Koja je poslednja decenija kada su žene još bile istinske dame a muškarci elegantna gospoda ? Koje je to doba kada si na štrandu morao da iznajmiš kabinu, da se tamo presvučeš i ostaviš garderobu jer nisi mogao na Palić da stigneš u šortsu i japankama, sa peškirom na ramenu.
Dobrodošli u šezdesete, dobrodošli u …
SVET PRAVIH LINIJA
Nacrt novih kabina na muškom štrandu 1959. godine
Sredinom dvadesetog veka još uvek su živele generacije odrasle u doba kitnjaste secesije, kočija, čipke… Biti moderan 50ih, 60ih, značilo je nešto sasvim suprotno od vijugavih i cvetastih linija art nuovo-a. Bilo da je reč grafičkom dizajnu ili o oblikovanju nameštaja i enterijera, na ceni je bila jednostavnost. Pogled na naslovnice časopisa, omote gramofonskih ploča, modne detalje pa sve do izgleda pločnika Radijalca, odaje trend jasnih geometrijskih oblika.
Oliver Mlakar i Jasmina Nikić
Terasa na palićkom muškom štrandu pripada upravo tom dobu. Bio je to jedini prodor modernističke arhitekture na obalu jezera, sve do danas. Njen tvorac, arh. Baltazar Bolto Dulić, bio je pripadnik generacije oduševljene funkcionalizmom, pre rata kao avangarda, a nakon njega kao ona koja se pitala kada je našom novogradnjom dominirao „internacionalni stil“ umesto pretećeg soc-realizma.
Nema puno mesta gde čovek u gradu može da ima pogled na čist horizont i zalazak sunca, ako ne živi na spratu, u stanu okrenutom zapadu. Palićka istočna obala, osim pogleda na zapadnu stranu neba, ima i jezero po kome se pruža ona zlatna staza koja od posmatrača preko vode ide prema rumenoj kugli što zalazi. Sigurno je i arhitekta bio svestan toga kada je ovu terasu pozicionirao upravo ovde.
Palić je te 1962. godine dobio ovaj moderan i šik objekat ali je zatajila ona privredna grana koja je trebala da ga stavi u pogon na pravi način – ugostiteljstvo i turizam. Novine tada pišu kako preko dana radi bife ali uveče na terasi nema ništa. Iako je mladima obećan džuboks – od muzike ni glasa.
Sedamdesete su počele isušivanjem jezera.
Iako je ovaj projekat 1962. nosio ime “Restoran – Eterem”, on to nikada ozbiljno nije postao. Pojedini pokušaji bili su suviše retki pa je ova velika terasa više od pola veka provela slabo iskorišćena.
Kao i neka druga subotička “prokletstva”, nakon pola stoleća sna lepotica se probudila lepša nego ikad. Preduzimljivi investitor prepustio je radove onome ko je savršeno razumeo ideju Baltazara Dulića, sledio njegov stilski obrazac i za razliku od muzeja starih predmeta, u šta se pretvaraju mnogobrojni rustični restorani, ovaj eneterijer modelirao funkcionalno, bez viška detalja koji bi odvraćali pažnju od onog najvažnijeg – pogleda na jezero.
Traje dovoljno dugo da bi se uživalo a previše kratko da bi dosadilo – to je doba dana kada se iz minuta u minut na nebu menjaju boje, a oblaci i svetlost svakoga dana slikaju novu, jedinstvenu i neponovljivu sliku. Nije samo zalazak sunca taj koji privlači goste na ovu terasu. To je ulaznica u jedan svet jednostavne elegancije koja je očaravala neke ranije generacije, a ove nove čeka da je razumeju i vrednuju a onda je dodaju u subotičku “kolekciju” starijih stilova arhitekture i dizajna koji se čuvaju.
Lansky
Nekada je stvarno postojao odredjeni Dress-code koji je bio obavezan i cvrsto uklopljen u drustvo i njegove odnose. Vec po odeci, i ko je kako odeven, moglo se bez problema steci sliku o osobi sa kojom ste se susreli. Bilo je dovoljno baciti samo kratki pogled i odmah ste znali da li pred sobom imate muskarca ili zenu. Odeca je bila vizit-karta persone i znalo se odmah ko je staro Suboticko gradjansto, a ko je Licki kolonista. Sa lakocom se prepoznalo ko ima salas sa ko zna koliko jutara zemlje, a ko je dosao iz Bosne da bere kukuruz. Odeca je odavala socijalni status, profesiju, ali i starosnu dob, kao i bracno stanje. Kada bi neko u porodici umro nosila se crnina barem godinu dana. Muskarci a ponekad i zene nosili bi crnu traku oko rukava (crni flor) kao znak da su u zalosti. Znalo se sta se oblaci na plazu, na pijacu, na posao ili na izlet. Sve je imalo svoje vreme i bilo je nezamislivo da se odrasla osoba jednostavno na plazi onako pred svima pocne skidati ili oblaciti. Zato su kabine bile nesto sto se samo po sebi podrazumevalo. Tim kabinama poneki Suboticanin mozda moze i da zahvali svoj dolazak na ovaj svet. Nakon WW2 pocinje izgradnja porusene i razbijene Evrope odbacuje se sve sto nepotrebno oteze i poskupljuje gradnju, razni arhitektonski ukrasi iz proslih vremena nestaju i i jedino je vazno sto pre i sto jeftinije izgraditi stambeni prostor za ljude koji cekaju na ulici. Zato je sve bilo ravno glatko i iskljucivo svrsishodno i sto je najvaznije bez velikog radnog intenziteta a koji poskupljuje gradjevinu ili drugi neki proizvod. Subotica se je mozda i malo ocesala o soc-realizam ali u daleko manjoj meri nego negde druge. Naselje kod Partizana spada u vise u nekakav soc-realizam u pokusaju. Radijalac je nekako uspeo da se izvuce iz toga, valjda jer nije gradjen odjednom zbog nedostatka novca. Jedino pravi i originalni soc-realizam gradjen po uzoru na Rusku komunalku a za koji ja znam, je desetospratni stanbeni objekat na uglu Palickog puta i Parceticeve ulice. Mislim da je to bio prvi objekat u Subotici izgradjen od gotovih betoskih zidova.
Kad ce vrli Suboticani poceti da razlikuju socrealizam od modernizma? I da prefabrikovana gradnja nije i socrealizam. I da socrealizam ima, tako Suboticanima drage, „ukrase na fasadi“? I kad ce shvatiti da Gradsku kucu NIJE izgradila Marija Terezija?
Za sve treba vremena. U gradskom jezgru je svega jedna petina građevina secesija. Treba govoriti i o drugim stilovima, naravno ako ljudi hoće da slušaju.
Restoran u Narodnoj bašti (Volksgarten) u Beču
Socijalisticki realizam nije samo slikarstvo koje velica velikog vodju i ucitelja i slavi i glorifikuje rad, niti muzicke kompozicije koje velicaju herojstvo i revoluciju ili romani o herojima rada i udarnicima koji treba da sluze svima za primer. Socijalisticki realizam je i gradjevinski objekat od betonskih oplata, odgovarajuceg kvaliteta sa ogromnim brojem stanova, obicno nekoliko stotina, od kojih svaki stan ima mozda brat – bratu, 20m2 stambene povrsine i u koji se smesti cetvoro ili petoclana porodica i jos joj se objasni da se drustvo brine o njoj i i da treba biti zahvalna i na prigodnoj svecanosti joj se uruce kljucevi od stana. To se zove socijalisticka realnost koju mi u SFRJ srecom nismo cesto dozivljavali. Nasi stanovi su bili „cak“ 50m2 i bili su sasvim komforni, za razliku od „komunalki“ gde je u novogradnji svaka porodica dobila za sebe po jednu sobu, a sanitarne prostorije i kuhinju su bratski delili sa vise porodica na istoj etazi.
@Floralys
„Komunalke“ NISU socrealizam. Pogledaj moskovske stanice metroa. To jeste socrealizam
@ arlekino
Socrealizam je jasno definisan pojam, odnosno jedan umetnicki pravac 20-tog veka i oko toga nema nikakvog zbora. Jedinstveni umetnicki pravac koji ne kreira umetnik nego ga odredjuje ideologija. Komunalka je per se sve drugo osim umetnost i oko toga takodje nema diskusije. Medjutim mi koji poznajemo socijalizam u svim njegovim fasetama (ja ne znam koje ste vi godiste) i svu njegovu kompleksnost, pod pojmom socijalistickog reealizma ili realnog socijalizma ili omiljenog eufemizma „nasa stvarnost“, podrazumevamo sve, onako „djuture“ pod pojmom socrealizam. To je naravno za puriste i istoricare umetnosti jedna prava blasfemija. Oni ljudi koji su imali prilike da odgovaraju na informativnom razgovoru na primedbu – Druze, vi ste se sinoc u kafani negativno izrazili o nasoj socijalistickoj realnosti, ti ljudi socrealizam i realsocijalizam trpaju u isti kos i nije im bilo ni na kraj pameti da sve to dovedu u nekakvu vezu sa umetnoscu, i zato taj pojam ima daleko vecu sirinu u realnom zivotu nego sto je ima u samoj istoriji umetnosti. Eto to bi bilo moje objasnjenje sta i zasto narod kao takav naziva socrealizam a moja skromnost i malenkost sebi dozvoljava slobodu da se ubraja u nareceni narod.
Kafić Terasa na Paliću je preExtra! Pun pogodak!
Kafic Terasa je stvarno extra. Pogotovo njihove cene su extra. Jednom bio, nikad vise.