Za svakim vozom ostaje samoća

Zaustavi se voz. Nagnuta kroz prozor, ona je promatrala malu blatnu stanicu. Crnim slovima, na dvema lampama, moglo se čitati "Subotica" Grejam Grin Stamboul Train
Na železničkoj stanici u Sarnu, danas nema nijednog voza. Sivi oblaci koji plivaju nad stanicom, najavljuju kišu; samo što nema onog jakog vetra koji često, u mom zavičaju, prethodi nevremenu. Gledam staru zelenu lokomotivu, sada već deo pejzaža, uglavljenu između dva mrtva perona i pokrivenu lišćem. Poslednji voz, lokalni za Salerno, pošao je pre 12 minuta, i sada peronima vlada tišina – "za svakim vozom ostaje samoća", piše Mika Antić.

Čekajući voz razmišljam o subotičkoj železničkoj stanici, balkanskoj zbog prašine, panonskoj zbog peska. Kao sve manje ili prolazne stanice, i ona ima nedostižnu čar, jer prednost daje suštinskim elementima železničkog saobraćaja – peronima i vozovima – i uvek pokazuje deliće grada: secesijski toranj koji poriče sve balkansko, stidljivo žuto prvih zgrada na Korzou, Ulicu Bose Milićević zaboravljenu u sivilu i slučajnog prolaznika.

 

Zbog redukovanog postjugoslovenskog saobraćaja, zapuštenosti i tišine, subotička stanica je spektralna, a sadrži izvesnu nepredvidljivost, inspiraciju literarnim delima. Takve su i neke druge panonske stanice: u čuvenom "Ubistvu u Orijent ekspresu", Agata Kristi pominje Vinkovce, veliku prolaznu stanicu na starom groblju, najveću jugoistočne Evrope, "kroz koju je, osamdesetih godina prošlog veka, prolazio voz svakog četvrtog minuta", čuo sam od bivšeg šefa vinkovačke stanice. I Vinkovcima i Subotici pripada ista sudbina: to su upečatljivi gradovi duhova kakvi se na Istoku ne mogu naći čak do Kavkaza, dok ih na Zapadu nikad nije ni bilo.

Kao vozovi prepuni putnika, prolaze mi ispred očiju moji subotički dani na železničkoj stanici. Tamo bih razgovarao sa legendarnim mašinovođom Ljubišom Kozarevićem, obogaćivao rečnik lokalnim poslovicama – "ne laje kera sela radi", "uvik je bilo nekako" – ili jednostavno slušao zvuk dizel lokomotive Kennedy. Tamo sam naučio da i ta stanica ima svoje nevažne tajne: šta bi Ljubiša mislio svake noći kad bi ostavio ženu i sina, upalio mašinu i krenuo, onako rezolutno, sasvim železnički, prema Vinkovcima ili Beogradu? I zašto subotički železničari, pre nego što izvade cigaretu, gledaju oko sebe nekako konspirativno, maltene kao da će izvaditi oružje?

Na železničkoj stanici u Sarnu, odakle se može posmatrati moj stari grad kao gotovo fosilni ostatak Srednjeg veka, danas pokušavam da pred sobom opravdam još jedno putovanje. Zavičaj, čežnja, prošlost, ljudi, moje adrese… sve je to upleteno. Ne mogu da pobegnem od dve stvari: jednog napolitanskog filma, "Kad čovek krene na put, zna od čega beži ali ne zna šta traži" i čuvenog pisca "Uvek sam imao tu želju da nestanem u daljini. Da otputujem, da napustim, da ostavim".

 

Najednom, čujem nedvosmisleni zvuk: na mojoj desnoj strani izbija još jedan voz regionale za Salerno. Što se više približava, to više liči na međunarodni voz Avala, koji stiže u Suboticu, kao konj redovnog i ponosnog kasa, svaki dan oko podne.

 

Mario Liguori

* Mario Liguori rodom je iz Sarna, malog mesta blizu Napulja, sa pogledom na drevne lokalitete Vezuv i Pompeju. Studije komparativnih jezika završio je na Univerzitetu l’Orientale u Napulju, a zvanje mastera stekao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde od 2004. godine radi kao lektor za italijanski jezik.



KOMENTARI

  1. Anonimni kaže:

    Fantastičan profesor. Jedan od retkih koji je kod mene izazvao pravo strahopoštovanje i oduševljenje.

  2. dasHHa kaže:

    U našem slučaju pisana misao oslikava hiljadu slika :/

  3. mo kaže:

    Za svakim vozom ostaje samoca.
    Sam naslov mi je veoma setan i melanholican. Svaki put kada iskoraknem iz voza, vracajuci se iz Novog Sada, Budimpeste ili Beograda, obuzme me upravo takav osecaj. Nesto uvek nedostaje.

OSTAVITE KOMENTAR