Novinar lista „Vreme“ zabeležio je svoje utiske iz „Filipsovog“ paviljona gde su Jugosloveni prvi put videli televiziju 1938. godine: „Zavidim ljudima u budućnosti koji će ovo imati u svojim domovima“.
Ista misao motala se Subotičanima i dvadeset godina kasnije ispred izloga prodavnice „Tehnika“ na korzou. Budućnost još nije bila stigla, iako je prvi televizor i televizijski program, kod nas viđen još krajem tridesetih godina na Beogradskom sajmištu. Svetski rat koji je usledio, odložio je dolazak tog čuda u živote Evropljana. Krajem pedesetih, ne zaostajući za drugim zemljama, Jugoslovenska Radio Televizija pokrenula je svoj program. Prvi glas koji će progovoriti sa ekrana, bio je glas naše Žedničanke Olge Mandić.
Olga Mandić (udata Nađ) spiker eksperimentalnog programa Televizije Jugoslavije 1958. godine
TV aparati u to vreme mogu da se izbroje na prste. Osim pomenutog u izlogu prodavnice „Tehnika“, gde su građani sa ulice mogli da prate program, drugi je bio u Klubu boraca.
Rukovanje televizorom, radiom i gramofonom dozvoljeno samo domaćinu kluba
Kada je na Gradskom stadionu u Subotici prvi put namešten VAR (Video assistant refere) 2021. godine, bilo je to tačno pedeset godina od prvog direktnog TV prenosa sa ovog mesta. Utakmicu između „B“ reprezentacija Jugoslavije i Mađarske prenosila je jugoslovenska televizija, što je subotičku fudbalsku publiku stavilo na muke. Da li iskoristiti priliku i uživo gledati B reprezentaciju, sastavljenu od asova iz naše lige, ili ostati kod kuće i na ekranu prvi put videti Spartakov stadion „u živo“.
Pojaviti se na televiziji značilo je biti viđen od miliona. Bila je to stvar prestiža, ne samo za pojedinca nego i za čitav grad. Lokal patriote su i danas osetljive ako se njihov grad ne pomene u vremenskoj prognozi na TV Dnevniku, iako odavno imamo lokalne televizije i redovna TV dopisništva iz kojih svakodnevno idu reportaže na pokrajinsku i državnu televiziju.
U vreme kada smo imali „jedan i po“ program i zemlju od Vardara do Triglava, videti svoj grad na ekranu bio je pravi događaj.
Samodoprinos za kablovsku
Svaka naredna decenija, nosila je sa sobom nešto novo za ovu magičnu kutiju. Polovinom osamdesetih nije još ni svaka kuća imala kolor televizor kada je počelo da se govori o kablovskoj televiziji. Najpre u Savetu za razvoj grada a potom i u mesnim zajednicama, koje su po tadašnjim propisima jednine mogle da budu investitori u takav sistem, s tim da održavanje prepuste nekom preduzeću.
MZ Novi grad prvi je uveo samodoprinos za kablovsku tv 1988. godine. Pošto tako nije namaknuto dovoljno sredstava, prvi pretplatnici bili su i investitori u glavnu stanicu, nakon čega su bili oslobođeni plaćanja naredne četiri godine. Najzad, 3. marta 1990. prvi Subotičani dobili su kablovsku televiziju sa svih 11 kanala. Sedam godina kasnije bilo ih je čak 30.
Jedan od njih vredeo je kao svi zajedno. Ako bi pitali mlade ljude, bio je to MTV.
MTV (Music Television) po ceo dan je emitovala muzičke emisije i spotove, koje smo do tad mogli da gledamo na kašičicu na domaćim kanalima, ili u kafićima i fliperanama, gde su puštani snimci video rekorderom. Nije bio mali broj onih koji su kod kuće snimali program MTV-a na video kasete, smatrajući ga vrednim čuvanja. Kod nas je preko kabla emitovan MTV UK, tako da su se na ekranu smenjivali Steve Blame, King, Sonya Saul…
Sonya Saulić
Vrlo brzo su se na MTV-u pojavili i Subotičani. Ne kao muzički izvođači već kao pobednici nagradne igre.
Braća Žolt i Akoš Varga, tada tinejdžeri iz Kumičićeve ulice, poslali su pismo u London, u kojem je bio odgovor na nagradno pitanje : Ko je predgrupa Bili Ajdola na njegovoj turneji. Iz gomile koverata, izvučena je njihova. Nagrada je bila fantastična: Gostovanje na koncertu tog rok stara u Londonu i motocikl „Harley Davidson“ ručne izrade, sa potpisom – Billy Idol .
Usledilo je nezaboravno putovanje u London, gde im je na raspolaganju bila limuzina i boravak u luksuznom hotelu. Nakon toga, koncert i koktel iza bine sa Bilijem i ljudima iz show businessa. Tu se nalazio i Harley, ispod božićne jelke. Ključeve im je uručio, ko bi drugi do Billy.
Nagradna igra je nastavljena ali nagrade više nisu bile ni približno tako zanimljive.
Lansky
Danas mladi sve manje gledaju TV. Moguce je da ce vremenom opasti znacaj tog medija. Generacija nasih roditelja ga je prihvatila kao senzacionalnu novotariju, mi smo uz njega odrasli kao uz nesto sto se samo po sebi podrazumeva, a nasa deca i unuci postaju sve nezainteresovaniji za TV. Mozda je i bolje tako ako se uzme u obzir drastican pad kvaliteta svih programa. Obrazovna uloga ovog medija je sve manja, a zabavna sve veca iako je i kvalitet te „zabave“ drasticno opao. Setite se samo skolskog programa, decijih emisija (Poletarac, Neven, Nedeljni zabavnik…), Opstanka, serije Kosmos (sa Karlom Saganom), kao i zabavnih emisija 7+7, Obraz uz obraz, Hit meseca… Mozda ce TV stanice shvatiti da je potrebno podici kvalitet programa ako se nastavi pad zainteresovanosti.
trovach , nekad je u celoj Jugoslaviji bila jedna TV stanica koja je privukla sav najkvalitetniji kadar iz domena umetnosti, muzike , svega. Izvlacili su najbolje iz tehnike tih dana. Danas tehnicke mogucnosti su neogranicene i svaka budala otvara TV stanicu ali broj nadarenih i pametnih ljudi je ostao isti , ne moze se postici koncentracija kvaliteta na jednu stanicu. Program je cisto s…e. YT ima sa druge strane ima puno interesantnih kanala gde su pojedinci iskoristili mogucnosti
Pa molim vas gospodine pomaknite se malo, pustite i dete da vidi nesto.To je recenica koju sam cuo od jedne starije bake sa unukom ispred izloga Tehnike na Subotickom Korzu. Urezala mi se je duboko u pamcenje i danas kada u mojoj kuci sedim ispred TV ekrana od 55 cola mislim na baku i njenog unuka. Ponekad u mislima vidim moju majku i sestru kako sede na kaucu u nasoj staroj kuci, gledaju Chanson d’eurovision i ogovaraju frizure i odevanje interpretatora. Imati TV antenu na krovu vlastite kuce je bilo vec nesto i siguran znak kucnog blagostanja i boljeg standarda.Ja sam detinjstvo proveo uglavnom bez televizora jer sam upravo u vreme kada je otac kupio televizor (1960) dospeo u uzrast kada sam se pomalo zamomcio i imao daleko preceg posla nego sedeti u sobi sa roditeljima i buljiti u televizor. Televizija je ne samo prosirila duhovne horizonte stanovnistva jer se ponekad mogao baciti pogled i preko ograde i videti sta i kako je u drugim zemljama, Madjarska, Austrija, Italija itd jer se perenosio program i iz tog naseg komsiluka. Vrlo omiljen je bio subotnji prenos programa „Studio uno“ iz Italije. Tu se mogla videti najnovija Italijanska moda, ali i cuti najnoviji hitovi i slageri iz citave Evope. Ti prenosi su imali dosta jak uticaj pogotovu na omladinu i to se je moglo primetiti i na nasem Korzu. Dodao bih jos i da su tadasnji TV spikeri bili arbitri i primeri kako se pravilno govori, akcentuje i uopste kako se izgovaraju, kako one domace, tako i one strane reci koje su sve cesce ulazile u upotrebu. Danas kada cujem kako se govori sa TV ekrana imam utisak kao da su svu upravo izasli iz nekog periferijskog bircuza i dosli pravo na TV ekran.
U izlogu je bio i televizor koji je ponekad bio ukljucen, bio je emitovan decji program: Mendo i Slavica, koji sam u drustvu druge dece gledala sa ulice.
Bio je to veliki dozivljaj.