Zaboravljeni tvorci kamenih kipova

Florijane zaštitniče naš strašna ognja brani nas – pisalo je na spomeniku ovom svecu, patronu vatrogasaca, koji je podignut u Subotici 1926. godine.

Za figuru rimskog vojnika koji poliva vodom malu kuću u plamenu, postolje je napravljeno u subotičkoj kamenorezačkoj radionici Palatinus, dok je sam kip naručen iz inostranstva i njegov tvorac je ostao zaboravljen. Najpre je mesto za Svetog Florijana bilo predviđeno u parku ispred tadašnje Trgovačke škole (danas škola za decu sa oštećenim sluhom), ali je inicijator ove ideje, franjevac pater Vasilije, bio protiv te lokacije jer je, po njegovim rečima, „u istoj zgradi škola čiji pitomci bi po svojoj naravi kvarili kip“.

Florijan je postavljen u parku ispred Franjevačke crkve, podalje od tadašnje Trgovačke akademije ali je ta škola došla za njim. Naime, par decenija kasnije, pored njega i crkve sagrađena je zgrada „Radničkog univerziteta“ u koju se uselila Ekonomska škola. Đaci su naravno ispisivali svoja imena na postament, baš kako je to pater Vasilije predvideo onomad.

I subotički Sveti Florijan, kao i neki drugi spomenici, nije mogao u miru da provodi svoj vek. Našavši se na trasi zamišljenog širokog bulevara koji je trebao da prođe kroz centar Subotice, sa svog mesta na Trgu Cara Jovana Nenada premešten je iza crkve Svete Tereze. Tada je skraćeno postolje da bi figura bila bliže posmatračima.

Ko je napravio spomenik Oslobodiocima

Priča o italijanskom ratnom zarobljeniku koji u Subotici tokom Prvog svetskog rata pravi spomenik austrougarskom vojniku, bila je i paradigma jednog vremena u kojemu su se ratne sudbine preplitale do apsurda. Nakon rata, italijanski majstor se vratio na svoje poluostrvo, a spomenik je, uz male prepravke, poslužio pobedničkoj strani, odnosno vlastima novog kraljevstva južnih Slovena, da se njime oduže svojim herojima rata. Ova verzija priče je dugo bila zvanična, ušla je i u literaturu, ali se u međuvremenu pojavio jedan dokument koji baca novo svetlo na ovaj zatamnjeni kutak prošlosti.

Potpuno slučajno, u Istorijskom arhivu, tražeći nešto sasvim drugo, jedan istraživač je otkrio dokument koji se odnosi na ovu skulpturu. To je u stvari pismo adresirano na gradsku upravu u vreme okupacije 1941 – 44. godine. U njemu jedan ondašnji čantavirski kamenorezac traži da mu se plati izrada spomenika koji je on završio 1915. godine ali mu tada nije isplaćeno. Pošto se nova vlast, kako on kaže, poziva na kontinuitet sa onom od pre 1918, bilo bi po pravdi da preuzme i njene neispunjene obaveze prema njemu.

Reč je o nama poznatoj skulpturi vojnika na umoru koga teši Isus Hrist i koja se danas nalazi u parku preko puta Srednje tehničke škole. Ni ovom spomeniku nije prvobitno bila predodređena ova pozicija, već se više puta selio pre nego što se skrasio na Puškinovom trgu. Nije poznato gde mu je bilo namenjeno mesto u vreme kada je izrađen, jedino ravna pozadina skulpture nagoveštava da je trebao da stoji uz neki zid.

Kada je 20-ih godina postavljen, verovatno je to u tom trenutku bilo najjeftinije rešenje. Uz malu umetničku intervenciju austrougarski vojnik je dobio obeležja srpskog palog junaka i tada je smešten na prostoru današnje benzinske pumpe u Bogovićevoj ulici. U to vreme taj kraj je izgledao drugačije, a adresa je bila – Obilićev venac. Okolinu su 1944. godine preuredile avionske bombe pa je i spomenik doživeo oštećenja.

Bila je ta skulptura  na svom mestu za vreme okupacije, a ni posleratna komunistička vlast ga nije je dirala, sve do pred kraj pedesetih godina kada je umesto ruševina izgrađeno novo stambeno naselje. Oštećen i zapušten pamjatnik „junacima palim za oslobođenje i ujedinjenje“, uklonjen je i odnet u dvorište tadašnjeg muzeja, nekada Rajhlove palate, gde je boravo do devedesetih.

Mnoge skulpture na subotičkim fasadama i grobljima oblikovali su kamenoresci čije ime nije zapamćeno. Njihov rad nije vrednovan kao umetničko delo, verovatno zbog nedostatka akademskih zvanja. U ono vreme je razlika između umetnika i zanatlije verovano bila uočljiva. Sada, kada ih posmatramo, neki od starih grobljanskih spomenika izgledaju mnogo bolje od onih koji se postavljaju u gradu. Ako bi želeli danas da naručimo neki takav, isklesan u kamenu, ne bi više imali gde.

Spomenik je spomenik, gde god se nalazio. Iako su ga roditelji podigli sinu, koji je poginuo kao vojnik, jedan od njih je postao neformalni pomen svim vojnicima poginulim u austrougarskoj uniformi. Kod njega se ne obeležavaju godišnjice, ali se po broju zapaljenih sveća i položenog cveća tokom svih dana u godini, može zaključiti da ovaj spomenik mnogi doživljavaju kao zajednički onim Subotičanima koji su ostavili kosti na raznim frontovima tokom Velikog rata. Pošto su se našli na poraženoj strani, nisu ovenčani slavom, već ih je prekrila „trava zaborava“.

Lansky