Subotička internet predistorija

Svakih malo, u novinama osvane naslov kako je otkriven lek za rak ili preparat protiv ćelavosti. Kada se jednom to i desi verovatno će nam promaći prva vest. Tako je i internet došao tiho, kao magla. Za većinu neprimetno iako je bila reč o nečemu što će duboko prodreti u  svakodnevnicu.

Za dobar deo sredovečnih i starijih koji često internet zovu prosto – fejsbuk, sve dimenzije ovog čuda nisu sasvim pojmljive. Priličan je broj onih koji misle da „fejsbuk“ generiše sam sebe, nešto kao što su neki davni klinci mislili da u televizoru žive mali ljudi. Tako to ide.

Vest o nastanku i razvoju interneta je verovatno bila u nekom listu kao „Računari“ ili „Svet kompjutera“ (ko se seća tv emisije Polarotor), ili na stranicama novina u rubrikama za nauku i kulturu. Takve rubrike su pune svetlih predviđanja budućnosti za koje nismo sigurni da će se ostvariti. Da li će čovek sleteti na Mars ili ćemo svi imati u džepu malo sokoćalo koje će biti sveznajući kompjuter i telefon…nekih godina je izgledalo podjednako fantastično.

Subotica, devedesetih

Prvi internet signal u Srbiju je stigao 26. februara 1996. godine u zgradu „Telefonije AD“ a sledećeg dana u zgradu Rektorata. Uvođenje interneta bio je tajni plan Računarskog centra Beograd i „Telefonije“ jer je važeći zakon propisivao devet godina zatvora za uspostavljanje veze sa mrežom drugih država. Srećom, sve je prošlo u redu i komercijalna mreža je počela da radi sedam meseci kasnije.

Na kraju dvadesetog veka i početku novog milenijuma, analogne telefonske centrale i svega 5 odsto stanovništva koje je priključeno na internet, još uvek su pružale sumornu prognozu u pogledu razvoja kod nas. Ipak, stvar je galopirala. Jedna od obaveznih tema za razgovor novih vlasnika računara, bilo je savladavanje novih pojmova kao što su Total komander, kontrol panel, antivirus i bezbroj novih izraza i zadataka koje su nametali još uvek nestabilni programi. Bilo je to u vreme kada su novine pisale kako se predsednik Vlade Zoran Đinđić sastao sa Bilom Gejtsom a neko odmah dodao: „Hoće iz DOS-a da pređe u Windows“.

Sve više ljudi koji nisu ni sanjali da će se ikad petljati sa računarima, (neki od njih su nekada čak imali odbojnost), kupovalo je ovu, tada skupu spravu (preko 1000 maraka). Računar više nije bila zanimacija uskog kruga ljudi koji su po nekom stereotipu trebalo da nose debele cvikere, i koje su zvali „kompjuteraši“.

Prvo internet čvorište u Subotici pušteno je u komercijalnu upotrebu 24. novembra 1997. godine. Prvi internet provajder, preduzeće „Tipp Topp system“pokrenulo ga je u saradnji sa beogradskim „BeoTelNetom“.

 

Internet i secesija 1999. godine, (crtež: Viktorija Aladžić)

 

Predistorija

Darko Kovačević, stari „kompjuteraš“, seća se:

„Od kraja osamdesetih (’88-89) pa skoro do kraja devedesetih imali smo BBS (bulletin board system) mrežu (recimo, direktno povezivanje 2 računara putem modema i telefonske linije) koja je bila neka vrsta prethodnice interneta, a  Subotičani su bili prilično aktivni. Malo ko je mogao da priušti dve telefonske linije (jednu za telefoniranje, drugu za kompjutere), pa su mnoge telefonske linije bile preko dana otvorene za ljude, a noću bi se uključivao modem i telefonom bi razgovarali kompjuteri. Otud je bivalo situacija da su se baka ili deka, mama, tata (kod nekih i supruga) znali javiti na telefon, da bi sa druge strane žice čuli nekakvo čudno pištanje i zviždukanje. Ako bi vlasnik BBS-a konačno popustio (najčešće) pritiscima porodice da ukine to čudo – ne bi bilo ništa neobično da mu mesecima (i godinama) nakon toga, ponekad zazvoni telefon usred noći.

Takođe, malo koji BBS je mogao da organizuje više pristupnih linija, tako da si često morao da okrećeš broj pola noći, ne bi li nekako i ti došao na red (ako je linija zauzeta, moraš da čekaš da se prethodni korisnik odjavi, da bi se ti prijavio). Verovatno je bilo problema i sa računima za telefon, jer ti se na kraju krajeva (ako se priključuješ na BBS u drugom gradu) sve to vodi kao da si imao dug telefonski međugradski razgovor (bar pola sata ili sat), i tako svake noći.

Ritual bi izgledao ovako:

sačekaš da padne mrak, da matorci zaspu, otkačiš telefon sa linije i ubodeš modem (zbog koga si ranije provlačio kabel kroz celu kuću/stan, a koji svima smeta), pa kreneš da zoveš BBS-ove po listi (uglavnom zauzeto, zauzeto…). Kada se konačno okačiš na BBS, proveriš ima li kakvih novih fajlova (programa), pregledaš diskusije (forum) da vidiš šta ima novo (ko je šta „otkrio“), odigraš svoje poteze na Trade Wars ili nekoj sličnoj igri i – to bi bilo to. Ako ćeš da skineš neki fajl, onda visiš na vezi još sat-dva, koliko je već bilo potrebno. Brzina razmene podataka bila je  mala.

Mnoge kompjuterske firme, ali i IT-hobisti i zanesenjaci, imali su svoj BBS, gde su se razmenjivale poruke, postojali forumi (iliti konferencije, 99% tema bile su – kompjuteri i mreže), igrale se preteče MMO (multiplayer online) igara (poput Trade Wars), i, naravno, razmenjivali fajlovi (programi i igre, ali to kasnije, kada su veze postale brže). Krajem osamdesetih bilo je možda dvadesetak BBS-ova na teritoriji cele Jugoslavije. Devedesetih ih je bilo bar stotinjak, najviše u Beogradu, ali je u Subotici radilo (što stalno, što povremeno) jedno desetak.

Neki od poznatijih subotičkih BBS-ova: Prometheus (Čipa), Kruger’s Wife (Jager, amigaški BBS), Tipp Topp, GTL, ICM Digital, SU-BBS… Ovi BBS-ovi su vremenom počeli i međusobno da razmenjuju podatke, što je dovelo do mreže BBS-ova SETNet (https://sr.wikipedia.org/wiki/SETNet, dao joj ime Atila Čipa iz Subotice), koja je mnogima bila prvi izlaz na internet.

---

---