„Strah je barijera slobodi, a prostituisanje straha je slatko bekstvo od nje“, s ovom porukom u Zagrebu se nedavno ponovo pojavio proslavljeni režiser i direktor mađarskog gradskog teatra u Subotici „Deže Kostolanji“, Andraš Urban.
Dok se na „Gavelinim večerima“ istoimenog dramskog pozorišta u Zagrebu davala njegova „Životnjska farma“ (odigrana prvo u Rijeci, na poziv tamošnjeg upravnika Hrvatskog narodnog kazališta Ivana Plemenitog Zajca, Olivera Frljića), publika u Zagrebačkom kazalištu mladih ostala je zapanjena silinom emocija Urbanovog „Drakule“. Uzevši za neophodnu okosnicu romantičnu priču Brama Stokera koji je jugoistočne vampirske kultove i mit o transilvanijskom vladaru Vladu Tepešu, pokušao da prilagodi ukusu tadašnje Evrope, Andraš Urban odustao je u svojoj predstavi od svega metafizičkog. Ali i od Evrope kakvu danas poznajemo.
Drakula, kaže poznati režiser nagrađivane „Neoplante“ i „Koštane“, po mnogima uz Olivera Frljića najtraženiji režiser regiona, nije ulaz u metafizičko, on je ulaz u neljudsko. A njegova „deca tame“ kojoj siše krv kako bi ih inficirao pošastima aktuelne zapadne civilizacije, zapravo su deca ponikla na Balkanu, devedesetih godina.
U Urbanovoj predstavi koja kombinuje performans, pa čak i groteskan balet uz zvuke gusli, takvu decu sjajno utelovljuju glumci Slovenskogo narodnog gledališća iz Maribora, Teatra Duo iz Parme i Zagrebačkog kazališta mladih. Sve je ovde pobuna, vika, vriska, cinizam, nemoć, strah, smrt.
Scena je krcata krstovima, golotinjom, krvlju, novcem, a otvorene scene nasilja i seksa šokirale su deo zagrebačke publike naviknut na lake operetne note koje se ne dotiču ni teških tema, ni teških vremena.
Strah ruši vrednosti Evrope
Vampiri Andraša Urbana ne deluju nimalo zastarelo, a još manje operetno-romantično. On ukazuje da svi živimo u doba kolektivnog vampirizma, dopuštamo nasilje nad sobom, čeznemo za tuđom krvlju, a istovremeno strahujemo da će nas ta „krv Drugih“ zaraziti. Takav strah ruši sve vrednosti civilizovane Evrope, on nudi podaništvo kamuflirano u besmrtnost koju garantuje novac kombinovan sa kreditom za budućnost koji nikada ne može da bude otplaćen pa zato stalno rađa nove strahove.
Društvu je u interesu da neke strahove nikada ne prevladamo, poručuje Andraš Urban svojim „Drakulom“ koji je deo publike toliko sablaznio da je zbog ogoljenih ljudskih tela napuštala pozorišnu dvoranu. Mlađa populacija ostala je, međutim, zadivljena provokacijom, angažovanošću i, nadasve, originalnim pristupom Adraša Urbana kakav se ne viđa često na zagrebačkim pozorišnim scenama.
Bila je to kritika neoliberalizma, kapitalizma u kome su, kao glavni vampiri današnjice, bez uvijanja, označene vlade, crkve, politike, banke, pa je scena koju je postavio Marko Japelj bila krcata crnim uniformama i golim telima, izokrenutim krstovima i svežnjevima krvavih novčanica, građanskim salonima i vampirskim orgijama iza njihovih baroknih zastora.
Da bi se, usred te upravo frojdovske scene u kojoj se sve telesne izlučevine, od znoja, krvi i sperme, mešaju sa novcem i groteskno bledim vlasnicima „večnog života“, nad njima pojavio metalni šišmiš zlokobno rastvorenih krila što muklo škripe u strahu koji se širi geometrijskom progresijom. Pod tim krilima koja su možda krila šišmiša, pa čak i holivudskog „Betmena“, ali mnogo verovatnije krila ratnih bombardera, skupio se ranjav i go bivši čovek koji jedva čujno izdiše podsećajući publiku kako je nekad bilo lepo živeti i umreti umoran od rada.
Ako i nije bio posve po meri dela konzervativnijeg gledališta u Hrvatskoj koji pomalo uživa u kulturnom autizmu domaćih i uvoznih „sapunica“, Andraš Urban veoma dobro zna šta znači strah i veoma je kompetentan da o njemu progovori kroz tekst, dramaturgiju i režiju.
Fakultet dramskih umetnosti u Novom Sadu napustio je u jeku devedesetih na pet godina. U njemu se, kaže, psihički nešto slomilo, potrošilo. Vratio se roditeljima u Sentu, radio u šećerani, pio pivo, tonuo u košmaran san bez snova. Strah nije nestao niti kad se vratio u pozorište i postao slavan zbog svog neporecivog talenta ali i duboke proživljenosti onoga nad čim se površnija publika „ćudoredno“ zgraža.
„Strah me zida, strah me žice, strah me logora na periferiji Evrope, jer mi smo u Vojvodini godinama gledali kako pristižu izbeglice sa svih strana sveta. Samo ih Evropa nije videla, samo se ona danas pravi nevešta propagirajući multi-kulti slogane“.
„A, danas čak i u Subotici možete da čujete kako Mađarica i Srbin međusobno razgovaraju engleskim jezikom, jer on ne zna mađarski – što je kao normalno – a ona ne za srpski – što je kao malo manje normalno“, podsetiće na kraju od devedesetih umoran i takvom Evropom prezasićeni Andraš Urban.
I sad, pojavi li se Drakula, to je bitka života i smrti, ali ako ništa drugo, on je samo nož kojim ulazimo u sebe same.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta Privredne reforme iznad svega Radio-televizije Vojvodine.
