Jedan stari saobraćajni znak zabeležen foto aparatom, možda je jedino svedočanstvo o nekadašnjem „radnom vremenu“ korzoa. Na ulazu u glavnu subotičku ulicu iz pravca Nazorove ulice, ili Platoa Zorana Đinđića, kako danas zovemo taj prostor, stojala je zabrana saobraćaja od 17 do 21h (nedeljom i državnim praznikom dodatnih od 10 do 13h).
Nekih kasnijih godina, kada se noćni život produžio do jutarnjih sati, stariji su prebacivali omladini i savetovali: Izađite ranije pa ćete ranije biti u krevetu i odmorni za sutra. Da li je tabla ispred korzoa potvrda da se nekada stvarno ranije izlazilo? I tadašnje radno vreme lokala potvrđuje da je vreme za izlazak imalo da se završi pre ponoći. Naravo, uvek je bilo onih kojima se nije išlo kući.
Zar Korzo nije oduvek bio korzo, odnosno šetalište? I jeste i nije. Od kada je izgrađena, gradska promenada je živela neometana od motornih vozila. Ni na ostalim ulicama prizor nije bio drugačiji. Pažljivi promatrač će na starim fotografijama zapaziti kako svet komotno šeta gradskim kolovozima uzduž i popreko, za razliku od vremena današnjeg kada samo jedan iskorak izvan crte koja deli trotoar od puta, može da bude koban.
Čak i kada su se pojavili automobili, dugo je njihov broj bio toliko mali da su pešaci bili spokojni dan i noć. Ovaj saobraćajni znak je mogao biti postavljen šezdesetih godina i da je bio na snazi do kraja sedamdesetih. U životu te ulice, tih petnaestak godina vladavine motornih vozila nije previše. Ali za vek čoveka, to je mladost jedne ili nekoliko generacija.
Sedamdesetih godina, otvaranje „malog korzoa“ (ispred Pelivana) za saobraćaj i u noćnim satima, omladinu je premestilo na središnji deo Majmun placa a celu javnost podstaklo na raspravu o neizostavnom zatvaranju pešačke zone.
Godine 1981. ulica Borisa Kidriča, kako se tada zvanično zvao Korzo, zatvorena je za automobile, na opšte zadovoljstvo građana. Prethodno leto je, za probu, dva meseca potpuno obustavljen saobraćaj što je samo potvrdilo opšteprisutno mišljenje da vozači mogu i bez ove ulice. Sledeći korak je trebao da bude postavljanje tremova, letnjih bašti i svega što bi ovaj slobodan prostor učinilo posebnim, međutim, on je kasnio zbog sporosti i neinventivnosti trgovačkih i ugostiteljskih preduzeća koja su u socijalističkom samoupravljanju bila lišena preduzimljivosti koju ima privatni kapital. Prvi put terase kafana i restorana mogle su da „siđu“ sa trotoara.
Ulica je zatvorena za saobraćaj ali je tek trebala da postane pešačka zona. U prvo vreme, šetači su se još radije držali onog dela koji čini trotoar. I javna rasveta je bila zastarela, odnosno van funkcije, pa su korzo osvetljavali samo izlozi. Oko toga kako treba da izgledaju nove svetiljke, nije bilo sloge. Jedan deo stručne javnosti smatrao je da određene intervencije u prostoru moraju da nose pečat vremena u kom su nastale a da su stilski kandelabri kič. U raspravi je prošlo četiri godine a onda je subotički korzo zasijao punim sjajem.
šezdesetih:
Šahovska simultanka šampiona Ivanovića
Lansky
Postoji jedna urbana legenda koja se je tvrdokorno odrzala a i danas se pripoveda medju starijim Suboticanima. Prica govori o grupi montera iz inostranstva koji su dosli u neku Suboticku firmu da montiraju jednu novokupljenu masinu. Nakon rada odu oni tako u hotel, malo se osveze i krenu da razgedaju grad u koji su iduci za svojim poslom dospeli. Nakon par minuta eto njih nazad. Hotelski personal ih zapita, onako u cudu, zasto su se tako brzo vratili. – Pa znate tamo u glavnoj ulici ima jako mnogo sveta, idu gore-dole u redovima i ocito se spremaju velike demonstracije. Posto smo mi stranci -bolje da se sklonimo na vreme. Prica se mozda nikad nije dogodila ali se mogla dogoditi bez daljnjega. Korzo samo posebi nije ni slucajno bila samo puka setnja da prodje vreme i da se udahne malo vazduha. To je bila jedna socijalna institucija. Svrha te „setnje“ su bile sve one poruke koje su primali i slali insajderi koji su znali kodeks ponasanja ne korzu i njegove tajne, nedokucive ljudima sa strane. Na korzo se nije islo tek tako. Pripreme za izlazak su bile vrlo savesne i pedantne. Licna higijena, frizura, garderoba, opsti izgled i utisak. Na korzo se izlazilo a to je svakom bilo savrseno jasno – da vidis i da budes vidjen. Svako se trudio da ostavi sto bolji i upecatljiviji utisak. samo po sebi se podrazumeva da se oblacila najnovija i najlepsa garderoba. To je bukvalno receno bilo paradiranje. Na korzu se uvek znalo ko je skim raskinuo i gde se rodila nova veza. Ko se sa kime druzi i kakav ima socijalni status u grupi.
Glavna Suboticka ulica bi se zatvarala Nedeljom pre podne od 10 – 12 sati uglavnom za one koji su se vracali sa prepodnevne mise. Bunjevci obavezno u narodnoj nosnji. Nije to bila nikakva folklorna manifestacija nego su ti ljudi stvarno nosili svoju nosnju kao nesto sto se samo po sebi podrazumeva. U vecernjim casovima izmedju 17 i 20 h (nedeljom do 21 h) korzo je pripadalo skoro iskljucivo gradskoj srednjoskolskoj omladini. Mozda jedan mali primer za funkciju koju je korzo izmedju ostalog imalo. Preko dana na nekom Palickom strandu mladic i devojka, sretnu se slucajno razmene mozda 2-3 banalne recenice i produze svako svojim putem. Uvece ne korzu svako seta sa svojim drustvom i tu u samo nekoliko sekundi se sve odlucuje u mimohodu. Jedan pogled, jedan pogled uz osmeh kao odgovor ili na pogled demonstrativno okrenuta glava kao jasan i konkretan odgovor. Od drustva niko nije nije nista primetio i zivot tece dalje i niko nikog nije ponizio pogotovu ne pred prijateljima.
Bravo „Kertvaroš“ . Baš je tako bilo. Ja sam odrastao baš tu u žiži događanja . Stanovao sam kod „Pelivana“ , pa sam imao prilike da se jurim kao klinac između redova momaka i devojaka . Bilo ih je po osam u redu ( neprovereno)a okretište je bilo kod Jadrana i gore kod Sport radnje ili a ko hoćete kod Elze. Sve je ovo jako lepo opisao Boško Krstić u svojoj knjizi – prvencu “ Subotičke senke “ gde je razradio korzo , poznate face , sastajaličta i još puno toga iz jednog posebno zanimljivog ugla ! Treba pročitati.
Sadašnji kafići isto imaju zasluge u širenju kulture međ čeljadi sklonoj kafani. Naime tek posle razbacivanja stolova po ulici i trotoaru , ljudi su imali priliku da se edukuju. Dobiješ kriglu piva ikad je nategneš onako hladnu i rosnu , pa se zarad velikog uživanja , pogled uputi prema gore , zastaneš za momenat. Tek onda otkriješ lepotu subotičkih fasada . Kako krigle utiču na opšte obrazovanje ! Ko je pre znao kakve lavovske glave drže terasu iznad „Putnika“ itd. Sada smo uznapredovali . Uz zvuke ridanja i zavijanja Cece i Lukasa malo secesije ne škodi .
Iz te generacije sam. Šestdesete godine sam proveo skoro svako veče na Korzou. Prvo izidješ na korzu pa pred kraj pada dogovor gde ćemo da idemo.
sad su guzve samo na mrezama
…„natrčao„ sam jednom autom oko 10.30 samo da kupim nešto u „Moki„.Kad ispred „Moke„ milicioner.Kazna se naplaćivala bez pogovora i pregovaranja.
Korzo puno ljudi,mladi i stari, pričaju, smeju se, muzika na sve strane. Poštovao se red, niko se nije bunio što je otvoreno ili zatvoreno baš tad. Sada mislimo ako preko mreža smemo reći sve i svašta da smo dosegli skok u civilizaciji, a realnost je sasvim drugačija. Korzo prazno, od kuće ili iz kancelarija tipkamo po taststuri sa pametnih telefona na koje nas niko ne zove jer nema vremena (volje) ili pak pošalje nepristojnu sliku,nema on vremena za zavodjenje i šetnju korzom.
Davna lepa vremena..
Ris to nije istina, Ja ne volim na korzou jer na korzou su Halbadzseri, neodgovorni ljudi koji ne rade, ne postuju slobodno kretanje i slobodnu volju drugih…ali volim Subotica feeling, vise nego ikada svake nedelje u moj nomadski zivot unesem nesto sitno od toga, i upijem volim turizirati u Suboticu, i ugradim i deo korzoa ali tako da to bude dozivljaj…znaci prilagodila sam korziranje danasnjim mogucnostima…ali na korzo borave npr moj prevoznik koji je jedan harac i zlostavljac i neradnik i od takvih ima na million na korzou danas…to obilazim cinjenica ali Ja ne zelim da budem takva
Lep tekst. Otac mi je pričao kako je svako društvo imalo svoje „mesto“ na Korzou, u smislu okupljanja i druženja. Njihovo je bilo kod Narodnog pozorišta, ako se ne varam, kod prvog stuba sa leve strane, gledano od pravca Gradske kuće.
Meni je životna želja da sednem na neko udobno mesto sa Lansky i Kertvaroš,i jedno 3 dana samo da ih slušam(najverovatnije je malo 3 dana).Mogli bi knjigu izdati.
Neka su živi i zdravi još mnogo godina
Kertvaroš, predivno je čitati vas.