Kako je pre tri veka izgledao najbolji smeštaj u Subotici? Ako bi nas vremeplov prebacio u doba kada je ovaj grad oslobođen od Turaka, pretpostavimo da bi najkomfornije bilo prenoćiti u staroj tvrđavi, u kojoj su bili stanovi velikog kapetana i ostalih starešina varoši. Drugo je pitanje da li bi današnjem čoveku i najbolja tadašnja soba pružila higijenske uslove koje danas smatramo minimalnim da bi u njoj boravili.
Jedan zapis s kraja 18. veka opisuje Suboticu i njene stanovnike, pa između ostalog i njihovo oblačenje koje na nogama podrazumeva opanke a ispod njih marame. Za te obojke kaže se da imaju neugodan miris, takoreći nepodnošljiv. Bez obzira što je činjenicu da Subotičanima smrde noge zapisao neko iz prestonice, nama je ostavio saznanje kako su i tada postojali higijenski standardi. Zasigurno su bili niži nego danas, ali ljudi ipak nisu bili ravnodušni prema mirisima oko sebe. Iako nisu imali ni blizu ovakve mogućnosti za održavanje lične čistoće kakve imamo mi danas, stari Subotičani su se borili protiv smrada i prljavštine. Kada je to zapisano, 1786. godine, izvesni Mihael Šredinger iz Nemačke otvorio je radionicu i prodavnicu sapuna koja je bila druga u Subotici jer je na Somborskom putu je već postojala jedna. U Istorijskom arhivu je sačuvana njegova žalba na nelojalnu konkurenciju koju mu prave domaćice sa svojom kućnom proizvodnjom. Ubrzo je stigla i presuda: Sapun koji nije napravio zanatlija može da se prodaje samo na vašarima.
Subotica između dva rata
Jedan vek kasnije, Mano Beck je otvorio radnju koja će prerasti u fabriku sapuna. Becka su se setili i kada su u „Slavici“ došli na ideju da tržištu ponude sapune proizvedene na stari način.
Receptura za sapun koji pliva na vodi već bila izgubljena u to doba, krajem sedamdesetih, ali je još bilo preostalo nešto od starog znanja. Nije poznato kako su prošli „retro“ sapuni u prodavnicama. Marketinški trik da nešto što je staro mora biti i dobro, verovatno nije toliko učinkovit u hemijskoj industriji, mada je sasvim moguće da su neki od sapuna još pre rata bili na nivou koji bi zadovoljio današnje prohteve, ako ne i više od toga.
Prošli su vekovi, Subotica je u jednom trenutku imala čak tri pogona u kojima se pravio sapun, a proizvodnja u kućnoj radinosti je i dalje opstajala.
Sapundžije iz pakla
Kad je reč o ovoj temi, ne možemo a da se ne podsetimo crne hronike i horor priče iz šezdesetih godina.
Na prostoru današnje „Doline lopova“ tada je bila livada. Oko nje su se zidale kuće dok je ovaj prostor zaobilažen zbog visokih podzemnih voda. Deca iz Kertvaroša dolazila su na „safari“ pa je tako i jedna klinka iz ulice Ištvana Kizura provodila tamo vreme u potrazi za cvećem i leptirima. Jednog dana, uprkos izričitoj zabrani roditelja, približila se ivici bunara gde je ugledala ružan prizor. Neko je, izgleda, unutra ubacio crkotinu. Kada je i njena majka došla da osmotri problem, situacija je postala dramatična. Ubrzo je na tom mestu bila i milicija, jer dole nije bila crknuta životinja već delovi ljudskog tela.
Istraga je brzo dala rezultate. Ubijeni je stanovao u blizini sa svojom suprugom. Ceo komšiluk je kod tog starijeg bračnog para kupovao domaći sapun koji je bio prvoklasan. Žena je ubila svog muža i to bi bio samo još jedan od sličnih slučajeva da je leš ubijenog bio celovit, ili da su barem svi komadi tela bili na broju. Međutim, deo nesretnog čoveka je nedostajao. Naime, od upotrebljivih delova je napravljen sapun a ostalo je završilo u bunaru. Stari način proizvodnje sapuna zahtevao je životinjske masnoće, so i masnu sodu. Da li je ta žena mislila da će da ukloni tragove zločina tako što će svog muža da skuva, ili je to bio samo deo paklene osvete, ostaće tajna jednog pomračenog uma. Komšije koje su kupovale od njih, sapun domaće izrade više nisu uzimali u ruke.
Lansky
Kada svi okolo smrde, onda pojedinac i nije nesto narocito upadljiv. Ne moramo se vracati vekove u nazad. Dovoljno je malo vise od pola veka da se vratimo u nasu Suboticku proslost. Na samo stotinjak metara od gradske kuce ljudi su tovili svinje, ne neko vece toviliste, nego samo za svoje potrebe. Konji i zivina svake vrste su bili deo gradske slike. Zaprezna vozila i mnogobrojni fijakeri su po ulicam ostavljali gomile izmeta i urina. Istina, bili su i posebni cistaci koji su sve to pomeli i odnosili, ali mirisi seoske idile jos dugo ostaju nakon toga.Pre par vekova ljudi se generalno nisu kupali i to pravilo je vazilo i za prosjake i za careve i kraljeve. U vreme kada je po celoj Evropi harala kuga i kolera, tadasnja medicinska nauka je smatrala da se kupanjem otvaraju tj. prosiruju pore na kozi i da kroz njih ulaze raznorazne bolesti u ljudsko telo. Sapuna je uvek bilo , ispocetka u domacoj radinosti a kasnije i u vecim manufakturama i jos kasnije fabrikama. Sapun se koristio uglavno samo za pranje vesa. U starim Subotickim „Specerajima“ kada bi se u njih uslo, prvo je kupac bio zapahnut penetrantnim mirisom „Albus“ sapuna za pranje vesa. Taj sapun nije bio posebno pakovan nego se prodavao otvoren i bez ambalaze. Bio je trazen u velikim kolicinama i odatle njegov miris koji je davao i karakteristican miris prodavnicama u kojima su se prodavale i zivotne namirnice. To je tako trajalo sve dok se je ves prao u koritu i nisu pocele da pristizu vesmasine i sa njima deterdzenti (Plavi radion) Disnotori su nama deci bili uvek velika atrakcija i zabava, pratili smo mesara i odrasle u stopu, sve videli sve radoznalo gledali. Osim kuvanja sapuna od svinjskih otpadaka koji se ni zasta nisu mogli upotrebiti nego samo za sapun. Obicno dan ili dva nakon svinjokolja bi kakva starija zena koja se razume u posao, to pripravljanje sapuna preuzela na sebe. Za nas decu je to bila horor scena i kao vizuelni dozivlj i kao nezaboravni smradez.Ta baba sto kuva sapun je bila ujedno i jedan vazan deo tadsnje pedagogije. Govorilo se – Deco ako se budete skitali daleko od kuce, docice zli ljudi da vas pokupe i bace u „katlanku“ u kojo se kuva sapun. Jedna takva recenica je dospela pravo na cilj i ostavljala duboki pedagoski efekat. Meni jos i danas odzvanja u usima.
Pozdrav Lansky,
kažite nam molim vas, koja je ulica na trećoj slici ?
Današnja Matka Vukovića možda ?
BECK – FABRIKA SAPUNA I DRUGIH HEMIKALIJA posle rata odlutala je
jedan od pogona na JUG, kao i neki pogon ili cela fabrika ZORKA i to nekoliko
puta pre drugog svetskog rata, pa i posle rata i postoji kao ZORKA – SABAC
Jeste, Matka Vukovića iz pravca crkve.
Sapun, od kada je nastao, bio je multipraktik Pranje ruku, lica, tela, veša, zavisno od sastojaka, mirisa, oblika. Sedamdesetih, osamdesetih se nosio kao poklon, a i danas ako je atraktivnih oblika- kolačići, ruže, igračkice. Nedavno pročitah kako ga je dobro držati ispod posteljine, gde noge naležu zbog bolje cirkulacije. Da li je istina ili marketinški trik mogu samo da slutim, ali njegovo visočanstvo zauzima važno mesto u našem kupatilu pa i onako tečan u plastičnoj ambalaži, mirišljav je i služi svrsi.
@ Ris
Sapun kao poklon je oduvek bio nesto vrlo prikladno, pogotovu ako ima neki poseban oblik, sastav, poreklo i slicno. Medjutim sapun i kao poklon moze imati i vrlo neugodnu konotaciju. Tako naprimer kada kolege sa posla u nekoj firmi poklone jedno obicno parce sapuna nekom kolegi ili koleginici sa kojim rade na nekoj ne bas velikoj distanci, onda to moze biti jedna vrlo konkretna poruka za darovanoga.
@Lansky, hvala 🙂
Kako je neobično videti je bez stabala gelegunje.
To što vizuelnu razliku na slici u odnosu na danas ,čine tramvajske šine još i nekako. Ali bez današnjeg drveća sa velkim senovitim krošnjama, e to stvarno čini da se posmatrač malo zamisli, koja li je ovo ulica??? 😀
@Kertvaros…I danas postoje ljudi koji se nikada ne kupaju. Stomak mi se okrene kada vidim odredjene poznate musterije jer znam da cu biti poprilicno zagusen njihovim smradom. Pre neki dan je bio jedan, mozda najsmrdljiviji. Posle otprilike minut sam napravio gresku i prosao sa druge strane pulta gde je prethodno stajao. Momentalno sam dobio poriv da „bacim peglu“, ali se to, nekim cudom, nije desilo.
Obojci na kojima je naglasak, nosili su se svugde po Evropi, jer su se čarape štrikale od vune, što je leti bilo nezgodno. Lan je gust za čarapu, a i nije dovoljno elastičan da ne nažulja nogu ako se šije. Kudelja pogotovo, ali se sve to moglo lepo obmotavati oko noge, pa se posle opere. Smrdelo je i u Somboru i u Horgošu i u Valjevu. A Švabe su bile sklone da generalizuju na osnovu par primera koje su usput sreli. Ne zaboravimo da je higijena u krajevima pod osmanlijama, znači do pre sto i nešto godina samo, bila još gora, a obojci jedini između noge i opanka. To je još jedna budalaština kao i ona koja spominje najveće selo na svetu, pa nam se smeju oni koji gimnaziju do Tita videli nisu ni na razglednici, učiteljsku školu, banke, pozorište za 600 gledalaca, u gradu 3. po veličini i ekonomskoj snazi, u razvijenoj Ugarskoj, a cere nam se oni što ništa nisu imali. Lanski tačno prenosi šta su nam radili prolaznici mudraci, ne otresajući balegu sa svojih nogu, koju nose iz detinjstva.
Jedna fabrika sapuna pre drugog sv. rata je postojala u danasnjoj Vuka Karadzica ulici.
Carape kao odevni predmet su poznate sirom naseg celog globusa. Strikane vunene carape poznaju i nose i oni na Islandu i oni iz Nepala a narocito oni sa Balkana. Debele vunene carape su pravi blagoslov u hladnim zimskim mesecima. Leti se islo bosonogo i to na svim meridijanima gde je to klima dozvoljavala. Sama rec carapa nam dolazi od Turaka. Isto kao i anterija, jelek, zobun, curak, caksire i jos mnogo drugih odevnih predmeta. Jedino sajkaca i opanak predstavljaju izuzetak. Sajkaca je Nemackog porekla od reci Schiffchen koja preko izraza sifka mutira u sajka i na kraju postaje sajkaca. (brodic) To pokrivalo za glavu dolazi direktno sa Austrougarskog vojnog otpada i otkupljeno je po povoljnoj ceni. Opanak je jedna praslovenska rec a njen oblik i nacin izrade kakv mi poznajemo su takodje Turskog porekla i obican narod sebi finansijski nije mogao da priusti obucu od specijalno stavljene koze i i izradjene u posebnoj tehnici za koju se moralo duze vreme uciti zanat. Mi koji smo danas u nesto zrelijem dobu, pamtimo JNA , suferice (krpe) gojzerice i gleznjake. Takodje vrlo dobro znamo da je cistoca i redovno pranje suferica izuzetno vazna stvar. Neoprane suferice pune znoja sa oznojenih stopala i nakupljenom prasinom, ako se odmah uvece ne operu, nego se i idalje nose takve neoprane , one se doslovno za dan ili dva, skore i pretvore u nesto tvrdo i vrlo neugodno sto od stopala napravi mleveno meso. Sto se Svaba tice i njihovog generalisanja, to moze samo reci neko ko nije isao u gimnaziju i ne poznaje predmet „logika“ kao prolegomenu filozofije. Sama recenica „Svabe generalisu“ je generalisanje per se. Sto se Osmanlija tice, oni su doneli na Balkan za ono vreme vrlo modernu i efikasnu drzavnu upravu. Osim toga su napravili pravu higijensku revoluciju donevsi u svojem prtljagu parno kupatilo (hamam) i banju (obicno kupatilo) Uz higijenu su doneli i kulturu ishrane koja i danas jos vazi po citavom Balkanu , i vecina jela ne samo da nose Turske nazive nego se i spremaju prema Turskim receptima. Papuce su takodje Turska rec kao sto je i izuvanje obuce pre ulaska u kucu jedan obicaj koji su nam takodje Turci doneli na svojim jataganima.
Die österreichisch-ungarische Monarchie in Wort und Bild – kapitalno enciklopedijsko delo u 24 tomova, stampano na nemackom i madjarskom jeziku godine 1883 nesto bas ne spominje Suboticu u kontekstu nekog veceg ekonomskog faktora u monarhiji. Zato bi mozda bilo dobro da se tvrdnje o Subotici, pogotovu njenoj istoriji i njenom statusu kroz istoriju, potkrepe nekim valjanim naucnim izvorom. Bez toga je to samo jedna gomila isfantaziranih supljih recenica koje nemaju ni rep n glavu.