Subotica zaboravila Stevana Raičkovića

„ Ležao sam na zagrejanim daskama ispusta, zatvorenih očiju, okrenutih prema nebu iznad Ludoškog jezera. Čitav jedan prohujali svet – zajedno sa mojim bratom – kome sam nekada jedino pripadao, šumeo je i prevrtao se ponovo nada mnom“ – piše Stevan Raičković u priči „Ptica nad Ludoškim jezerom“, objavljenoj u knjizi „Intimne mape“.

Raičković je, stoji u priči, došao da obiđe ostarelu majku i brata koji žive u Subotici. Na izletu ka Senti skrenuli su na Ludaško jezero. Ovaj topli zapis o trenutku u prirodi, predahu na drvenom molu koji se i danas jednako iskrpljen pruža u vodu obrubljenu trščacima, jedno je od prisećanja kojima se pesnik i akademik Stevan Raičković vraća gradu u kojem je proveo veći deo mladosti, grad gde su mu do kraja života ostali majka, otac i brat Momčilo. Svetu, kojem je, kako kaže, nekada jedino pripadao. Na jednom drugom mestu, u knjizi o Stevanu Raičkoviću koju je priredio Miroslav Maksimović, izdvajaju se tri grada koji imaju velikog uticaja na njegov život: Senta, Subotica i Herceg Novi.

Stevan Raičković rođen je 1928. godine u Neresnici, u istočnoj Srbiji, zavičaju majke Živane. Tu su mu majka i otac Milan, oboje učitelji, službovali. Bio je treće i najmlađe dete u porodici, a kada je imao dve godine, sele se u Sentu, pa u Suboticu. U ratu se porodica sklonila u Podgoricu 1941. godine, da bi se na sever zemlje vratio u danima oslobođenja. Pohađao je gimnaziju, i iskazivao književni dar, te u Subotici objavljuje prve pesme. U prisećanju na to vreme, Raičković piše kako je sa istomišljenicima sklonim „idealističkim razgovorima i sanjarenjima“ po čitave noći sedeo na ogradi u parku ispred gradske kuće, čuvenom Majmunskom ostrvu.

Danas u Subotici nigde nema pomena o tome da je ovde živeo, školovao se i potom se gradu vraćao Stevan Raičković. Tu nepravdu nastoji da ispravi Dr. Veselin Avdalović, koji se nekada družio i sa Stevanom i sa njegovim bratom Momčilom. „Kada sam počeo da radim u osiguravajućem zavodu, mene je Momčilo prihvatio kao mlađeg kolegu i između nas je stvoreno prijateljstvo koje se proširilo na naše porodice. Momčilo je bio veseljak, ali Stevan je, i u pismu to piše, stalno govorio koliko je on bolji od njega, priča Avdalović, danas u penziji, ali još aktivan profesor ekonomskih predmeta na poslediplomskim studijima Univerziteta u Podgorici. Avdalović je sa Momčilom bio kolega u nekadašnjem DDOR-u i sa tog mesta je 1984. godine ispratio na večni počinak Momčila Raičkovića. Tim povodom Stevan mu je poslao pismo zahvalnosti. „Ne umem da nađem ni približno one prave reči da ti izrazim zahvalnost za ono što si učinio za našu sada već okrnjenu porodicu.“ Stevan Raičković i Veselin Avdalović razmenili su nekoliko pisama, kojima su održavali kontakt između viđanja koja su se nastavila kada god je Stevan dolazio za Suboticu. Deo pisama Avdalović je pre nekoliko godina dao jednom od urednika „Prosvete“, za knjigu koja je bila u pripremi, i od tada im se izgubio trag.

„Bilo je divno slušati ga kako govori. Polako, staloženo i tiho, umeo je satima da priča. Sećam se kako je tražio da posetimo sve crkve u gradu, svih veroispovesti. Bilo je prilika i kada smo otišli u prirodu, u šumu, neprekidajući razgovor ni trenutka“, priseća se Avdalović. Sagovornik Raičkovića pamti i kako su pesnikovi  roditelji živeli u centru grada, iznad prodavnice metalne robe, a nakon što je ona izgorela, dobili su stan u višespratnici… Stevan Raičković danas u Subotici nema ni ulicu, ni bistu, ni tablu na zgradi gimnazije koju je završio ili kući gde je živeo. Veselin Avdalović pokušao je da kontaktira sa raznim udruženjima i gradskim zvaničnicima, ali kaže nigde nije primetio interes da se obeleži ime pesnika i akademika. Grad mu još nije uzvratio na toplim rečima kojima ga je opisivao.

 

Politika



KOMENTARI

  1. sasa kaže:

    Tužno. Ovaj grad se nije odužio ni Dušku Radoviću.

  2. Zoran kaže:

    Zar gospodin Avdalović nije bio funkcioner stranke koja je činila vlast u gradu ( tada opštini ) devedesetih ? Da li je tada pokušao sa ovom inicijativom ?

  3. sasa kaže:

    @Zoran
    Gospodine Zorane u vreme devedesetih SPS čije je Veselin bio funkcioner nikada nije bio na vlasti u lokalu, ni samostalno ni u koaliciji.

  4. Zoran kaže:

    Izvinjavam se ako sam pogrešio. Ne mogu se setiti da li je SVM ili još pre DZVM bila u jednom periodu u koaliciji sa SPS-om.

  5. Zoran kaže:

    Ali jeste svakako osamdesetih za vreme SKJ….

  6. Dragi Điki kaže:

    Devedesetih, ako to nije bila koalicija onda to možemo nazvati harmonija. SPS je imao vlast u republičkim ustanovama u gradu a i preduzeća su bila društvena gde je kadrirao SPS i JUL. U gradu su apsolutnu vlast imali KASA i SVM a nešto sitno su ostavili Savezu građana Subotice (Golubovi). Na republičkom nivou opozicija a u gradu vrlo srdačni odnosi.

  7. Pera kaže:

    Ovi što brane SPS i JUL relativizuju stvar. KPJ je formalno na vlasti od 1945. godine, neformalno od 1919. a praktično od sredine XIX. veka, od kada sve kontrolišu njegovi projektanti i finansijeri. Od KPJ su nastale sve stranke pa i pomenute. Vlast je oduvek u rukama istih a sudbina Raičkovića i bezbroj drugih vrednih i zaslužnih ljudi je posledica “boljitka”. Vesa Avdalović je, eto, kao poslušni apartčik važniji takvom “vrednom” društvu, čak je dogurao do doktorata i profesure! Otuda tzv. odliv mozgova. Makar mu je naziv tačan, svedoči o “mozgovima” koji ostaju i čine sistemski reper kvaliteta. Katastrofalno je što ti isti podobnici poslušno cenzurišu i ućutkuju ovakve istine i saučestvuju u održanju “blagostanja”. Raičković je takođe jedna od njihovih žrtava. Bio je vredniji od “vrednosti” koje vladaju.

  8. sasa kaže:

    @Zoran
    Veselin Avdalović nikada nije bio na funkcijama u SKJ ni u opštinskom ni u pokrajinskom komitetu. Osamdesetih godina su SKJ u gradu rukovodili Nađ Olajoš Mikika, Božović i drugi. Ne branim ja čoveka ali molim samo malo više istine ne kritikujte čoveka bez veze.

  9. Zoran kaže:

    Bio sam mlad ali sećam se kao kroz maglu da je vladala harmonija u gradu između socijalista i Kase. Čak je Kasa jednom spasao Sps na republičkom nivou kada nije hteo da ruši vladu kako ne bi bio ” jezičak na vagi “.

  10. Pera kaže:

    “E, moj Saša”

    Bezbroj Avdalovića je haralo antisistemom. Znaš li, Saša, zašto su komunističke zemlje u zaostatku za drugima? Zbog bezbroj apartčika “dr” “mr” “doc” “prof”… koji pojma nemaju. Lično znam neke, u mnogim “različitim” strankama, i uvek sam ih se gadio. Ni oni mene nisu voleli jer “pametujem”, jer znam što oni ne znaju, a to se ne sme. I znaju da znam koliko ne znaju. Jer samo su oni bogom dani sa svim njihovim drugovima i drugaricama i diplomama, zahvalnicama, medaljama, ordenjem i ostalim lažima. Znaš li, Saša, da su “pametnjakovići” danas u svetu cenjeni stručnjaci a bogom dani KPJ apartčici u svim strankama još uvek lažu naivne da su neko i nešto i prodaju im muda za bubrege. Raičković je bio “pametnjaković”, zato ga se “grad” rado ne seća, ne uvažava ga. Zato “grad” nije Grad i neće nikada biti iako se ubi od muke da dokaže da jeste.

    Pozdravite “grad” i njegove “građane”. Neka ih, neka “graduju” i neka se raduju. Imaju čemu.

  11. Đorđo Kuridža kaže:

    Gde vi odošte pobogu,reč je o Stevanu Raičkoviću a ne o koalicijama,politici i njihovim funkcionerima.Kada se iskreno hoće sve se može.Ja sam svojevremeno pokrenuo akciju i uspeo da jednu ulicu u Apatinu i to u centru nazovemo po Dušku Trifunoviću iako on nikad nije živeo ovde .Intelektualci Subotice pokažite da to jeste,Stevan je to zaslužio.

OSTAVITE KOMENTAR