Subotica je slobodna, rat nije završen

Subotica je oslobođena 10. oktobra ali rat još nije gotov. Nemci su stabilizovali front na Dunavu i u Sremu i držaće ga tu još pola godine. Subotičani su popunili 8. Vojvođansku udarnu brigadu, 16. i 51. diviziju i uskoro otišli na svoj ratni put sve do Dravograda i granice sa Austrijom gde će se boriti i ginuti i posle zvaničnog završetka rata.

Zmija je još jednom ujela kada su početkom 1945. godine nemački bombarderi napali Suboticu. Bombe su pale na fabriku Zorka, Poštu 2 i još neke objekte.

Nova vlast nastoji da organizuje život u gradu ali i da se politički utvrdi. Desetak dana po oslobođenju održan je veliki manifestacioni miting na trgu.

1963. godine, na početku Korzoa još stoji uspomena na te te dane

Subotičke omladinke (moda za jesen 1944.)

„U životu jednoga grada nisu svi dani jednaki. Jedan grad ne živi samo monotonim životom svagdašnjice. I on ima svojih svečanih i retkih dana. To su njegovi istorijski dani. Za Suboticu jedan takav dan biće naskoro. To je 10. oktobar.“

Tako su novine 1945. godine najavile proslavu prvog dana grada koji će to biti narednih pola veka.

 



KOMENTARI

  1. Hanibal Lektor kaže:

    Eh, od fašista smo se oslobodili. Od ovih drugih, nikako ne uspevamo …

  2. Aleksandar kaže:

    Zna li neko kako je zapravo poginuo Spartak???

  3. Lansky kaže:

    Ima nekoliko verzija pogibije Jovana Mikića, što je malo zbunjujuće jer su ih pričali neposredni učesnici tih događaja.
    Nama su u školi pričali da su ga ubili nemački vojnici kada je njemu zakazao automat. Jedan svedok je pričao da ga je pogodio mađarski vojnik kada je Spartak izašao pred njih i pozvao ih na predaju.
    Rana je bila nezgodna ali je njemu ostalo još nekoliko sati života. Drugovi su ga najpre odneli kod dr Marcele Jagić u Harambašićevu a potom u bolnicu ali nije bilo pomoći.

  4. Anonimni kaže:

    Lansky

    Nemoj da verujes sta su ti ucili u skoli, to su pisali partizani,To je LAZ.
    Pitaj Dedu on zna,samo mozda nece da kaze jer mu je stid.

  5. Imam i dalje puno godina... kaže:

    Postoje fotografije pobijenih oko Grdaske kuce…Lansky…molim te…Hoces da ti ih izvadim-posaljem?ima ih u arhivu….spageti wetern,ali…ali…)… seti se kada je gospoja Karadjordjevic dolazila prvi put u Suboticu… pre nekih 8-9 godina bilo joj je prvo pitanje…sta se ovde ispred glavnog ulaza gdradskih vrata desavalo…cak je i sirota htela da postavi spomen plocu…da…ali…niko od nas nije hteo da talasa tada…ali…setite se trupla ispred sadasnje apoteke ispod G.kuce…pa onda..malo pored….paaaaaaaaaaa…. Zuta kuca(alo!!!)… zakopajmo ovo i zaboravimo (ko moze)..lepo Vas molim…Amin!!!!…eh da…rusi…haaaaaa,ha…pa,lepo vas molim, nemojte nas zajebavati…pricali nam ocevi i dedovi..sta je bilo…i sve znamo…Subotica je ovo!!!!!!!!…zauvek u pamcenju i pricanju sa kolena na koleno….i moja baka je bila mudra(pricala sta je bilo..kafana nakon zorkaske pruge…i odjebala ih!!!)…eto moj mali prilog istoriji…a one fotke sa pocetka kucanja… ces,vec, neci, znam i verujem u tebe!!!!

  6. Imam i dalje puno godina... kaže:

    ufff….zamalo zaboavih…dodatak textu….laku noc!

  7. Lansky kaže:

    Te slike sa početka rata su na temi Subotica 12. April 1941. Okupacija u 26 slika (vidi sekciju IIsv rat)

    Što se tiče iskustva sa sovjetskom vojskom ona su većinom dobra, mada je bilo pojedinačnih incidenata. U priči „Beogradski flaster (Maksima Gorkog) kroz XX vek.„, opisao sam scenu kada je u zaustavljenom tramvaju kod pošte, ruski vojnik siluje ženu. Zanimljivo je to da su građani sve to pratili kroz prozor i glasno navijali za Rusa.

    Oficiri su bili smešteni po kućama i odnos sa njima je bio na visokom nivou.
    Bilo je to vreme kada je smrt bila svuda, pojedinačni incidenti se nisu računali u jednoj masovnoj nesreći.

  8. Imam i dalje puno godina... kaže:

    Da..ok..Lansky…postojala su i ta vremena, ali prica se svodi  na kraj rata.. …citiram pametne partizane: „Kada zivot nije imao svoju vrednost, smrt je imala (i placala se!!!)“…i onda, gle cuda, su se pojavili..tzv-Bounty Huntersi…svih boja….rusi, partizani, cetnici &etc…ali za suboticu su na zalost to bili zlotvori svih nacija, veroispovesti, jezika……pricala baka…uglavnom…kako mi je pricala…izdajnici & paraziti..eto…i svi mi nasi…smo otisli u tri lepe…divlji pojeli pitome…

  9. Svetozar kaže:

    Aleksandar:

    Zna li neko kako je zapravo poginuo Spartak???

    Ovo su fragmenti svedočanstva svedoka (neki delovi mi nedostaju)… CITIRAM:


    Na dan 10. oktobra 1944, oko šest sati uveče, išli smo autom sa šebešićke stanice u bazu kod Lajče Jaramazovića, somborskim putem, i zaustavili smo se u Maloj Bosni, ušli u kafanu da vidimo koga ima i pokidali Hortijeve slike i popili jedno slatko vino. U to se čulo da dolaze jedna kola i mi iziđemo iz kafane da vidimo ko je to. Dolazio nam je u susret Kala Đelmiš i rekao nam da su crvenoarmejci došli u Suboticu, i da je on poslat da nam javi. Mi smo odmah seli u auto i otišli u bazu, da sakupimo odred i da krenemo u Suboticu. Kada smo otišli u bazu, odred nam je bio na okupu, a sakupili smo ga da primimo materijal iz aviona koji je trebalo da se baci u blizini Bajmoka. U odredu smo imali jedan kamion koji smo zarobili u Subotici ispred pošte nekoliko dana pre oslobođenja, jedan luksuzni auto na kojem je došao k nama Rem Tibor i jedan motocikl koji smo zarobili od dva nemačka oficira na somborskom putu. Na luksuznom autu krenuli smo za Suboticu: Lajčo, Mikić, Rem i Stjenjka, a kamionom je trebalo da krene čitav odred, do 100 naoružanih ljudi s tim da ih mi čekamo u Malom Bajmoku.
    Od 8 sati pa do 11 kiša je strašno sipala. Kada smo stigli do Malog Bajmoka, usporili smo vožnju da nas ne bi Rusi poubijali, no odjednom se osula paljba iz „pikavaca“ preko nas. Mi smo odmah stali i izašli iz automobila, jer su nam Rusi pritrčali i počeli nas razoružavati. Kada smo im rekli da smo partizani, oni nam u prvi mah nisu poverovali, ali kasnije su nam ostavili oružje i odveli nas u njihov štab, gde je nastalo grljenje, ljubljenje i upoznavanje. Lajčo i Gros su produžili u

    nedostaje

    ćajno-činovničku kancelariju. Ja sam prišao Mikiću, on je ležao pod stolom ranjen. Zapitao sam ga, gde je ranjen. On mi je rekao da je u ruku, mišicu i ispod pluća. Ja sam mu odmah raspasao opasač, bluzu, no njegova rana nije krvarila. Imao je unutrašnje krvarenje. Sa uzdahom mi je rekao: „Ja sam svoju dužnost izvršio, moja misija je završena – Subotica je slobodna“.
    Ja sam ga hrabrio da nije rana tako strašna, i odmah sam naredio da ga prenesu u bolnicu na jednoj klupi. Drugovi su dalje pretresali zaroblje-

    nedostaje

    mađarski oficir ranjen sakrio. Uzeli smo mu oružje i doterali ga u gomilu. Ušao sam u drugu kancelariju i tamo sam našao jednog Nemca koji je bio sav zelen od straha. I njega smo doterali u gomilu. Drugovi su našli još neke koji su se sakrili u podrum, a neke još po vagonima. Uglavnom nakupilo se oko stotinu te smo ih odmah proterali u Mali Bajmok u jednu kafanu i tamo ih je čuvala naša straža nekoliko dana, dok ih nisu Rusi preuzeli.
    Ja sam ostao na stanici jer smo sakupljali oružje i municiju. Najednom zazvoni telefon. Ja sam uzeo slušalicu i upitao ko je tamo. Odgovor: „Kelebija, šta ima novo?“ Ja sam mu odgovorio da nema baš ništa naročito. Mađarski smo razgovarali i on je primetio da ja ne govorim dobro mađarski pa me je upitao još jednom ko je tamo. Ja sam mu odgovorio: „Jedan partizan.“ Na telefonu se čulo samo „Ah“, i on je tresnuo slušalicom.
    Već je skoro svanjivalo, kada smo napustili stanicu. Pošao sam na poštu da vidim šta tamo ima novo. Tamo je bilo sve u redu. Onda sam otišao ruskom komandiru čete da se dogovorimo o daljim merama koje bi eventualno bilo potrebno preduzeti. Čim sam stigao, čulo se da je jedan oklopljeni voz ušao u stanicu i da su tri mađarska kamiona sa vojskom ušla u Suboticu. Rusi sa njihovom četom razvili su se u strelce i posle borbe sastali su se kod katoličke crkve. Odande sam otišao na stanicu, a pre toga naredio sam da se ne sme napustiti ni po koju cenu stanica. Čuo sam da je komandant bataljona Felegi Radenko naišao sa motorbiciklom na mađarske kamione i da su ga ranili. Kasnije je umro.
    Uglavnom, kada sam stigao na stanicu tamo je bilo se u redu, javljali su se dobrovoljci i dobijali oružje. Toga dana se javilo njih oko 300 i išli su na obez-

    nedostaje

     

     

  10. Restitucioniran! kaže:

    uffffff…lepo vas molim…nastavite sa memoarima! mozda i oni u gradskom arhivu nesto novo saznaju!!!!pozz!!! i veeeeeeliko HVALA na textu…uzivao sam dok sam ga citao…cekam nastavak!

  11. Anonimni kaže:

    Svetozare!

    Taj svedok je bio partizan? Ili neki dobar covek? ili neko upravo stigao odnekud? neznamo! Zato tvoj citat je kao neki roman jer su ga pisali pobednici okupatora.
    Pitaj dedu, komsiju, baku oni znaju istinu, pusti to sto su partizani pisali.

  12. Svetozar kaže:

    For Dummies, da ne bude zabune, sledeći pojmovi imaju sledeće značenje:

    SVEDOK je akter (neposredni učesnik) nekog događaja…

    CITAT je doslovno navođenje podataka…

     

    Dakle, da ne bude nesporazuma, ja nijednog momenta nisam ulazio u analizu ISTINITOSTI ili NEISTINITOSTI citata.

    Naveo sam podatke doslovno onako kako su zapisani.

    Naravno da je u pitanju svedočanstvo nekog partizana, a da si iole pažljivo pročitao tekst, video bi da u tom tekstu nema herojstva niti junačenja, pa mi otuda nije jasan tvoj prizemni sarkazam (zajedljivost)

  13. Anonimni kaže:

    Svetozare.

    Pravu si, Izvini.

OSTAVITE KOMENTAR

+ 19 = 25

IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)

What is 6 + 6 ?
Please leave these two fields as-is: