Kada je pre četrdeset godina uklonjena žuta kocka iz ulice Đure Đakovića, i kada su počeli radovi na izgradnji novog kolovoza, do javnosti je stigla zabrinjavajuća vest:
Izvođač je teško oštetio korenje drvoreda i kada ulica dobije novi put i osvetljenje, u njoj neće više biti ni jednog drveta.
Malo ko se sećao tih stabala kada su bila mala. Tadašnji izgled se može naći na starim fotografijama koje su do početka XX veka bile vrlo retke. Ono što se vidi na starim slikama jesu ulice iz centra Subotice sa drvoredima koje čine mlade stabljike. Ni između dva rata to drveće nije dostiglo onu veličinu da bi pravilo onakav hlad, kao što to danas imamo.
Olah Šandor, Antunovićeva ulica (Đure Đakovića), 1942. godine
Dakle, da bi stabla sa obe strane ulice izrasla dovoljno visoko i ukrstila granje iznad nas, potrebno je nekoliko decenija. Zato su gelegunje u Đure Đakovića bile oplakane. Međutim, ovo žilavo drvo je po ko zna koji put potcenjeno. Vratilo se iz mrtvih, preživelo građevinske mašine i ostalo tu do danas. Nekoliko stabala u toj ulici je izvađeno ali na tom mestu nije zasađeno novo.
Razgledanje starih slika na kojima su prizori iz našeg grada, uvek nam otkriva šta se to promenilo od onda. Osim građevina, automobila, natpisa iznad prodavnica i mode, zapazićemo i drveće koje danas nedostaje. Ponekad su to čitavi drvoredi. Naravno, ima i onih fotografija gde vidimo gradske prostore koji su tek kasnije dobili zenelilo.
Ispred Patrie
Drveće se neprestano menja, raste i širi se, međutim, to ne možemo da vidimo „golim okom“, već uglavnom na fotografijama. One nam otkrivaju i to, koliko samo jedno stablo može da promeni ceo pejzaž.
Grane zaklanjaju pogled na lepe fasade, lišće upada u oluke… ali kad dođe dugo toplo leto sve je to oprošteno, jer bez hlada nema života na ulici.
Štrosmajerova ulica
Ulica Matije Gupca
Senćanski put, šezdesetih
Okolina Gradskog stadiona oduvek je bila okružena šumom. Nakon rekonstrukcije 1978. godine, iza istočne tribine su uređeni tereni što je zahtevalo da se raskrči dobar deo zelenila. Na slikama iz 60-ih vidimo gustu, neprozirnu šumu koja se dizala visoko iznad stadiona.
Duž obale Palićkog jezera pružao se dvostruki drvored:
Lansky
Gelegunja kojom su subotičke ulice zasađene i koje leti na ulicama daju debeo hlad je jako otporna i žilava vrsta drveta.
Ima izuzetno jak koren i ako je zdrava, ona će kroz izvesno vreme oštećen koreni sistem da regeneriše, naravno, ako je i zemljište pogodno.
Neke vrste drveća imaju koren koji ne ide u dubinu, već se širi samo ispod zemlje plitko i horizontalno. Takve vrste drveća su sklone da se, kada je zemljište dobro nakvašeno obilnim kišama, a imaju neku svoju ozbiljnu težinu, možda i nakrivo stoje i za vreme jakih vetrova i oluja jednostavno izvrnu i padnu na zemlju. U gorem slučaju padnu na neki objekat ili vozilo praveći materijalnu štetu. Te vrste drveća nisu pogodne za sadnju na ulicama.
Srećom, gelegunja nije od te vrste drveća, jedino što ona svake koje godine treba da se održava u smislu oblikovanja grana i čitave krošnje, inače ne bi bila lepa i zarastala bi čak i u balkone i kroz prozor. 🙂
To najviše znaju radnici JP Čistoća i Zelenilo, naime, svake godine u proleće se vide radnici kako vredno rade sa motornim testerama na kamionu sa dizalicom, korpom i seku višak grana, oblikuju krošnju ovih drveća na ulicama Subotice.
Nagradno pitanje:
Gde su i zašto nestali drvoredi jablanova koji su nekada sađeni sa obe strane glavnih puteva izvan naseljenih mesta?
Kao dete se sećam da su magistralni putevi skoro čitavom dužinom prema Segedinu i prema Novom Sadu bili u hladovini jablanova.
Ona majka na 4. slici neverovatno lici na moju, ali se ne vidi najbolje.
Trazim onu nagradu!!!!
Gde su i zašto nestali drvoredi jablanova koji su nekada sađeni sa obe strane glavnih puteva izvan naseljenih mesta?
Kako se siri grad potrebni su veci ozboljniji putevi i tu uvek strada drveta ili red drveta, kada su ukinuli tramvaj i uvecali asfaltni put prema segedinu dobili su dovoljno mesta sa izbacivanjem tramvaja i jablanova da prosire put…stim i izgubilo se pejzaz i romantika isto to se desava sada na zeljeznici
Živim u ulici Bartola Kašića (nekada Pariske Komune )jednoj od najlepših ,gelegunje stare 100 godina ,lepota ,ali došli oni koji imaju veze i novaca i tako redom seku kako kome smeta ,neko bi tri ulaza ,drugi tri paringa a mene duša boli .Saditi niko neće !!!
Gelegunja (celtis ocidentalis) je u stvari američki koprivić i nije autohtona vrsta drveta. Međutim, pokazao se kao vrlo koristan u našim krajevima u zaštiti od erozije zbog dubokog i snažnog korena i u zaštiti od prašine i peska zbog razgranate i guste krošnje. U našim krajevima poznat je i po nazivu bođoš (Sombor) ili pincika (Kikinda). Srodnik ovog drveta je veoma rasprostranjen i na Mediteranu ali i u dalmatinskom zaleđu, naročito Hercegovini i tamo je poznat pod nazivom košćela. Jedna takva jedinka postoji i u rodnom selu sv. Vasilija Ostroškog (Mrkonjići) i to baš u dvorištu njegove rodne kuće. Procenjuje se da je to stablo staro preko 300 godina. U unutrašnjost njegovog stabla koje je šuplje, sve dok kuća nije pretvorena u manastir, mogla su stati dva odrasla čoveka. Lično sam se uverio. Posle popločavanje dvorišta kamenom to više nije moguće
Dobra stara vremena kada se na Paliću moglo pecati ali i upecati iako nisi bio neki stručnjak za sportski ribolov. Koliko sam kao dete dana proveo u objektima udruženja ribolovaca (zgrada odmah iza jedriličarskog kluba). Čamcima na vesla si mogao obići celo jezero i pronaći idealno mesto za ribolov. Nije bilo moguće i da si hteo da ne upecaš lepe primerke šarana. Posle toga si mogao u udruženju i pripremiti tu ribu.
@zozon…Tada nije trebalo veliko umece da se upeca riba. Danas imam i znanje i bolji pribor, ali ribe ima mnogo manje.
I da ne zaboravimo da uopste ne stvara polllen i ne stvara alergiju!!!
Ulica Matije Gupca je nekada od ulice Maksima Gorkog do ulice Matka Vukovića komplet bila pijaca, kao sada mlečna i voćna pijaca, samo sa onim metalnim tezgama.
Interesantna bi bila priča o istoriji subotičkih pijaca, gde su se nekada nalazile i kako su se vremenom selile sa jedne na drugu lokaciju.
U ulici Matije Gupca i dan danas postoje ostaci javnog toaleta koji decenijama ne radi, ali se ja sećam da je to bio javni toalet koji je radio još dugo vremena nakon preseljenja pijace iz ulice Matije Gupca.
@Avet…Kao klinac sam dosta vremena proveo na toj pijaci jer je, gorepomenuta, majka tamo prodavala i usput cuvala mladju sestru i mene. Pravo je cudo da smo bili mirni sve vreme, pa smo cak i voleli ici sa njom tamo.
@Trovach
Ja sam kao klinac od deset godina „ladno“ lovio primerke šarana od 1-2 kg. i to na pero sa obale uz trsku. Jezero je bilo puno šarana.
Kada će „gradski oci“ da se sete da ponovo ozelene naš grad?
@Stipan, ovi što sada vode grad nisu gradski oci, nego grad vodi zli gradski očuh i maćehe
Treba ozeleneti grad, ali i podici vetrozastitne pojaseve duz puteva, a i posumiti delove sume gde je drvece poseceno i/ili izgorelo. Polako postajemo pustinja, ali posumljavanje to moze ublaziti.
Da se odrzavaju krosnje,bilo bi prelepo…primer neodrzavanja je Preradoviceva,krosnje urasle u krovove kuca,kidaju oluke,cupaju opsave i crepove,kablovi od elektro instalacija upleteni u krosnje,malo jaci vetar nema struje…
Nije do gelegunja,do javasluka gradskih sluzbi je…gelegunjama svaka cast!
Pogledati ulicu Matije Gupca prije i sada i plakati. A već slika ne pokazuzje stvarno stanje jer fali jedan red do kolovoza koji je isečen radi autobuske stanice. da nebi oštetio autobuse koji su se parkirali sa te strane.
U toj ulici se nekada nalazila zelena pijaca, koja se nastavljala sa obe strane Maksima Gorkog do Zagrebačke ulice, a od Zagrebačke do Ćure je bila stareška pijaca, a na kraju ulice golupčija pijaca.
Kod Sinagoge sa severne strane bila je pijaca gde se prodavala oprema za konje, kožne bunde i dolamice, a na drugoj strani su bile bodice u kojima su se prodavali škembići.
Ispred Sinagoge, oko malog parka bila je pijaca grnčarije, ćupovi, lonci, tanjiri a na trotoaru žene su prodavale tepihe krpare.
U ulici Petefi Šandora je bila tzv pileška pijaca, gde se prodavala živa živina a leti u sezoni i lubenice.
Sadašnja zelena pijaca u to vreme je bila voćna pijaca, proizvođači su svoje voće prodavali iz korpi sa zemlje.
Glavna dešavanja na pijacama su bila petkom,tzv hetija – heti piac.
Aleksa, zaboravili ste spomenuti ono sto je meni tada bilo najvaznije. Oko malog parka (sa lepim ruzicnjakom) su osim grncarije i malog standa gde „Mis beli srecu deli“ prodavale i decje igracke, lepo obojene, izradjene od drveta u domacoj radinosti. Danas verovatno niko vise ne bi mogao da zamisli da se je pijaca (komplet) zatvarala tacno u 12 sati i onda bi dosli radnici „Cistoce“ sve lepo metlama pomeli i vodenim crevima oprali betonske i drvene stolove i niko ne bi vise pomislio da je na tom mesto samo pre sat ili dva bila pijaca prepuna robe i ljudi. Odlazak sa mamom nedeljom pre podne na pijacu, pa jos voznja tramvajem od Centrale do Rudica (i nazad) je nesto sto ostaje nezaboravno. Kasnije u zivotu sam video mnoge pijace i mnoge tramvaje ali to nije bilo to – kao onda u Subotici sa mamom na nedeljnoj pijaci. Pozdrav i dodbo zdravlje – Kertvaros.