Imam i dalje puno godina... kaže:

Postoje fotografije pobijenih oko Grdaske kuce…Lansky…molim te…Hoces da ti ih izvadim-posaljem?ima ih u arhivu….spageti wetern,ali…ali…)… seti se kada je gospoja Karadjordjevic dolazila prvi put u Suboticu… pre nekih 8-9 godina bilo joj je prvo pitanje…sta se ovde ispred glavnog ulaza gdradskih vrata desavalo…cak je i sirota htela da postavi spomen plocu…da…ali…niko od nas nije hteo da talasa tada…ali…setite se trupla ispred sadasnje apoteke ispod G.kuce…pa onda..malo pored….paaaaaaaaaaa…. Zuta kuca(alo!!!)… zakopajmo ovo i zaboravimo (ko moze)..lepo Vas molim…Amin!!!!…eh da…rusi…haaaaaa,ha…pa,lepo vas molim, nemojte nas zajebavati…pricali nam ocevi i dedovi..sta je bilo…i sve znamo…Subotica je ovo!!!!!!!!…zauvek u pamcenju i pricanju sa kolena na koleno….i moja baka je bila mudra(pricala sta je bilo..kafana nakon zorkaske pruge…i odjebala ih!!!)…eto moj mali prilog istoriji…a one fotke sa pocetka kucanja… ces,vec, neci, znam i verujem u tebe!!!!

Svetozar kaže:

Aleksandar:

Zna li neko kako je zapravo poginuo Spartak???

Ovo su fragmenti svedočanstva svedoka (neki delovi mi nedostaju)… CITIRAM:

Na dan 10. oktobra 1944, oko šest sati uveče, išli smo autom sa šebešićke stanice u bazu kod Lajče Jaramazovića, somborskim putem, i zaustavili smo se u Maloj Bosni, ušli u kafanu da vidimo koga ima i pokidali Hortijeve slike i popili jedno slatko vino. U to se čulo da dolaze jedna kola i mi iziđemo iz kafane da vidimo ko je to. Dolazio nam je u susret Kala Đelmiš i rekao nam da su crvenoarmejci došli u Suboticu, i da je on poslat da nam javi. Mi smo odmah seli u auto i otišli u bazu, da sakupimo odred i da krenemo u Suboticu. Kada smo otišli u bazu, odred nam je bio na okupu, a sakupili smo ga da primimo materijal iz aviona koji je trebalo da se baci u blizini Bajmoka. U odredu smo imali jedan kamion koji smo zarobili u Subotici ispred pošte nekoliko dana pre oslobođenja, jedan luksuzni auto na kojem je došao k nama Rem Tibor i jedan motocikl koji smo zarobili od dva nemačka oficira na somborskom putu. Na luksuznom autu krenuli smo za Suboticu: Lajčo, Mikić, Rem i Stjenjka, a kamionom je trebalo da krene čitav odred, do 100 naoružanih ljudi s tim da ih mi čekamo u Malom Bajmoku.
Od 8 sati pa do 11 kiša je strašno sipala. Kada smo stigli do Malog Bajmoka, usporili smo vožnju da nas ne bi Rusi poubijali, no odjednom se osula paljba iz „pikavaca“ preko nas. Mi smo odmah stali i izašli iz automobila, jer su nam Rusi pritrčali i počeli nas razoružavati. Kada smo im rekli da smo partizani, oni nam u prvi mah nisu poverovali, ali kasnije su nam ostavili oružje i odveli nas u njihov štab, gde je nastalo grljenje, ljubljenje i upoznavanje. Lajčo i Gros su produžili u

– nedostaje –

ćajno-činovničku kancelariju. Ja sam prišao Mikiću, on je ležao pod stolom ranjen. Zapitao sam ga, gde je ranjen. On mi je rekao da je u ruku, mišicu i ispod pluća. Ja sam mu odmah raspasao opasač, bluzu, no njegova rana nije krvarila. Imao je unutrašnje krvarenje. Sa uzdahom mi je rekao: „Ja sam svoju dužnost izvršio, moja misija je završena – Subotica je slobodna“.
Ja sam ga hrabrio da nije rana tako strašna, i odmah sam naredio da ga prenesu u bolnicu na jednoj klupi. Drugovi su dalje pretresali zaroblje-

– nedostaje –

mađarski oficir ranjen sakrio. Uzeli smo mu oružje i doterali ga u gomilu. Ušao sam u drugu kancelariju i tamo sam našao jednog Nemca koji je bio sav zelen od straha. I njega smo doterali u gomilu. Drugovi su našli još neke koji su se sakrili u podrum, a neke još po vagonima. Uglavnom nakupilo se oko stotinu te smo ih odmah proterali u Mali Bajmok u jednu kafanu i tamo ih je čuvala naša straža nekoliko dana, dok ih nisu Rusi preuzeli.
Ja sam ostao na stanici jer smo sakupljali oružje i municiju. Najednom zazvoni telefon. Ja sam uzeo slušalicu i upitao ko je tamo. Odgovor: „Kelebija, šta ima novo?“ Ja sam mu odgovorio da nema baš ništa naročito. Mađarski smo razgovarali i on je primetio da ja ne govorim dobro mađarski pa me je upitao još jednom ko je tamo. Ja sam mu odgovorio: „Jedan partizan.“ Na telefonu se čulo samo „Ah“, i on je tresnuo slušalicom.
Već je skoro svanjivalo, kada smo napustili stanicu. Pošao sam na poštu da vidim šta tamo ima novo. Tamo je bilo sve u redu. Onda sam otišao ruskom komandiru čete da se dogovorimo o daljim merama koje bi eventualno bilo potrebno preduzeti. Čim sam stigao, čulo se da je jedan oklopljeni voz ušao u stanicu i da su tri mađarska kamiona sa vojskom ušla u Suboticu. Rusi sa njihovom četom razvili su se u strelce i posle borbe sastali su se kod katoličke crkve. Odande sam otišao na stanicu, a pre toga naredio sam da se ne sme napustiti ni po koju cenu stanica. Čuo sam da je komandant bataljona Felegi Radenko naišao sa motorbiciklom na mađarske kamione i da su ga ranili. Kasnije je umro.
Uglavnom, kada sam stigao na stanicu tamo je bilo se u redu, javljali su se dobrovoljci i dobijali oružje. Toga dana se javilo njih oko 300 i išli su na obez-

– nedostaje –

Anonimni kaže:

Svetozare!

Taj svedok je bio partizan? Ili neki dobar covek? ili neko upravo stigao odnekud? neznamo! Zato tvoj citat je kao neki roman jer su ga pisali pobednici okupatora.
Pitaj dedu, komsiju, baku oni znaju istinu, pusti to sto su partizani pisali.

Anonimni kaže:

Svetozare.

Pravu si, Izvini.