Sutra dan osoba sa invaliditetom

U prizemlju hotela „Galerija“, jednom od retkih objekata u Subotici u koji mogu da uđu i invalidi, u petak, 3. decembra, biće održana proslava Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom. Iako razloga za slavlje nema, udruženja invalida su na svečanost pozvala predstavnike Gradske uprave da bi im ukazala na probleme s kojima se svakodnevno susreću.

Slika

Najveći problemi Subotičana koji ne mogu da se kreću bez invalidskih pomagala su arhitektonske barijere, i to na ulazu u socijalne i zdravstvene ustanove. Marko Peić Tukuljac je zbog kvadriplegije godinama vezan za invalidska kolica. Prošle godije je pokušao javnim pismom da skrene pažnju gradonačelnika Saše Vučinića da je rampa za invalide neophodna na ulazu u zgradu u kojoj se nalazi Penzijsko invalidski fond, Fond za zdravstvo i Filijala NSZ.

– Gradonačelnik je prvo obećao da će novac od bala gradonačelnika nameniti za rampu, ali je kasnije odluka promenjena pošto je pare trebalo da obezbedi ipak pokrajina. Nedavno sam sreo gradonačelnika i rekao mi je da se još malo strpim. U gradu ima puno prepreka zbog kojih ne možemo samostalno da brinemo o sebi. Kada se krene prema Buvljaku, toliko je rupa da ni zdravi nisu bezbedni, a kamoli mi u kolicima koja se zbog toga lome – kaže Tukuljac.

Prema njegovim rečima, invalidske rampe nema većina apoteka, ambulanti, a kada ide na rehabilitaciju u bolnicu, izračunao je, 1.200 metara u dvorištu pod rupama jedva savlada. Marko Peić Tukuljac kaže da ima sreće što ima poznanicu u zgradi SIZ-a koju svaki put mora da nazove i moli da mu čini uslugu.

– Najgore je kad mi treba lek i dođem pred apoteku preko puta „Elektrovojvodine“. Ako je unutra gužva po hladnom i kišnom vremenu moram da čekam ispred da apotekarka završi sa drugim mušterijama – kaže Marko Peić Tukuljac.

Slika

Zbog takvih prepreka većina invalida retko izlazi iz kuća, ali osim arhitektonskih barijera bole ih i ljudske predrasude. Predsednik Udruženja amputiranih i rođenih sa malformacijama Stipan Ćakić kaže da u gradu ima puno porodica koje se stide dece, rođaka i drugih članova invalida.
– Dovoljan je samo jedan stepenik da ne možemo da uđemo u objekat, ali teže podnosimo predrasude od arhitektonskih barijera. Pojedinci članove porodice u šetnju izvode samo noću da ih niko ne bi video s njima. Često prepričavamo slučaj žene koja je sina invalida skrivala u stanu i gotovo da niko nije znao za njega. Bili smo šokirani kada smo čuli da je po struci bila medicinska sestra – kaže Stipan Ćakić.

Udruženjima koja okupljaju invalide mnogi odbijaju da pomognu, a Ćakićevo od grada dobija svega 155.000 dinara. Problem je zapošljavanje i školovanje i kupovina invalidskih pomagala koja su skupa, dok većina osoba kojima su neophodna živi na ivici egzistencije.
– Samo sto odsto invalidi imaju pravo na 300 besplatnih telefonskih impulsa mesečno, 150 kilovata struje i popust za kablovsku televiziju. Ne bi bilo loše kada bi nam Gradska uprava obezbedila dodatne povlastice, a najviše bi nam značilo kada bi bili pošteđeni računa za grejanje – zaključuje Stipan Ćakić.

Izvor: Blic



KOMENTARI

OSTAVITE KOMENTAR

+ 13 = 22