ideja da se dvorište prepusti investitoru koji bi izgradio poslovno-stambeni objekat, i da se na taj način dođe do novca. Ta ideja nije potekla od uprave „Likovnog sustreta“, već iz nekih tadašnjih krugova zaduženih za zaštitu spomenika kulture. Novi objekat imao bi tri sprata i zauzimao bi celu dužinu ograde dvorišta, koje danas predstavlja jedan od najatraktivnijih prizora u gradu. Između dvorišne fasade Rajhlove palate i nove zgrade ostao bi uzak koridor, što znači da bi pogled na impozantnu građevinu iz Engelsove ulice zauvek bio likvidiran.

U tom trenutku dvorište je bilo poprilično zapušteno. U njemu se nalazio pomoćni objekat koji je služio kao vajarski atelje, parkirani automobili, građevinski materijal… Uprkos tome, stara ograda, iako oronula, budila je maštu i ideje kako bi mogao da se uredi prostor iza nje.

Staro zdanje prebrodilo je ovo iskušenje, što ne znači da ih u budućnosti neće biti opet. Borba protiv moćnog kapitala je često neravnopravna, a kako je, početkom XX veka, zaključio novinar iz gorepomenutog članka za Bacsmegyei Naplo:

„Bez kulture je i najšareniji i najbogatiji grad, kao čovek bez glave“.

Hartmanova kuća

U vremenu između dva rata malo ko pominje kreatora i prvog vlasnika kuće. Gde god je nešto zapisano o njoj, ona se slovi kao Hartmanova kuća. Sin industrijalaca i veleposednika kupio je hotele na korzou, pa i ovu kuću. Od njega ju je iznajmio advokat Gavanski, diplomac subotičkog Pravnog faklulteta, u vreme kada na toj adresi postoji još i jedna zubarska ordinacija.

Josip Hartman je važio za čoveka koji „živi za današnji dan“, ali ne možemo ga nazvati raspikućom. Tih godina je i on tražio od gradskog inženjerskog ureda da ponešto dogradi sa dvorišne strane svoje palate. Najpre je leta 1923. izgradio pomoćni objekat u dvorištu, odmah iza raskošne ograde, međutim, Gradski Senat je naložio da ona bude srušena, jer je podignuta bez dozvole i kvari reprezentativni izgled okoline.

Već 1925. godine Josip Hartman je podneo nacrt i dobio dozvolu Senata za gradnju jedne zgrade u dvorištu koja bi fasadom izašla na uličicu. U odluci se pominje i dvorišni objekat koji je trebao biti srušen, ali se to odlaže do završetka nove zgrade. U nacrtu vidimo da bi to bila kuća koja bi imala dva stana a delio bi ih prolaz u centralnom delu.

Svojim linijama kuća prati „talase“ koje diktira ograda. Planiranom dužinom zauzimala bi veći deo ulične linije placa. Iako je dozvola dobijena, kuća nikada nije izgrađena i projekat je arhiviran. Da li je tako bolje ili nije – prosudite sami.

Lansky