Stari projekti: Francusko dvorište za subotički korzo

Francuska krempita, francuski poljubac, francuska sobarica, francuska veza… dobro su poznati Subotičanima, ali ne i pojam „Francusko dvorište“. Po nekoj definiciji to je dvorište koje je okruženo zgradom. Približno tome mi imamo atrijume ili pasaže, međutim, danas je reč o tipu građevine „koja ivičnim traktovima nadovezuje na susedne objekte, dok se u centralnom delu uvlači u dubinu parcele, formirajući unutrašnju ulicu“ (Gordana P. Vujnović, Rukovet 1998.). Drugim rečima, dvorište zgrade je otvoreno prema ulici tako da na prvi pogled izgleda kao da su u pitanju dva objekta.

U Budimpešti (Foto: Tímea Simon)

Sličnih primera ima u starim delovima Budimpešte i Beča, a verovatno i u drugim evropskim metropolama. Zašto se onda zove baš „Francusko dvorište“ (French courtyard), to možemo da nagađamo. Verovatno ih ima u Parizu, ili je manir da sve što je ljupko dobije pridev „francuski“. Sigurno je to da ga Francuzi ne zovu tako, kao što pommes frites tamo nije french fry , niti prženice nazivaju french tost (kako ih Amerikanci zovu). Nije to sad toliko važno, ipak treba to znati, kao i ono da u Bolonji ne znaju za spaghetti Bolognese, odnosno zovu ih drugačije.

Raday utca, Budimpešta

U Istorijskom arhivu sačuvan je samo deo projekta koji je podnet 1912. godine, za izgradnju zgrade na korzou, na mestu prizemnih kuća koje su do tada zauzimale taj plac.

Nacrt je predvideo trospratnu zgradu kakva još nije postojala u gradu. Imala bi dvorište okrenuto ulici (french courtyard) koje bi uličnu fasadu delilo na dva segmenta. Fasade u ovom slučaju ne bi bile simetrične. U levom krilu bio je predviđen hotel sa trideset soba na trećem spratu, a u desnom krilu najamna palata sa stanovima. Nažalost, sačuvan je samo tlocrt trećeg sprata.

Istorijski arhiv Subotica (F:2)

Arhitekta je bio iz Budimpešte – Žigmond Siklai (Sziklai Zsigmond), koji je iste godine u mađarskoj prestonici završavao izgradnju „Velike pariske robne kuće“ (Párizsi nagy árúház), što nas opet vraća u Francusku.

Tri meseca kasnije, investitor je zatražio odlaganje gradnje na subotičkom korzou zbog finansijskih poteškoća, kao i dozvolu da na tom mestu izgradi privremene objekte sa rokom trajanja od deset godina. Gradske vlasti to nisu prihvatile jer su za centar varoši propisane samo reprezentativne građevine.

Kada je došlo leto 1912. preduzeće za gradnju podnelo je nacrt, ovaj put za robnu kuću. Ono što je nakon toga sagrađeno jesu dve identične spratnice sa prolazom između njih. Pošto projektna dokumentacija nije sačuvana u celosti, ostala je enigma da li su ti objekti dovršeni ili je planiran nastavak gradnje. U prilog nedovršenosti ide nekoliko činjenica: Vrlo jednostavna fasada u vreme kada su dekoracije bile gotovo obavezne, zatim ravan krov koji tada nije praktikovan, kao i vrsta ploče (“Pruski svod”) koji se u to vreme koristio isključivo kao međuspratna konstrukcija. (Gordana P. Vujnović, 1998)

Dakle, umesto raskošne palate sa francuskim dvorištem, subotički korzo je na centralnom delu dobio “blizance”, odnosno dve nedorečene i nedovršene jednospratnice. Neki su u njima videli početke uvođenja modernih principa u arhitekturi, ipak, po svemu sudeći, investitor je našao rešenje da dobije dozvolu za objekat koji nije privremenog karaktera, ali će moći da se nadogradi kada finansijska situacija bude bolja. Nažalost, taj dan nije došao. Usledio je Prvi svetski rat, nakon kojega su zavladali neki drugi graditeljski trendovi.

Krajem veka, prostrano dvorište je iskorišćeno za formiranje pasaža i tako postalo bar delimično ostvarenje prvobitne ideje. Godine 2018. na uglu Dimitrija Tucovića i ulice Subote Vrlića podignuta je nova zgrada, koja je fasadu prema manjoj ulici prepustila dvorištu sa stoletnim stablom u središtu. Ceo vek posle zaboravljenog plana za palatu na korzou, sada je tu da nas podseća kako može i tako, na „francuski“ način.

Lansky